Fudbal pomirenja

Posle niza sukoba i čak pravog malog rata koje su u istoriji izazvale fudbalske utakmice, ova igra će po prvi put postati sredstvo diplomatije. Pod uslovom da se preterano ne insistira na čitavoj, drevnoj civilizaciji zatrtoj u bespućima Anadolije.  Suština sukoba Jermenije i Turske nalazi se među u korov zaraslim ruševinama grada Ani, nekada velelepnog trgovačkog grada, navodno, po sjaju ravnog samoj Veneciji. U snegom okovanim planinskim prevojima nedaleko od tog grada, početkom Prvog svetskog rata, zarad ambicija ne preterano umom nadarenog turskog generala, smrznulo se oko 90.000 otomanskih vojnika, poslatih da se bore protiv Rusa. Istovremeno, ostatak turskih snaga bio je zauzet proterivanjem Jermena iz Anadolije, jer su, navodno, više simpatisali Rusiju od Turske. U tragičnoj sagi o divljaštvu umiruće imperije, u marševima ka Siriji, gde ih je nameravala preseliti, ubijeno je ili umrlo oko milion Jermena. Vek posle, u Anadoliji nema Jermena. Tek ostaci nekada najvažnijeg grada na Putu svile, čije su retke vidljive ruševine zarasle u korov. Prethodno, grad je preživeo osvajačke pohode Mongola, Perzijanaca, Seldžuka i Rusa. Do pre samo četiri godine bilo je nemoguće posetiti ovaj region bez posebne dozvole turske vojske. Jermeni smatraju taj trenutak prekretnicom na način na koji Jevreji gledaju na holokaust, dok Turci, poput svih krivaca u istoriji, ubistvo oko milion „nekih drugih” smatraju posledicama sukoba u kome su žrtve padale na obe strane.  Posle višemesečnih tajnih pregovora, višedecenijski sukob Turaka i Jermena mogao bi biti, bar donekle, okončan, jer su se dve države dogovorile da, svaka za sebe, održe šestonedeljne konsultacije o unapređenju međusobnih odnosa, posle čega bi parlamenti usvojili protokole kojima se otvaraju granice i uspostavljaju bilateralni odnosi. Teško breme istorijskog nasleđa, ali i čitav niz skorijih događaja, zagušili su odnose dve države do mere u kojoj je, bez mešanja sa strane, bilo potpuno nemoguće postići bilo kakav razuman dogovor, pa su Amerikanci i Švajcarci mesecima nagovarali dve strane da ekonomiju, bar koliko je to moguće, pretpostave istoriji i dođu do bilo kakvog sporazuma.   Izveštaji navode da su diplomatski deo akcije vodili Švajcarci, dok su Amerikanci učešće sveli na zavrtanje ruku, kad god je za takvim urazumljivanjem bilo potrebe. Pravi diplomatski prodor očekuje se, dakle, za šest nedelja. Termin je, namerno, tempiran za predvečerje fudbalske utakmice između reprezentacija dve države u Bursi, kojoj će, ukoliko sve bude teklo prema planu, prisustvovati i predsednik Jermenije Serž Sarkašijan. Prethodno, njegov turski kolega Abdulah Gul uživo je gledao prvi meč te dve reprezentacije u Jerevanu, otvarajući vrata nadama da bi Jermenija i Turska salve međusobnih optužbi mogle zameniti kakvim konstruktivnijim vidom komunikacije i, ako ništa drugo, otvoriti granice zarad boljitka beznadežno siromašnih stanovnika naselja u zaleđu karaula.  I tako je Gul prošlog septembra otputovao na utakmicu u Jerevan, koju je Jermenija, uzgred budi rečeno, izgubila, da bi se posle te posete počeli nazirati obrisi plana o otopljavanju odnosa, uključujući i otvaranje granice, zatvorene još tokom rata 1993. godine, kada se susedni i Turskoj neobično bliski Azerbejdžan upustio u rat sa Jermenijom oko Nagorno Karabaha, enklavice u kojoj žive uglavnom Jermeni i u kome je Jermenija, takođe uzgred budi rečeno, odnela pobedu. Embrionu dogovora prethodila je salva prilično oštrih poteza, pa je Ankara godinama insistirala da neće otvarati granicu sa Jermenijom sve dok ta država i zvanično ne izgladi odnose sa Azerbejdžanom, ali je takav oštar stav dramatično promenjen, jer je Turska bila prisiljena na kompromis. Glavni razlog takvom zaokretu naizgled nepopustljive Ankare bio je, takođe zakulisni, diplomatski dogovor da Turska pokaže znake kooperativnosti kako u američkom Kongresu ne bi bila usvojena rezolucija kojom se pokolj milion Jermena 1915. godine naziva genocidom. Turski deklarativan pristanak na kompromis odmah je proizveo rezultate, pa je Barak Obama, govoreći na godišnjici stradanja o zloj sudbini koja je zadesila Jermene, 24. aprila, propustio da pomene termin genocid, što je u Ankari proglašeno za konačnu pobedu turske diplomatije. Odmah po Obaminom govoru, turski premijer Tajip Redžep Erdogan promenio je ton i vratio stvari na pozicije na kojima su se nalazile godinama pre toga, odnosno nigde. Na njegovu veliku žalost, rezolucija o stradanju nije bio jedini jermenski problem koji je interesovao SAD, pa je, kako navode diplomati, usledilo zavrtanje ruke. Erdoganova izjava protumačena je kao rezultat pritiska lokalnih nacionalista, ali i razočarenja Ankare u poslednje poteze bratskih Azerbejdžanaca, koji su suočeni sa nemerljivim uticajem Rusije u regionu, odlučili da zalihe prirodnog gasa usmere ka Evropi ruskim gasovodom.   