Koljivo

Evo, tek posle tri nedelje, doznao sam u Vidovu da Sarkozi više nije predsednik Francuske. A, setićete se,  to sam mu predvideo još pre tri meseca i izdašno mu ponudio da mi čuva koze. Pozvao sam i Merkelovu, ako iduće godine, posle nemačkih izbora, ostane bez posla, da mi bude čobanica, mada, čuj, trenutno, od nje zavisi Evropska unija, ta nesrećna skalamerija koja opasno leluja. A i Srbija hoda kao invalid, na štulama. Nije to, brale, više nikakva država već samo jadna krhotina koja nikom ne treba. Nego, u Beloj Palanci na dan izbora glas, ujutru, koštao dve hiljadarke, posle ručka četiri hiljade, a uveče, pred zatvaranje glasačkih kutija, celih osam hiljada, moj bato! Da sam znao baš bih glasao, mada to nisam radio još od 1991. godine. Za osam hiljada, batice, može da se kupi ovca i to rasna, umatičena pa na nju dobiješ stimulaciju od opštine i to od deset hiljada dinara! Uh, živ sam se pojeo što na glasanje nisam izašao! Mogao sam, bre, za tu lovu da kupim i pse čuvare. Mada, ako si čobanin na Suvoj planini ne treba ti ni vojvođanski puli jer to bi bolje radio Boki Kluni, a ne treba ti ni ovčarski pas sa Homolja, sa ovcama bolje zna Toma. Naučila su njih dvojica da sluđuju srpsko stado... Na sve to Biljana i Saška se iz Vidova vratile u Beograd. Ah, kako mi nedostaju! NJihovo veselje i zvonki smeh, Saškine igre sa jaganjcima, Biljino sporo buđenje, prve kafe u ligeštulu, na izlazećem suncu...Po kišnom, prohladnom danu tražim utehu u Hajdegeru. A on piše: „Po Ničeu, naivni čovek shvata vrednosti  kao da mu dolaze u susret, odnekud, sa neba i da, po sebi, stoje iznad njega kao nešto čemu on treba samo da se povinuje.“ Za Ničea je to „smanjivanje čoveka“. K. G. Jung diže pogled ka vrhu Suve planine, pa kaže: “Teško je kad shvatiš da gore na nebu, sem zvezda i oblaka, ne postoji ništa, da su svi bogovi pomrli, da je ostao samo Glavni Inženjer na samrti, a On ne zna da isključi kosmičku mašinu i vasiona će, jednostavno, stati ili eksplodirati!“ Spremam koljivo. Kuvam pšenicu beliju da jaganjcima pojačam ishranu. Ali, gle, koljivo jedu samo Cica i Lepi Gagi, dok se Cvetko mršti, pljuje, a i Dača, takođe. Jagnjeća posla, milija im je prolećna travica od koljiva. I šta ću!? Stavljam med u koljivo, pa ga ovčijim mlekom zalijem, pa vrcaj, brale, nema ništa slađe, jače. Zaspim blažen, sa koljivom u utroblju i čekam, u snu, moju Crnu. A ona će: „Dok su drevni Srbi koljivo jeli, bili su snažni, neustrašivi, a kada su se koljiva odrekli, ubrzo su pali. Srpska obnova treba da krene od koljiva, tek posle sledi proizvodnja novih bogova, ali i novih revolucija, zašto da ne!?“