Dvanaest godina mućki

Četiri dana pošto je ispred zgrade u kojoj stanuje zapaljen službeni automobil Zdravka Deurića, v.d. direktora Jugoremedije, oglasila se i policija. Ali ne u vezi paljevine automobila, već saopštenjem o hapšenju Deurića i još tri osobe – Milana Zlokasa, v.d. direktora u Luksol farmaciji i Penfarmi, ovlašćenog sudskog veštaka Stevana Gregovića i finansijskog direktora Jugoremedije Ankice Malušić. Svi su privedeni zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj i oštetili privredno društvo Jugoremedija za 600.000 evra. Po rečima direktora policije Milorada Veljovića, oni su osumnjičeni za izvlačenje sredstava iz Jugoremedije, a zloupotrebe su tekle u dva pravca. „Prvi se svodi na to da je znatno umanjena vrednost nepokretnosti koje su prenete na novoosnovanu firmu, a drugi na prenos licenci za proizvodnju određenih lekova“, kaže Veljović, naglašavajući da će „prava šteta nastati zato što te lekove više neće proizvoditi Jugoremedija, nego Penfarm i tu je osnovna zarada“. Prema navodima policije osumnjičeni Deurić, Zlokas i Malušić su u saučesništvu sa Gregovićem tokom 2011, prilikom osnivanja privrednog društva Penfarm, od strane Jugoremedije i Luksol farmacije, procenom vrednosti zemljišta i akcija Jugoremedije, koja je bila viša od tržišne, kao i falsifikovanim nepotpisanim izveštajem o proceni vrednosti licence lekova, manjoj od tržišne vrednosti, pribavili korist privrednom društvu Luksol farmacija od 55,4 miliona dinara i na taj način oštetili preduzeće Jugoremedija. Malušić i Gregović su ubrzo pušteni iz pritvora, ali ostaju pod istragom, kao i Deurić i Zlokas kojima je pritvor produžen za 30 dana. Na teret im se stavlja i sumnja da su zemljište, koje je u novo preduzeće unela Luksol farmacija, procenili na 186.000 evra, iako mu je tržišna vrednost 83.000 evra, te da su prikazali da je udeo Jugoremedije u Luksol farmaciji 300.000, iako je tržišna vrednost tih akcija bila 100.000 evra. „Policija će razjasniti sve okolnosti vezane za celokupnu privatizaciju Jugoremedije, počev od 2002. do danas, da utvrdimo ko je sve bio vlasnik Jugoremedije, kako su nestajala sredstva i lekovi sa određenih lagera“, kaže Veljović. TRAGOVI Tako je Deurić, od radničkog tribuna i borca za spas Jugoremedije od sumnjive privatizacije, postao sumnjivo lice koga ganja policija i ko zna ko još. U međuvremenu ponovo su se u dva tabora podelili radnici, koji su većinski vlasnici fabrike postali još 19. januara 2001, po starom zakonu, koji im je omogućio da za svaku godinu staža dobiju akcije ili udele od 400 nemačkih maraka, odnosno 200 evra po godini staža. Radnici se ponovo, kao i pre 10 godina, kada je prvo manjinski, a potom i većinski vlasnik postao kontroverzni biznismen Jovica Stefanović Nini iz Niša, dele na one koji su za i protiv aktuelne uprave. Prvi podržavaju Deurića i smatraju ga „herojem“, a za druge, okupljene u udruženju akcionara „Jugoremedija 3“, on je novi „mešetar, koji nije odoleo iskušenju privatizacija na srpski način“. Cilj tog udruženja bio je da zajedno sa državom, koja ima 42 odsto akcija u svojim rukama, naprave većinski paket, čime bi stekli pravo da postave novu upravu i smene Deurića, ali u tome nisu uspeli. Bar do sada. Jedan od osnivača „Jugoremedije 3“, Jelena Medarević, kaže da je vest o hapšenju Deurića i njegovih saradnika nije iznenadila. „To su dešavanja koja čekam već godinu dana, kada smo osnovali udruženje. Očekujemo