Krleža

Ja sam se osmelio da u Centru za kulturnu dekontaminaciju režiram Belovićevu dramatizaciju Krležinog putopisa Izlet u Rusiju. Uzdao sam se u svoje rano intelektualno sazrevanje, još kao gimnazijalca, uz njegov opus i relativno česte susrete sa njim poslednjih dvadeset godina njegovog života, kada sam, kad god sam imao priliku, zajedno sa starijim prijateljem Miroslavom Belovićem, stavljao na repertoar njegova neizvođena dela, recimo mladalačke legende i dramatizovani roman Na rubu pameti u JDP. Razmišljajući o tome zašto se jedan gimnazijalac u provinciji oduševio spornim, jeretičkim, pa ipak slavljenim piscem iz Hrvatske, došao sam do jednostavnog zaključka da me je zaneo, kao svakog pubertetliju, najpre Šekspirov Hamlet, a onda Leone Glembaj, Krležin Hamlet. Hamlet je mladalački prezreo danski dvor, Leone krupnu buržoaziju iz koje je potekao. Da, pomalo je nadmeno osloniti se na Leonovu pobunu kad mladić u svojoj malovaroškoj sredini oseti otpor i uobrazi da je sličan njemu. Danas zvuči groteskno da me je za prvu ljubav i moj prvi, i jedini brak, vezalo naše zajedničko oduševljenje za Leona i njegovog tvorca Krležu. Susreti u mladosti sa autorom romana Na rubu pameti i dramoleta Saloma, kao jednog od rukovodećih ličnosti JDP, već su mi bili jednostavniji. Sasvim profesionalni i nedramatični. Poredeći Krležu sa Ivom Andrićem, koga sam sretao dok je niz godina bio na čelu Saveta JDP, mogu reći da je Krleža više pristajao Beogradu, nego Beograd Andriću. Andrić je bio civilizovan i uzdržan, Krleža emotivan i spontan. I pored živog sećanja na Krležin izgled i ponašanje, mislim da sam doneo srećnu odluku da mladi Milutin Milošević u ulozi Krleže ne treba da imitira te njegove meni poznate spoljašnje karakteristike, već da brani na umetnički način njegovu ličnost, kao i njegove stavove i emocije prilikom rane posete SSSR-u polovinom 20-ih godina prošlog veka. Mislim da je ta odluka izraz poštovanja prema ličnosti koja to zaslužuje. Što se ovog puta ne bavim etimologijom Krležinog prezimena razlog je što u njegovom slučaju nikada nije manje važila ona latinska „Nomen est omen“.