Predsednik Jermenije je odgovorio oštro i rekao da nema nameru da gleda fudbal u Turskoj ukoliko u međuvremenu granice ne budu otvorene ili njihovo otvaranje ne bude pitanje trenutka.’ Posle komplikovane diplomatske korespondencije koja je usledila, smišljene su unutrašnje konsultacije u Turskoj i Jermeniji, pa je sveopšte očekivanje da će Sarkašijan, na kraju balade, ipak zauzeti mesto na stadionu. Pažljivo biranom, slučajnom koincidencijom, termin okončanja konsultacija ističe baš pred početak utakmice. Najglasniji protivnici sporazuma su nacionalisti u Jermeniji, koji su besni što je vlada pristala na otvaranje granice, ali i istovremeno formiranje međunarodne komisije koja bi imala utvrditi šta se zaista i u kojoj meri odigralo u Anadoliji 1915. godine. Do dana kada će svečano i uz svu pompu biti otvorene granice, 22. aprila, parlamenti obe države moraju ratifikovati dogovor, koji su vlasti u Jerevanu, tek da bi naljutile Turke, u potpunosti objavile. U njima se nigde ne pominje Nagorno Karabah, što je, opet razbesnelo nacionaliste u Turskoj, koji se zaklinju na vernost braći u Azerbejdžanu, obećavajući da neće zaboraviti grobove ubijenih mučenika.  Teško je proceniti u kojoj će meri dve fudbalske utakmice uticati da Jermeni skrenu misli sa pokolja miliona njihovih sunarodnika, mada diplomati smatraju da se ključ rešenja tursko-jermenskog konflikta krije upravo u ruševinama nekada slavnog grada. Dve tamošnje najveće crkve pretvorene su, posle osvajačkog pohoda Seldžuka, u džamije, što, svakako, neće doprineti naporima da se strane bar donekle pomire. Entuzijazam diplomata su pobudile desetine crkava i džamija što su vekovima stajale jedne pored drugih. Nada je da bi nekada veliki grad, umesto da bude slepo crevo, ponovo mogao oživeti kada se otvore granice. Skeptici, pak, tvrde da od čitavog dogovora ne treba očekivati ništa senzacionalno, te da bi otvaranje granice predstavljalo tek mali korak napred od trenutnog ništavila. Turska se, istovremeno, nada da bi rešavanje problema sa Jermenijom moglo navući osmehe na lica evropskih lidera, koji ne pokazuju preterani entuzijazam da se crvena zastava sa polumesecom i zvezdom nađe na jarbolima u Briselu. 1915 - 1917. Između 600.000 i milion i po Jermena je pobijeno ili deportovano iz Anadolije u Siriju, jer ih je Otomanska imperija optužila za saradnju sa Rusijom. 1916. Jermenski regioni Otomanske imperije padaju plenom ruske vojske. 1918. Sovjetski Savez, kao naslednik Rusije, prepušta jermenske regione koji su bili pod kontrolom Otomanske imperije i delove ruske Jermenije umirućoj imperiji. Posle poraza Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu nastaje nezavisna Jermenija. 1920. Novu državu istovremeno napadaju crvena Rusija i Turska, a Jermenija se, pod pritiskom boljševika, proglašava socijalističkom republikom. 1922. Jermenija postaje deo Sovjetskog Saveza. 1988. Ohrabrena promenama u SSSR-u, Jermenija počinje kampanju usmerenu ka priključivanju sunarodnika koji žive u Nagorno Karabahu matici. U sukobima gine najmanje 26 Jermena i šest Azera. Strahovit zemljotres pogađa Jermeniju. Bilans oko 25.000 mrtvih i stotine hiljada beskućnika. Vlada sporo i loše odgovara na stanje u državi. 1989. Počinje rat u Nagorno Karabahu. Sukob je trajao ukupno pet godina. Amnesti internešenel procenjuje broj žrtava na oko 20.000. 1990. Nacionalisti pobeđuju na izborima i proglašavaju nezavisnost, što Moskva ignoriše. 1991. Jermenija proglašava nezavisnost i postaje članica Zajednice nezavisnih država. 1992. Postaje članica UN. 2001. Jermenija postaje članica Saveta Evrope, a Francuska, uprkos molbama Ankare, usvaja zakon kojim se turske akcije protiv Jermena 1915. godine nazivaju genocidom.