samo istinu da se vidi ko je upropastio preduzeće. To su milionske cifre. Nadamo se da će nova vlast uraditi nešto“, rekla je Jelena Medarević. I zaista, od istrage se očekuje da pokaže kako je nekada uspešna fabrika lekova dospela na rub stečaja. Iz finansijskih izveštaja, dostavljenih Agenciji za privredne registre, vidi se da je Jugoremedija 2008. iskazala dobit od 219 miliona dinara. Već godinu dana kasnije uknjižila je gubitak, 2010. minus je bio 377,5 miliona, a u 2011. čak 513,9 miliona. U međuvremenu, kako NIN saznaje, firma se zadužila kod banaka tako da joj je celokupna imovina pod hipotekom i mogla bi poslužiti kao sredstvo za prinudnu naplatu bankarskih pozajmica. Na takav rasplet ukazuju i podaci da su se prihodi zrenjaninske fabrike u poslednje četiri godine prepolovili, sa više od 1,8 milijardi na 930 miliona dinara. GREŠKA Zaposleni u Jugoremediji, ali i srpska javnost, sa nestrpljenjem očekuju epilog drame, za koju se pre više od 12 godina verovalo da će imati „hepiend“, ali su sada mnogo veće šanse da će imati tragičan kraj. Od nadležnih organa rešenje ovog slučaja očekuje i Evropska komisija, za koju je ovo jedna od 24 sporne privatizacije, koje bi do kraja trebalo rasvetliti. No, pođimo redom. Samo nekoliko dana pre nego što je i zvanično formirana vlada premijera Zorana Đinđića, kada je već bilo potpuno jasno da će biti promenjen zakon o privatizaciji, uprava Jugoremedije je 19. januara 2001. odlučila da se po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. zaposlenima i penzionerima podele besplatni udeli. Tako su oni postali većinski vlasnici fabrike, koji su kontrolisali oko 58 odsto kapitala. Preostalih 42 odsto udela pripalo je državi, odnosno Akcijskom i Fondu za penzijsko-invalidsko osiguranje. Na startu je, objašnjavaju za NIN finansijski eksperti, napravljena prva greška, jer je na Beogradskoj berzi moglo da se trguje samo akcijama, ali ne i udelima! Slično je uradilo još samo 50, dok je skoro 2.000 firmi zaposlenima i penzionerima podelilo besplatne akcije, koje su kasnije mogle da se prodaju na berzi. Pošto ni država nije mogla svoj udeo da proda na tržištu kapitala, dve godine kasnije u Agenciji za privatizaciju organizovana je aukcija, na kojoj su Akcijski i Fond PIO ponudili na prodaju svoj udeo po početnoj ceni od oko 175 miliona dinara. U međusobnom nadmetanju četiri zainteresovana kupca ( slovenački Lek, makedonska Jaka 80, za koju se kasnije ispostavilo da joj je vlasnik Jovica Stefanović Nini, zemunska Galenika Fitofarmacija i privatna firma Ekstrapet iz Beograda) cena je dogurala do 959 miliona dinara, što je u to vreme vredelo oko 16 miliona evra, dok je Zdravlje iz Leskovca, podseća tadašnji direktor Akcijskog fonda Aleksandar Gračanac, prodato Aktavisu za samo tri miliona evra. Da su i mali akcionari po istoj ceni mogli da prodaju svoje udele, za 100 odsto udela u Jugoremediji je moglo da se dobije skoro 40 miliona evra, tako da bi svaki od oko 4.000 sitnih udeličara (u međuvremenu su postali akcionari, jer su uspeli da udele zamene za akcije) dobio u proseku po 10.000 evra! BEZAKONJE Tako je manjinski, ali pojedinačno ubedljivo najveći vlasnik postala makedonska Jaka, koju je, kako za NIN tvrde očevici, na licitaciji zastupao Ruben Gradovski. Tek kasnije saznalo se da je stvarni vlasnik Jovica Stefanović, za koga u Savetu za borbu protiv korupcije tvrde da je za njim raspisana poternica Interpola. I