Ministarstvo kulture ne zna šta radi

Kako kultura finansijski stoji ove godine? Ko je kriv što je srpska periodika pred gašenjem, što umetničkim udruženjima nije isplaćen ni treći kvartal, a trebalo je da bude isplaćen četvrti, što izdavači još nisu dobili novac od ovogodišnjeg otkupa knjiga? Zašto kulturnjaci ne znaju koliko će dobiti novca i kad, a ako znaju kad, ne znaju hoće li dobiti ono što je prvobitno bilo dogovoreno? Zašto je ministru kulture novim zakonom dato tzv. diskreciono pravo da raspodeljuje po svojoj odluci čak 25 odsto budžeta za kulturu? U finansijskom planu Ministarstva kulture za 2009, koji NIN-u pokazuje državni sekretar Nadica Momirov, stoji da je budžet Ministarstva kulture bio 6.895.770.000 dinara, a rebalansom je sveden na 5.356.300.000 dinara. Ističe se da je Ministarstvo rebalansom više smanjilo sredstva za svoju delatnost (sa 3.040.663.000 na 1.989.307.000 dinara) nego za ustanove kulture, za koje je pre rebalansa bilo predviđeno 3.855.107.000 dinara, a nakon rebalansa im je planirano 3.366.993.000 dinara. Za period januar–septembar planski procenat ispunjenja budžeta iznosi 75 odsto, stoji u izveštaju Ministarstva kulture. Na primedbu da je u javnosti već naveliko postala poznata izjava Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije, da „para u kulturi ima, samo se arče“, Nadica Momirov, kaže: „Gospodin Ivan Tasovac se bavi više posledicama, a ne suštinom i nije kreativan u smislu davanja predloga. Novac se ne arči, kako on kaže, jer bi to značilo da se zakon ne poštuje, a mi novac upravo trošimo po zakonu. Konstatovali smo da je zakon loš i zato smo doneli novi.“ Tako govori državni sekretar u Ministarstvu kulture, a u kakvim finansijskim nevoljama se svakodnevno nalazi kultura može se sagledati na primeru nekoliko republičkih kulturnih institucija. Za Narodno pozorište u Beogradu rebalansom za 2009. godinu predviđeno je 799.743.101 dinara, a od januara do septembra 2009. godine na račun Pozorišta stiglo je 576.223.801 dinara, što je tačno 72 odsto ispunjenja budžeta za ovu godinu, stoji u izveštaju. Božidar Đurović, zamenik upravnika Narodnog pozorišta koje danas ima 758 zaposlenih (742 na neodređeno i 16 na određeno vreme), rukovodi kućom od 10. marta ove godine (posle ostavke upravnika Predraga Ejdusa, kada je u Narodnom pozorištu bilo 788 zaposlenih), kaže da ih Ministarstvo redovno i precizno finansira: „Zastoj je bio proletos, u Trezoru. Bez ikakvih ozbiljnijih problema smo pregurali taj period. Kompletna predviđena produkcija Narodnog pozorišta je izvedena do danas, u minut tačno. Iz Ministarstva su nam stigle preporuke da budemo štedljiviji. Narodno pozorište se posle rebalansa budžeta odreklo nekih premijera i premestilo ih u narednu sezonu, a smanjeni su honorari spoljnim saradnicima. S druge strane, Ministarstvo je imalo sluha da nam pomogne, ali isključivo u aktivnostima koje su značajne (inostrana gostovanja), a nisu mogle biti predviđene budžetom. To su dodatna sredstva.“ Drugačije, međutim, govori Tatjana Mandić Rigonat, direktorka drame Narodnog pozorišta: „Sedam meseci Narodno pozorište nema upravnika. Čekali smo dugo i na novi UO. Repertoar koji sam planirala, nije imao ko da usvoji. Naše predstave osvajaju nagrade na domaćim i inostranim festivalima, dobijaju odlične kritike. Drama je doživela renesansu, ali dogodilo se nešto nedopustivo što je moglo da destabilizuje rad Drame. Od januara 2009. do juna, pozorište nije redovno dobijalo novac za isplatu honorarnih saradnika, kao ni za