BiH ili ne BiH

Čak i najvredniji hroničari dnevnih zbivanja ne uspevaju potpuno da prate ritam najnovije krize u BiH – događaji jednostavno sustižu i prestižu jedni druge, a oštre polemičke izjave, kako domaćih aktera tako i najvažnijih ljudi međunarodne uprave, više najavljuju nove zaplete nego što razjašnjavaju ili nude nekakva rešenja. Dokle se stiglo možda najbolje ilustruju dve izjave. Međunarodni namesnik Valentin Incko: ’’Računam na eskalaciju i razmatram sve moguće opcije’’. Premijer RS Milorad Dodik: ’’Ukoliko se nastavi nametanje odluka i smenjivanje ljudi povući ćemo se iz organa BiH i tamo se više nikada nećemo vratiti.” Bilo je, zna se, štokakvih kriza u BiH u proteklih četrnaest posleratnih godina, ali tako teških reči i najava nije. Za javnost sve je počelo nametanjem odluka međunarodne uprave o zajedničkoj kompaniji ’’Elektroprenos BiH’’, ali spisak najnovijih nesporazuma je znatno duži – popis stanovništva, sudbina državne imovine, raspodela sredstava sukcesije, javno radiotelevizijsko emitovanje... I kod svih, nesporazumi su koncepcijske prirode. Kompanija ’’Elektroprenos BiH’’ je napravljena pre nešto više od pet godina kako bi se, objašnjeno je tada, napravio u tehničkom smislu pouzdaniji sistem prenosa struje, a u ekonomskom jeftiniji. I to kao akcionarsko društvo – 59 odsto Federacija BiH, a 41 odsto RS. Naoko, ništa sporno sve do pre tri nedelje kada je međunarodna uprava nametnula, između ostalih, i odluku da deo tog sistema koji se nalazi u Brčkom pripada tom distriktu. Iz Republike Srpske su reagovali oštro, posebno ističući da je taj deo mreže napravila Republika Srpska. I tek u tom sporenju postaju jasnije i druge stvari kao što je da je mreža 110 kilovoltnih dalekovoda u Republici Srpskoj uknjižena kao vlasništvo te nove kompanije „Elektroprenos BiH’’, a da ista takva mreža u drugom entitetu, Federaciji BiH, nije uknjižena već je samo data na upravljanje. U Banjaluci su to razumeli kao veštu prevaru Sarajeva uz pomoć međunarodne uprave. Dalje je tu došlo i likovanje Sarajeva da je time RS razbijena u Brčkom na dva elektroenergetska sistema i sve je, naravno, prešlo na politički teren, gde vlast u Banjaluci celu priču oko struje razume kao još jednu u nizu čija je namera lomljenje i slabljenje Republike Srpske. Gotovo istovetna situacija je i sa javnim radiotelevizijskim emitovanjem. Ovde je napravljen model kakvog nigde nema i kojim nijedna od strana u BiH nije zadovoljna. Postoje tri javna emitera. Dva za dva entiteta – FTV za Federaciju i RTRS za Republiku Srpsku. Treći je BHRT za celu BiH. Hrvati su nezadovoljni jer smatraju da nemaju kanal na svom jeziku i pravdu traže pred domaćim i međunarodnim sudovima, Bošnjaci se bune što celi sistem nije znatno centralizovaniji, a u RS pokušavaju da se izbore za što veću uređivačku i materijalnu samostalnost. Najnoviji zaplet je nastao kada je parlament Republike Srpske krenuo u proceduru da dopuni zakon o RTRS odredbom da oni ’’ne mogu raspolagati nepokretnom imovinom bez saglasnosti parlamenta’’. To se nije svidelo prvom zameniku visokog predstavnika Rafiju Gregorijanu i oštrim pismom je zahtevao da se zaustavi predlog koji je već u parlamentarnoj proceduri. Kada je opomenut da on ne može zahtevati da se nova zgrada RTRS, koja se završava, proglasi zajedničkom imovinom, stigao je odgovor da ’’kriv je prevod’’ i da on nije baš tako mislio. Ipak, nesporazum nije razrešen. Silom nametnuti BHRT ima očajno malu gledanost, zaposleni pred mikrofonima i kamerama govore nekim jezikom koji ne liči ni na jedan od tri zvanično standardizovana u BiH, pa to mnogima liči da promociju nadjezika kao prvog koraka ka stvaranju nadnacije. Na tom fonu je višemesečni nesporazum oko popisa stanovništva. Bošnjačke političke elite su na stanovištu da u budućem popisu ne bi trebalo biti izjašnjavanja o nacionalnoj, jezičkoj i verskoj pripadnosti stanovništva. Srbi i Hrvati za to neće ni da čuju, kao malobrojniji prepali su se majorizacije. Zakon je, kako sada stvari