dok mnogi zameraju državi što nije kontrolisala kome prodaje svoj kapital, tadašnji direktor Akcijskog fonda Aleksandar Gračanac je, prema pisanju medija, o toj transakciji obavestio Upravu za sprečavanje pranja novca, na čijem je čelu bio Oliver Bogavac, ali nikada nije stigao nikakav odgovor. U dokumentaciji, koju je pre aukcije tadašnje rukovodstvo Jugoremedije dostavilo Akcijskom fondu, nema dokaza za tvrdnje da je u magacinima fabrike bilo zaliha lekova vrednih 10,5 miliona evra, što se navodi kao jedna od zamerki u brojnim izveštajima antikorupcijskog Saveta. Dve godine kasnije Stefanović je, uz saglasnost Komisije za hartije od vrednosti, konvertovao u vlasništvo oko šest miliona evra, koliko je Jugoremedija dugovala drugoj Stefanovićevoj firmi, Jaki 80. Posle te operacije Nini je postao većinski vlasnik (oko 61 odsto) Jugoremedije, a ujedno je i godinu dana pre roka formalno ispunio obavezu iz ugovora da će dokapitalizovati zrenjaninsku fabriku, iako u nju nije uložio ni dolar svežih para. Nekoliko godina kasnije, 31. maja 2006. sudskom presudom, poništena je ta dokapitalizacija, za koju je Savet za borbu protiv korupcije sve vreme smatrao da je bila nezakonita. Stvarni razlog zbog čega je privatizacija poništena deluje apsurdno – prilikom konverzije dugova u vlasnički udeo pogrešno je obračunat kurs evra prema dinaru!? Da neko nije napravio tu glupost, Stefanović bi možda, šta god se o njemu pisalo po medijima, još uvek bio vlasnik Jugoremedije, uprkos brojnim štrajkovima i protestima zaposlenih protiv njega. Nedugo potom, državi je ponovo pripalo 42, a malim akcionarima 58 odsto akcija. I kada se stekao utisak da će konačno prestati trzavice i sukobi, koji su firmu razjedali skoro deceniju, mali akcionari su se podelili u dve grupe, za i protiv Deurića, kome je povereno rukovođenje fabrikom, koja je nastavila da tone sve dublje. Paralelno pada i vrednost akcija, koje sada na Beogradskoj berzi vrede minimalnih 198 dinara, ili samo 1,6 evra, što je tek deseti deo cene za koju su mnogi akcionari verovali da mogu dobiti. Agencija za privatizaciju je, naime, 14. februara 2011. objavili javni poziv za učešće na tenderu, na kome se prodaje 92,9 odsto akcija Jugoremedije po ceni od 15 evra po akciji, tako da ceo paket vredi čak 51,9 miliona evra. Tri meseca kasnije tender je proglašen neuspelim, jer niko nije bio zainteresovan. Doskorašnji državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Branislav Zec za NIN kaže da su nerealno visoka očekivanja bila glavna smetnja za ponovnu prodaju Jugoremedije. „Predlagali smo da ministarstva ekonomije i zdravlja naprave plan oporavka, ali je uslov za finansijsku podršku bio da država postane većinski vlasnik i postavi novu upravu, jer je procenjeno da stara nije u stanju da spase fabriku od propasti, jer stalno beleži gubitke u poslovanju, a uz to je zadužilo firmu kod banaka“, kaže Zec. Taj predlog nije prihvaćen, a nedavna hapšenja samo su podgrejala nervozu i nagađanja ko je sve bio upleten u razne mućke, koje traju već 12 godina. Predugo da bi neka pitanja ostala bez odgovora.  