planirane projekte. Bardovi našeg glumišta, penzioneri, mladi glumci, umetnici na projektima, nisu dobijali honorare. Još uvek sva dugovanja prema saradnicima iz prethodne sezone nisu isplaćena. Rečeno mi je da će se to dogoditi do kraja septembra, početka oktobra. Umetnici su pristajali da rade i nije se još dogodilo da kažu nećemo da glumimo, jer nismo plaćeni za to. Ipak, to je zloupotreba hiperumetničkog morala, čestitosti umetnika, njihove ljubavi prema pozorištu i publici, od strane onih koji nas finansiraju. Kriza uprave i finansiranja paradoksalno dogodila se u vreme repertoarske renesanse kuće.“ Direktorka drame je napravila repertoarski predlog za Veliku scenu i scenu „Raša Plaović“, ali nikome od reditelja još nije potvrdila angažman u 2010. godini, jer ne zna za koliko predstava će dobiti sredstva: „Trenutno je ohrabrujuće što smo dobili deo sredstava za predstavu Kabul-kod kuće Tonija Kušnera, predstavu čija je premijera planirana za 29. oktobar. U svim kulturnim institucijama od nacionalnog značaja pod okriljem države prisutan je faktor permanentne destabilnosti. Kultura i kulturna politika zemlje su nadstranačko dobro. Kultura nije ukras, nego identitet jedne zemlje. Kod nas se kultura tretira kao prekobrojna vila Grdana. Kultura košta, ali lišiti kulturu sredstava, znači ojaditi zemlju na duge staze.” Tatjana Rigonat podseća da po novom zakonu o kulturi ministar ima diskreciono pravo da upravlja sa 25 odsto budžeta: „To je ogromna moć i odgovornost. Vrhunski kulturni čin bio bi - smeniti ministra kulture i informisanja, jer nije dorastao ulozi koju je dobio. Nekulturno je i to što je Nadica Momirov, biolog po struci, državna sekretarka u Ministarstvu kulture. Da li bi bilo normalno da glumac, reditelj bude direktor instituta Vinča, a da ništa ne zna o nuklearnoj fizici? Antikulturni čin je i da kriza bude pokriće za smanjenje honorara umetnicima koji će imati baš zbog krize manje mogućnosti da rade. U pozorištu se može štedeti na razne načine, najgori je preko leđa umetnika.” Koliko brojke iz Ministarstva kulture prikrivaju nevolje u kojima se nalaze republičke ustanove kulture vidi se i na primeru problema s kojim se duže vreme suočava Narodni muzej. Rebalansom budžeta je izdvojeno 149.657.314 dinara, a od januara do septembra je stiglo na račun Narodnog muzeja 120.343.225 ili 80 odsto od predviđenog novca. Ali, ako se pogledaju realne potrebe i problemi Muzeja, 80 odsto ispunjenog plana deluje kao ironija. Oko 30 miliona dinara odlazi na programe, redovne delatnosti, konzervaciju, edukativne aktivnosti, otkupe novih dela. „To je jako malo, jer mi nemamo mogućnosti da sami dođemo do novca“, kaže dr Tatjana Cvjetićanin, muzejski savetnik i direktorka Narodnog muzeja. Oko 15 miliona odlazi na komunalije, pa nam ostaje 105 miliona za plate, sa porezima i doprinosima: „Nas je 146 zaposlenih, prosečna plata ovde je 32.000 dinara.“ S obzirom na ovogodišnju situaciju, „nećemo započinjati nove projekte, čekaćemo bolja vremena. I bez njih, nama je problem redovno održavanje, jer ovo je velika zgrada, a to znači da su i brojevi veliki, čak i nešto tako banalno kao promena sijalica, recimo, veliki je trošak jer ih ima mnogo.