Buka i bes

Enciklopedije se pišu za istoriju, i za poduku pokolenjima, ali pošto je istorija u moderno doba rastegljivo-fleksibilna naučna disciplina u planetarnim razmerama, u enciklopedijama je dozvoljeno sve što nije zabranjeno. Ovaj zaključak odnosi se, pre svega, na enciklopedijske jedinice iz društvenih nauka. U prethodnoj Jugoslaviji, onoj koje više nema, pre jedno 30-40 godina, višetomna “Enciklopedija Jugoslavije” u kožnom povezu, takozvana Krležina enciklopedija, imala je status Biblije među intelektualcima koji su držali do sebe i do stava svoje Partije; ne može se to pripisivati samo bliskosti njenog glavnog urednika sa šefom države bez ograničenja mandata, nego ili akribiji ili nekritičkom podaništvu Krležinim književnim, umnim i – stvar ukusa - moralnim odlikama. Krležina enciklopedija, bez rizika pravednog i ubitačnog gneva plejade tadašnjih bogova svih vrsta i stepena moći, nije se smela osporiti ni u jednom detalju, ne bi bilo racionalno ni pametno, mada, što se činjenica tiče, bilo je prostora i za to... Podsećanja radi na ono harmonično vreme bratstva i jedinstva, ukazaćemo samo na jedan karakterističan primer. Reč “ustaša” nije se mogla naći tamo gde joj je mesto, pod slovom “u”, nego izokola, ako se snađeš i setiš (“frankovci”, itd), dok je pojam “četnik” bio odmah u komšiluku, pod “č”. No i u velikim knjigama, i kod velikih umova, mogući su mali previdi... Svaka država koja drži do sebe (ne znamo šta Srbija čeka!?) mora imati svoju enciklopediju, kao znak identiteta i utemeljenosti, poput zastave, himne, “koka-kole”… Neke idu čak i dalje, šire se na ceo svet, naročito bivše kolonijalne sile, računajući po inerciji mentaliteta, duha, resantimana, pa i zarade, da im taj zadatak još pripada. Tako imamo čuvenu i pouzdanu “Enciklopediju Britaniku” (Encyclopaedia Britannica), zatim “Brokhaus” (Brockhaus) i druge. Tim putem krenula je i susedna, prijateljska, mala i ambiciozna Republika Makedonija, ali stvar se preko noći usložnila, o čemu će u daljem tekstu biti nekoliko neutralnih i do krajnjih mogućnosti nepristrasnih opaski. Iako znamo da nije politički korektno i u najmanju ruku otmeno mešati se u unutrašnje stvari druge zemlje – ako su knjige unutrašnja stvar! - nešto nas vuče da se na trenutak uključimo, nazivajući to neskromno i patetično logikom ili punom istinom... Sofista Hipija sa Peloponeza (peti vek pre Hrista), koji se smatra ocem enciklopedistike, jer je beležio događaje i misli značajnih ljudi svoga doba, bez sumnje je – već i zbog duha vremena - bio subjektivan u tumačenju činjenica, ali objektivan u njihovom izboru, makar mu se i ne dopadale. Danas je sve izmešano: od istine se uzima šta se hoće i tumači se kako se hoće... “Enciklopedija Makedonije”, inače rasprodata za nekoliko dana, izazvala je veliku buku u javnosti i veliki bes albanske strane, pa i velikih sila (SAD, Britanija, ambasade se zvanično naljutile) zbog nekoliko formulacija o činjenicama iz bliske balkanske prošlosti. ”Senilnim akademicima” oštro zameraju i Albanci i Amerikanci i Britanci zato što u “Enciklopediji” piše da su se Albanci na prostor Makedonije doselili mahom posle 16. veka, da su albansku gerilu (OVK, ONA ili KLA) za borbe na Kosmetu i 2001. u Makedoniji trenirali američki i britanski specijalci i da je nekadašnji lider ONA Ali Ahmeti bio optužen za ratne zločine. Ahmeti je odmah odgovorio da je to “politički pamflet”, zatražio je da se knjige povuku iz javnosti i naglasio da Makedonija ima važnija posla – spor sa Grčkom, probleme s Bugarskom i “pojedina otvorena pitanja sa Srbijom”!? U ovoj stvari postoji, međutim, i druga strana priče, i to široko poznata. Mladi Australijanac Dejvid Hiks (David Hicks) otišao je 1999. u Severnu Albaniju da bi se “iz avanturističkih razloga” borio protiv Srba na Kosmetu, i tamo je, u Severnoj Albaniji – kako je izjavio - trenirao pod nadzorom američkih instruktora (postoji i novinska fotografija s oružjem), a njegovu izjavu docnije su više puta na sudu ponovili i njegovi branioci, američki vojni pravnici. Posle dva i po meseca Hiks je prešao na islam pod imenom Mohamed Davud (Mohhamed Dawood), otišao je u Avganistan, pridružio se talibanima, uhapšen je i sproveden u zloglasnu bazu Gvantanamo. Prošlo je nekoliko godina dok je vraćen u Australiju u kućni pritvor do kraja kazne koja mu upravo ovih dana ističe. U međuvremenu se ponovo oženio i napustio islam. Drugi izvor. U kanadskom “Media Monitors Network”-u od 23. avgusta 2001. novinar Stiven Gouvens beleži iz više izvora da je NATO tehnički i logistički, oružjem i helikopterima, podržavao albansku gerilu u okolini Tetova, a da su se u junu te godine, prema nemačkim obaveštajnim izvorima, sedamnaestorica američkih specijalaca za diverzije priključila jednoj navodno trgovačkoj američkoj firmi uključenoj u balkanske konflikte, čiju je posadu činilo više od 70 odsto albanskih gerilaca... Glavni urednik “Makedonske enciklopedije” akademik Blaže Ristovski zaključuje da je u osnovi hajke politika, i povezanost medija sa političkim partijama iz vlasti i opozicije, da redakcija ne treba da se upušta u političke struje, da povlačenje “Enciklopedije” ne dolazi u obzir, jedino su spremni da prihvate umesne primedbe na izvesne neprecizne formulacije, ali to se može dogoditi tek kod drugog izdanja, za otprilike 10 godina! To, uostalom, može biti i vrlo dobro, čak optimalno rešenje za ekstremne Albance. Za tu dekadu, dok se čeka novo dopunjeno izdanje, uz pomoć osvedočenih prijatelja i dobitnika Nobelovih nagrada za mir - prohte li im se - Albanci mogu biti u stanju, gerilom kao dosad najproduktivnijim načinom ili kakvom drugom dosetkom, da stvore tri albanske države na Balkanu! Sanjati o četvrtoj ipak je previše; grčki Severni Epir pre bi mogao biti štap nego šargarepa...