Danilo Šuković član upravnog odbora Hoće da unište fabriku da bi je neko preuzeo Danilo Šuković, član UO Jugoremedije smatra da je hapšenje rukovodilaca fabrike bilo brzopleto i bez dokaza. „Samo dan posle hapšenja policija je ponovo upala u njihove kuće, tražeći dodatne papire, iako se ovim slučajem bavi već dve godine“, kaže Šuković. Ako je tako, zašto policija to radi? Iza toga kriju se mnogi interesi da fabrika propadne i da je neko posle preuzme. Čiji su to interesi, može samo da se spekuliše. Nemam dokaze i ne mogu ništa da tvrdim, ali sumnje te vrste postoje. Šta ste kao član UO znali, odnosno šta je bio cilj radnji za koje su pojedinci sada optuženi? Svemu je prethodila ideja da se udruže sredstva akcionara i Jugoremedije i formira nova firma. Još tada sam, kao član UO, skrenuo pažnju da u svemu tome Jugoremedija mora biti maksimalno zaštićena. Odluku o izgradnji nove fabrike donela je Skupština akcionara, a ne UO. Standardi proizvodnje su podrazumevali izmeštanje pogona za proizvodnju leka „kliacil“ iz kruga fabrike, ili njegovo uništenje. Što se tiče spornih procena, i to će izaći na čistinu. U UO je i Ranko Dakić, bivši direktor Torlaka, koji kaže da nisu tačne tvrdnje u vezi vrednosti leka koje pominje policija. Da li je tačno da je sva imovina pod hipotekom Hipo Alpe Adria banke i da postoji mogućnost da banka postane vlasnik cele fabrike? Prema bilansima preduzeća radi se o 40 miliona dolara vrednim kreditima. Postoji dogovor sa Dušanom Davidom Mladenom, Amerikancem poreklom iz Banata, koji je spreman da otplati taj dug, investira u proizvodnju i preko akcija postane većinski vlasnik. Čak je primljen i u bord direktora. Ovih dana je on tamo. Ako sve bude ovako kako je dogovoreno, njega ćemo da postavimo za direktora i proizvodnja bi odmah krenula. Kako gledate na drugu grupu radnika koja sve ovo osporava? Da bi se izbegle sumnje, prošle godine je Skupština akcionara, na moj predlog, u UO uvrstila i Jelenu Medarević iz te grupe nezadovoljnih akcionara. Otkuda vi u UO Jugoremedije? Kada je sve bilo na staklenim nogama mene je Savet za borbu protiv korupcije preporučio kako bi oni imali što jači UO. Malo je čudno da ste i u UO Agrobanke, koja je zbog gubitaka morala da bude likvidirana? To sada ističu i dovode me u sumnju isti oni koji su sve vreme napadali Jugoremediju i branili bivšeg vlasnika Ninija. Kako to da Agrobanka nikada nije spomenuta u izveštaju Saveta, iako se pričinjena šteta procenjuje na 300 – 400 miliona evra? Sve je još novo. Treba pomenuti revizorske izveštaje, unutrašnju kontrolu, Kreditni odbor, Izvršni odbor. To je sve prošlo i došlo kod nas. I na kraju, UO ne odobrava sve kredite, već samo neke. Nije sve tu jasno. Ima kredita za koje je rečeno da su rizični iako to nisu, kao i nasleđenih međunarodnih kredita koje nije podigla Agrobanka. Investitor bez plana Kada se činilo da nikoga ne zanima Jugoremedija, pre tri meseca u Agenciju za privatizaciju stiglo je pismo kompanije Blue Rose trust fund, nakon čega je sa njenim predstavnikom, Dušanom Davidom Mladenom, organizovan i razgovor, 29. maja. On je kao predstavnik zainteresovanog investitora istovremeno postavljen i za izvršnog direktora Jugoremedije, a na sastanku u Agenciji predočeni su mu mogući modeli prodaje, odnosno preuzimanja akcija, rečeno je NIN-u u Agenciji, uz opasku da im taj investitor, iako je to od njega traženo, nije dostavio ni strategiju razvoja preduzeća, ni biznis plan. Javili su se, međutim, akcionari iz udruženja „Jugoremedija 3“, sa optužbama na račun rukovodstva, a zahtevali su i da se organizuje vanredna skupština akcionara da bi se razrešio v.d. direktora. Ta skupština i pored nekoliko pokušaja još nije održana, uz obrazloženje da Agencija nema pravo učešća i glasanja.