“ Uz sve to u Narodnom muzeju je do sada bila vanredna situacija, kaže direktorka. „Upravni odbor koji nije postojao od marta ove godine imenovan je tek prošle nedelje tako da očekujemo pomak u odnosu na period kad smo radili bez njega. O rekonstrukciji Narodnog muzeja, koja još nije ni počela, niti se zna kada će, direktorka Cvjetićanin kaže: „Rekonstrukcija muzeja je nešto što je najveći problem, za nju nema para, i taj problem obesmišljava sve ostalo. Sami to ne možemo ni na koji način da popravimo. Za veoma ozbiljne i temeljne radove u jednoj godini potrebno je 600, 700 miliona dinara. Sa tim novcem mogao bi se uraditi ceo suteren i krov, što bi bio značajan posao. Za sam početak radova je potrebno 150 miliona dinara. Reč je o 10.500 kvadrata koji nisu u dobrom stanju. Zgrada je spomenik kulture, podignuta je 1903, a drugi deo je završen 1933; stara je, dakle, 106 godina.“ Uz to, dodaje dr Cvjetićanin: „neophodan nam je klimatski sistem, ne možemo da postavljamo pojedinačne klima-uređaje jer bi to bilo strašno opterećenje za naše električne instalacije koje su već potpuno istrošene i na granici... Na sve to, imamo fasadu koja pada i ugrožava ljude.“ Najveći udar u 2009. na finansije republičkih kulturnih ustanova dogodio se uvođenjem obaveze uplaćivanja 40 odsto sopstvenih prihoda u budžet Srbije. Za taj namet najdirektnije je odgovoran ministar Nebojša Bradić. Iako je javno obećao da će ustanove kulture biti oslobođene tog harača, ili će taj procenat biti smanjen, ništa nije urađeno. Javnosti nije poznato da je ministar kulture vodio teške pregovore sa ministarkom finansija i premijerom, kakve su nedeljama vodili rektor Beogradskog univerziteta i dekani sa ministrima nauke i obrazovanja. Rezultat tih tvrdih višenedeljnih pregovora jeste da je obrazovnim i naučnim ustanovama procenat od 40 odsto smanjen na 10 odsto. Da je bilo moguće osloboditi i republičke ustanove kulture tog nameta govori i primer beogradskih ustanova kulture i ustanova čiji su osnivači lokalne samouprave koje nemaju tu obavezu, plaćanja u budžet države 40 odsto prihoda koje same obezbede po svim osnovama. Kakve nevolje stvara republičkim ustanovama kulture ovaj svojevrsni mesečni kuluk, objašnjava dr Cvjetićanin: „Ako je proizvodna cena kataloga 900 dinara, mi ga prodajemo za hiljadu, a 400 dinara odlazi natrag državi. To znači da nam ostane 600 dinara i mi smo u gubitku 300 dinara po primerku. Nismo profitabilna organizacija koja bi takav katalog prodavala za četiri hiljade dinara, jer ne radimo na štetu onih zbog kojih smo ovde, svih građana. Pri tom, ta obaveza je ustanovljena usred godine, pa na njega nismo računali. Osim toga, promenom poreza koji se plaćaju na ugovore došli smo u nezavidan položaj. Ako nekome dugujemo 30.000, izračunali smo da će to biti 40.000 bruto, a sada je to 45.000. Tih 5.000 više ne izgleda mnogo u prvi mah ali kada imate deset takvih ugovora, onda ste u problemu. Pri tom ne želite da smanjujete honorar onome koga ste angažovali. Kako to nadoknaditi? Morate da zaradite. Zarađujete, ali morate da platite 40 odsto državi nazad. Tako da ste u začaranom krugu.“ Ni u udruženjima umetnika nije bolje. LJiljana Đurić, predsednica Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, kaže da su im sredstva za prva dva kvartala uplaćena, za treći još nisu dobili, a trebalo je već da stignu pare i za četvrti. „Projekti udruženja su ugroženi, ove godine ima manje sredstava. Recimo, u Savezu dramskih umetnika imaju problema sa izdavanjem Ludusa, jedinih pozorišnih novina u regionu. Za izdavanje časopisa je Ministarstvo kulture dalo manje sredstava nego što smo dobili od Fonda za otvoreno društvo. Grad je učestvovao u otkupu nekoliko brojeva, ali to sve skupa nije dovoljno. Od deset brojeva, koliko izdajemo godišnje, mislim da ćemo, najverovatnije, ove godine štampati svega