stoje, nemoguće doneti, a vrlo je zanimljivo da međunarodna uprava, koja se prečesto oglašava i u mnogo bezazlenijim situacijama, ovde ćuti. I kod raspodele imovine je gotovo ista situacija, najvećim delom tu je reč o imovini bivše JNA. Oficijelno Sarajevo smatra da je to imovina u vlasništvu države BiH, a u Banjaluci da imovina pripada entitetima, gde se šta zateklo tome i pripada, a da se za potrebe zajedničke vojske i drugih institucija BiH ona može dati na korišćenje. Nije ovo ni približno spisak nesporazuma koji traže rešenje. Ali, svima je jasno da se stiglo na raskrsnicu gde se odlučuje kakva će BiH biti u budućnosti. Više ili manje centralizovana. Ključna bitka se vodi između Sarajeva i Banjaluke, dok Hrvati u poslednje vreme izbegavaju izjašnjavanje o bilo čemu, posebno nakon nedavnog susreta šefa HDZ-a BiH Dragana Čovića i premijerke Hrvatske Jadranke Kosor. Pretpostavlja se da je Zagreb tražio da bosanski Hrvati zastanu, jer Hrvatska pravi odlučujuće korake prema Briselu. Pritisnuti prilično velikim socijalnim problemima u Sarajevu pokušavaju da pažnju javnosti usmere prema Republici Srpskoj. Opet je tu galama o ’’genocidnoj tvorevini’’, o ’’fašisti Dodiku’’, pa onda o ’’neuspešnoj i mlakoj međunarodnoj zajednici’’ i slično. Tri vodeće bošnjačke političke partije jedino su se zabrinule što je vlasnik ’’Dnevnog avaza’’ i najviše zgrade u Sarajevu, Fahrudin Radončić, najavio da formira novu političku partiju. Dobio je prilično veliku podršku Islamske verske zajednice, ali i najvažnijih ljudi međunarodne uprave koji su izjavili da im se ’’ideja dopada’’. U Banjaluci je, čini se, najzanimljivije. Dodik, koji je već odavno na sebe uzeo ulogu gromobrana, otvorio je frontove na sve strane. Sarajevu poručuje da je jedino spreman na dogovore, nikako bilo čije diktate. Međunarodnoj upravi da više neće prihvatiti nijedno nametanje. Čak je obećao da će tužiti sve visoke predstavnike i u to njihovim zemljama za sve ono što su ovde radili. Angažovao je i jednu poznatu američku advokatsku firmu. Bivši visoki predstavnik Austrijanac Volfgan Petrič, sada u diplomatskoj misiji u Parizu, poručio mu je da od ’’Republike Srpske pravi Severnu Koreju’’. Na unutrašnjem planu Dodik pokušava da uspostavi dobre odnose sa SDS-om, najjačom opozicionom partijom, a sve druge koji ne misle kao on uglavnom svrstava u ’’nacionalne izdajnike’’. Javno je posebno oštar njegov sukob sa bivšim predsednikom Republike Srpske i bivšim šefom SDS-a Draganom Čavićem, koji je odnedavno na čelu novoformirane Demokratske partije. Čavić kaže da nema nameru biti privesak politici koju vodi Dodik i SNSD i tvrdi da je tu reč o ’’namjernom konfrontiranju sa međunarodnom zajednicom, ali ne iz razloga koji se iznose javno već nekih sasvim drugih’’. Nije Čavić do kraja objasnio šta misli pod ’’drugim razlozima’’, ali je činjenica da ga posećuje sve veći broj stranih diplomata koji ne kriju da u njemu vide neku vrstu alternative sadašnjoj vlasti u RS. Tu su i sve brojnije spekulacije da se uskoro može očekivati podizanje optužnice protiv Dodika i grupe političkih funkcionera i poslovnih ljudi za ’’kriminal i korupciju’’ i to od strane Tužilaštva BiH za koje je on i za NIN potvrdio da ih ne priznaje. U vreme zaključivanja ovog broja NIN-a u Banjaluci se sprema vanredno zasedanje parlamenta RS. Dodik će tu, po svoj prilici, dobiti podršku a moguće je i donošenje odluke o izlasku srpskih predstavnika iz svih zajedničkih organa BiH. Da li je to samo mala taktička vežba – da se pokaže da BiH ne može funkcionisati bez Srba. Ili je reč, kako deo svetske štampe spekuliše, o početku raspada BiH, zasad nema odgovora. Izvesno je, međutim, da međunarodna uprava, sve sa znanjem Brisela i Vašingtona, priprema, kako je to namesnik Incko i rekao, svoja rešenja za različite scenarije. Zanimljivo je, međutim, da u poslednjem saopštenju Saveta za sprovođenje mira, u kojem se RS optužuje za opstrukciju u sprovođenju mirovnog sporazuma, nema potpisa Rusije. Nije bilo ni objašnjenja šta je posredi.