osam “, kaže za NIN LJiljana Đurić, koja je proletos ostala upamćena po izjavi da se slobodni umetnici vode u ovoj zemlji kao socijalni slučajevi jer im se uplaćuju minimalni doprinosi po osnovici zarade. Poseban problem u sadašnjoj situaciji je status samostalnih umetnika. „Zbog uskraćivanja dodatnih sredstava kulturne ustanove nisu u situaciji da angažuju samostalne umetnike, a ukoliko to čine, honorari koje treba da im isplate su bedni i neredovni. Ako su ove godine, prema našim saznanjima, sredstva za projekte smanjena za 50 odsto, u narednoj godini možemo očekivati još veći pad tih sredstava, pa se postavlja pitanje kako će uopšte samostalni umetnici da prežive. Čak ni sredstva koja su odobrena za projekte po konkursima koji su bili u 2008. za 2009. godinu neće biti potpuno isplaćena.“ O netransparentnom trošenju novca Ministarstva kulture, i ne baš sasvim jasnim kriterijumima po kojima određeni projekti dobijaju značajnu podršku Ministarstva, bez javnog konkursa i bez ikakve procedure, bilo je više puta dosad reči u javnosti. Ministar Nebojša Bradić, pak, tako nešto nije porekao, nego je takav odnos Ministarstva prema određenim projektima opravdavao (Poligraf, B92, 22. maj). Novinari su još onomad postavljali pitanja o finansiranju filma Sveti Georgije ubiva aždahu, a spominjan je, u tom kontekstu, naš reditelj Goran Paskaljević i drugi. Ministarstvo je na pitanje NIN-a u zvaničnom četrdesetominutnom razgovoru prvo dalo izjavu da su to čaršijske priče i da je sve transparentno i po zakonu, a posle je odustalo od komentarisanja o ovom pitanju i pristalo da se za naš tekst upotrebe odgovori na samo nekoliko pitanja (toliko smo se na kraju iscenkali). Suprotno prethodnim tužnim pričama, jedna institucija od nacionalnog značaja nema problem s Ministarstvom kulture i finansijama. To je Kinoteka. Kinotečani su zadovoljni i nemaju nikakvih primedbi što se tiče finansiranja i ispunjenja budžeta za ovu godinu. Rebalansom budžeta su ove godine dobili 84.530.829 dinara, a dosad im je stiglo 71.757.482 dinara ili 85 odsto sredstava. „Izuzetno smo zadovoljni, sve što je planom predviđeno, ispunjava se. Ove godine smo, primera radi, imali ulaganja od 13.150.000. za filmove, što je osnovna delatnost Kinoteke, za izradu novih filmskih kopija, nabavku knjiga, časopisa za našu biblioteku, muzejskih predmeta, fototeku. Sva sredstva smo dobili od Ministarstva kulture, a sad je septembar. Svi projekti su u toku, po opštem dugoročnom sporazumu sa mađarskom laboratorijom radimo kopije filmova i pravimo fazne ugovore, kako nam Ministarstvo odobri kvotu sredstava tako mi pravimo fazni ugovor i ulažemo u projekat. Prvi projekat vredan više od šest miliona dinara stiže za Beograd, kopije su urađene, drugi projekat počinje ove nedelje“, kaže za NIN LJubinka Terzić, pomoćnik direktora Kinoteke. U NIN-ovom istraživanju o finansiranju kulture u Srbiji, stigla je još jedna grdnja na račun Ministarstva. Ovog puta, od izdavača. Zoran Stojanović, vlasnik Izdavačke knjižarnice iz Novog Sada, kaže da većina izdavača nije potpisala ugovor Ministarstva za otkup knjiga u kojem im je Ministarstvo ponudilo polovinu novca od prvobitno utvrđene cene, pa tako novac još nisu dobili. Izdavači se nadaju da će im do kraja godine Ministarstvo isplatiti ceo iznos iako zvanično nisu dobili nikakvo obaveštenje. A Zoran Stojanović, koji je inače potpisao ugovor i uzeo polovinu para, po onoj: bolje išta nego ništa, iako je vodio kampanju protiv potpisivanja, kaže još za NIN da Udruženje izdavača planira novu kampanju protiv Ministarstva. Ovog puta pod sloganom: „Prinudni otkup je bio bolji“. Kampanja će postaviti pitanje: zašto ne postoji knjižarska mreža u Srbiji? Neophodno je da se knjižarska mreža rekonstruiše i vaspostavi. Naša knjižarska mreža je propala zajedno sa državnim izdavačima i niko se nije zabrinuo. Ministarstvo, čujem, planira da uvede jedinstvenu cenu knjige... Oni pokazuju da ne znaju šta rade, jer da bi se uvela jedinstvena cena knjige neophodno je da postoji dobra knjižarska mreža koja će redovno plaćati izdavače. Samo pod tim uslovima ja kao izdavač neću biti prinuđen da prodam knjigu sa velikim rabatom gde god mi se pruži prilika - samo da bih je prodao. Dok god toga ne bude, ja ću u svakoj prilici: na pijaci, vašarima, uličnim tezgama nastojati da knjige prodam sa rabatom od 50, 60 čak sa 90 odsto.“ Nadica Momirov, državni sekretar Ministrova ovlašćenja O diskrecionom pravu Nebojše Bradića da svojevoljno raspolaže četvrtinom budžeta kulture, Nadica Momirov kaže: „Priča o diskrecionom pravu je pogrešno interpretirana. Od pet milijardi i 300 miliona dinara, koliki je budžet za kulturu, ustanovama pripada 3,4 milijarde dinara, a za programski budžet (časopisi, Bemus, Bitef, svi festivali koje imamo, otkup knjiga, filmska industrija...) ukupno 640 miliona. Praktično, diskreciono pravo, ili tzv. pametna rezerva od 25 odsto odnosila bi se samo na ovaj deo sredstava predviđenih za programski deo budžeta, a ne na ukupan budžet za kulturu, što iznosi do 160 miliona dinara. To je, dakle, mali budžet - u okviru programskog dela Ministarstva koji daje celokupnoj oblasti kulture, a ne Ministarstvu, mogućnost da se ta sredstva troše za određene manifestacije koje su se pojavile iznenada, ili za određene nagrade, za različite uspehe u kulturi, za havarije... Dalje, ta sredstva nisu na samovoljnom raspolaganju ministru kulture, finansiranje kulture iz budžeta je uređeno odgovarajućim sistemskim zakonima, propisima i aktima i samo po tim osnovama se mogu i trošiti javna sredstva. Bitef se finansira iz tog dela budžeta. Da li je onda Bitef diskreciono pravo ministra? Ili Bemus? Naravno da nije. Međutim, u veoma ograničenim sredstvima određenim u rebalansu budžeta za kulturu, svi rashodi su realno sagledani i restriktivno planirani, čak i za 50 odsto umanjeni u odnosu na budžet pre rebalansa, te nije bilo ni mogućnosti a ni prostora za takozvano diskreciono pravo Ministarstva.“ Nije, međutim, jasno u ovom objašnjenju državnog sekretara kako su u domenu diskrecionog prava ministra Bitef i Bemus kada su to višedecenijske manifestacije, koje se unapred planiraju. Jer, novi zakon o kulturi u članu 97, u stavovima 4 i 5, o finansiranju programa i projekata, dopušta ministru diskreciono pravo samo u izuzetnim slučajevima: „Ministarstvo, autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave i fondovi za kulturu, mogu zaključiti ugovor o sufinansiranju kulturnog programa ili projekta i bez javnog konkursa, ako se radi o izuzetno značajnom programu ili projektu koji nije bilo moguće unapred planirati, ali najviše do 25% na godišnjem nivou od ukupne mase odgovarajućih budžetskih sredstava za tekuću godinu. Ministar bliže uređuje način, merila i kriterijume za izbor kulturnih programa i projekata koji se finansiraju iz republičkog budžeta.“ Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije Madona napunila džepove menadžera Bemus za svojih desetak dana trajanja ima duplo veći programski budžet od Beogradske filharmonije, čija sezona počinje u oktobru i traje do juna sledeće godine Osokoljena neobaveštenošću građana i ćutanjem upoznatih sa uobičajenom praksom u Beogradu, gradska vlast subvencioniše organizatore koncerta Madone sa više od 200.000 evra. Tako su naši gradski oci ponovo uvredili inteligenciju građana. Ali, to nije bačen novac. NJime smo najzad, posle 19 godina, uspeli da uteramo Slovencima, kojima nije palo na pamet da, zbog loše procene promotera o prodaji karata, arče pare poreskih obveznika na vađenje istih iz bule. Time se gradski sekretarijat za kulturu LJubljane poneo vrlo neodgovorno, ugrožavajući imidž dežele, pa su organizatori otkazali koncert Marije Lujze Čikone u LJubljani. Ali to će im se sigurno olupati o glavu. Istina, Brisel još nije zvanično reagovao, ali je pitanje momenta kada će ih zbog toga maršnuti iz EU. Meni, ali i zaposlenim u Filharmoniji laknulo je što znamo da je to, zahvaljujući Egzitu i Gradu Beogradu, izbegnuto u Srbiji. Presrećni smo što smo se tim koncertom upisali na listu velegradova poput Budve, gde je Madona pevala. Ali hajde da za trenutak zanemarimo nedostatak odgovornosti i višak entuzijazma gradskih, pokrajinskih i republičkih službenika, specijalizovanih za prelivanje novca građana u džepove privatnih estradnih menadžera ruralnog ili urbanog profila, svejedno. To nije primer nedostatka kulturne politike, to je primer nenamenskog trošenja para. Kada govorim o odsustvu razumnih principa u finansiranju kulture, jedna od činjenica je da se kod nas budžetski forsiraju festivali u odnosu na institucije. Tako Bemus za svojih desetak dana trajanja ima duplo veći programski budžet od Beogradske filharmonije, čija sezona počinje u oktobru i traje do juna sledeće godine. Za taj nonsens, koji nije od juče, uz nekompetentne političare, odgovorni su i „kompetentni i uvaženi“ dirigenti, solisti, profesori muzičke akademije, kompozitori, direktori - neka mi ne zamere ako sam nekog slučajno zaboravio - koji su godinama, uvek uz vlast, razmenjuju između sebe funkcije, nagrade, članstvo u odborima i komisijama, zadovoljavajući svoje ambicije i interese.  Prikrivene činjenice U javnosti se pojavljuju različite informacije o tome koliko kultura u 2009. godini ima novca. U Zakonu o izmenama i dopunama budžeta Republike Srbije za 2009. godinu (Službeni glasnik br. 31) stoji ovako: Sredstva za programe i projekte nalaze se na sledećim pozicijama: U delu Ministarstvo 424 - plan pravi Ministarstvo, odluku donosi Vlada 670.421.000 463 - sredstva koje Ministarstvo daje lokalnim samoupravama 240.600.000 481- sredstva za nevladine organizacije 102.800.000 U delu ustanove kulture 424-programi republičkih ustanova kulture 278.800.000 463 - za 9 ustanova u Vojvodini 644.138.000 481- za rad Matice srpske 36.600.000 (Ovde nisu prikazana sredstva za plate i ostale troškove). Pravo je pitanje kako su te pare dosad trošene i kako će do kraja godine biti raspoređene. Pošto Ministarstvo tvrdi da je sve “transparentno”, kako bi smirilo duhove i predupredilo “čaršijske priče”, najbolje je da podnese izveštaj o tome gde su sve do sada pare odlazile. Ako saberemo sredstva koja su navedena „u delu Ministarstvo“ (670.421.000 + 240.600.000 + 102.800.000 = 1. 013.821.000) dobili smo iznos (1. 013. 821. 000) od koga ministar ima diskreciono pravo da raspolaže sa 25 odsto. A 25 odsto od te sume je 253. 455.250 dinara. To znači da ministar po diskrecionom pravu ne raspolaže sa 160.000.000 dinara, kako tvrdi državni sekretar Nadica Momirov, nego sa 253.455.250 dinara.