Bitka za zaostavštinu Franca Kafke

Neko je provalio u stan sedamdesetpetogodišnje Eve Hofe, iako ona tu ne čuva nikakve dragocenosti. Mačka se uznemirila i digla glavu, a Hofeova je ugledala siluetu mišićavog čoveka sa belim rukavicama kako promiče kraj staklenih vrata njene sobe. Dok je policija stigla, provalnik je već pobegao. Eva Hofe ne veruje da je u pitanju slučajnost. Nekoliko dana pre tog zlokobnog noćnog susreta u izraelskom listu Haarec pojavio se podroban članak o njoj; to je upravo ona vrsta publiciteta kakva joj nimalo ne odgovara. Eva je ćerka Ilze Ester Hofe, nekadašnje sekretarice pokojnog Maksa Broda, prijatelja, mentora i biografa Franca Kafke. Kafka je stekao ogroman spisateljski ugled tek kada je Brod posthumno objavio Proces, Zamak i Ameriku. Znajući da mu se bliži kraj, Kafka je 1924. predao Brodu debeli svežanj rukom pisanih dokumenata, zatraživši da posle njegove smrti uništi sve neobjavljene rukopise. Brod se oglušio o tu želju. Kada su nacisti 1939. godine ušli u Čehoslovačku spakovao je dokumente u kofer i izbegao u Tel Aviv. Tamo je umro 1968. godine, ostavivši te papire, zajedno sa svojim rukopisima, svojoj sekretarici i prijateljici Ester Hofe, koja je umrla 2007. u sto drugoj godini. Sada je ta književna zaostavština postala predmet jednog kafkijanskog procesa. Najveći deo spora sasvim je zagonetan, teško je shvatiti zahteve raznih stranaka a čini se da niko ne zna tačno šta sve može da se nalazi u tom misterioznom blagu. Izraelska Nacionalna biblioteka podnela je zahtev za zabranu izvršenja testamenta. Ta ustanova je još za života Ester Hofe bezuspešno pokušala da stekne prava na arhivu Franca Kafke i Maksa Broda. Ima već više od godinu dana kako Esterine ćerke čekaju odluku ostavinskog suda u Tel Avivu. Sve je veći broj stranaka koje nastoje da se umešaju u postupak. U tužbi Nacionalne biblioteke navodi se čak da je Ester Hofe nezakonito uzela papire od Maksa Broda i neovlašćeno prodala jedan njihov deo u inostranstvu. Originalni rukopis Procesa stvarno je prodat 1988. godine na aukciji u Londonu. Za 3,5 miliona maraka kupio ga je Nemački književni arhiv sa sedištem u Marbahu. Kakvo se još blago čuva u sefu pokojne Ester Hofe? Da li je za svog kratkog života Kafka možda napisao još neko nama zasad nepoznato delo? I kakav bismo novi uvid mogli da steknemo čitajući Brodove lične beleške o Kafki? Ovde se, naravno, radi i o novcu, a i o krajnje osetljivim nemačko-izraelskim odnosima. Da li književna ostavština jevrejskog autora Maksa Broda koji je morao da beži pred nacistima treba da završi u Nemačkoj? Kako sada stoje stvari, Esterine ćerke planiraju da preostale rukopise prodaju književnom arhivu u Marbahu, koji i sam nastoji da se umeša u ostavinsku raspravu. Pojavila se još jedna stranka koja se predstavlja kao zainteresovana: izraelski izdavač Amos Šoken. NJegov deda Salman Šoken, koji je dvadesetih godina bio vlasnik lanca robnih kuća u Nemačkoj, otkupio je prava na Kafkine rukopise od Kafkinih roditelja. Amos je danas izdavač Haareca, lista koji ovoj temi posvećuje veliki prostor. Haarec prikazuje Ester Hofe i njene ćerke kao gramzivu porodicu koja sprečava izdavače da uopšte pristupe nečemu što predstavlja svetsku kulturnu baštinu. Pri tom se ne dovode u pitanje samo njihova nasledna prava, već i sposobnost da se staraju o rukopisima. Eva Hofe je svoju verziju događaja prvi put iznela u razgovoru za Špigl. Razgovarali su u kancelariji njenog advokata. Deluje skromno, pomalo uplašeno ali odlučno. „Pobegla sam od holokausta”, prvo je što kaže. Radila je 30 godina za izraelsku vazduhoplovnu kompaniju El Al, ali nikada nije osetila potrebu da poseti Nemačku. „Ne mogu da oprostim.” Baš kao i Brodovi, i porodica Hofe potiče iz Praga. Izbegli su 1940. godine; Eva je tada imala pet godina. U Tel Avivu su se njen otac Oto Hofe i Maks Brod upoznali i sprijateljili na kursu hebrejskog jezika. Brodova žena Elza preminula je nekoliko godina po dolasku u Palestinu, a Ester je počela da radi kod pisca. Ispravljala mu je pravopis i prekucavala rukopise. Uvek ju je predstavljao kao pomoćnicu. Imala je malu kancelariju u Brodovom telavivskom stanu. Eva kaže da je njena majka svakog jutra donosila kifle i da je redovno, pre polaska kući, uključivala samovar, kako bi tokom popodneva Brod imao dovoljno čaja za goste. Ponekad bi uveče odlazili u pozorište. Brod je uvek kupovao po dve karte za premijere - nekad je pozivao Ota, nekad Ester. NJih dvojica su umrli 1968. godine, u razmaku od pet meseci. Ester je ostala sama, s ćerkama. I nasledstvom. U testamentu sročenom u junu 1961. godine Maks Brod je za „jedinog izvršioca” odredio gđu Ilzu Ester Hofe. Nije, međutim, naveo šta treba da uradi sa rukopisima i pismima. U jedanaestom stavu testamenta on pominje moguće lokacije kao što su Nacionalna i univerzitetska biblioteka u Jerusalimu, Gradska biblioteka u Tel Avivu, ali i „svaki drugi javni arhiv u Izraelu ili u inostranstvu”. Esteri je, dakle, prepušteno da odluči gde će ti rukopisi biti posle njene smrti, kako je Brod napisao, „ako za života ne nađe neko drugo rešenje”. Od samog početka Izrael osporava nasledna prava Ester Hofe. Država ju je tužila početkom sedamdesetih godina. Hofeova je dobila taj proces. Sud je u januaru 1974. godine potvrdio da testament „omogućuje gospođi Hofe da do kraja života postupa sa ostavštinom po svom nahođenju”. Onda je država promenila taktiku. Ester Hofe je uhapšena 23. jula 1974. godine na telavivskom aerodromu pod sumnjom da pokušava da prokrijumčari u inostranstvo rukopisne dokumente. Pretresli su joj prtljag i našli šest koverata sa fotokopijama Kafkinih pisama, ali nijedan original. Posle toga joj je direktor Nacionalnog arhiva poslao pismo izvinjenja. Zakon o arhivama iz 1955. godine nalaže svakom Izraelcu da Državnom arhivu dostavi kopije kada u inostranstvo nosi originalne rukopise. Sadašnji direktor Državnog arhiva Ješua Frojndlih kaže da nema dokaza da je Ester Hofe prekršila zakon. Ona je za života dostavila izvestan broj kopija pisama, dnevnika i rukopisa Arhivu. Ester Hofe je oduvek bila nepoverljiva. Berlinski izdavač i veliki poznavalac Kafkinog dela Klaus Vagenbah bio je jedan od retkih kome je Brod sredinom prošlog veka dozvolio da pogleda njegovu dokumentaciju. „Morao je u potaji da mi pokaže taj materijal, strahujući da Ester ne sazna”, seća se Vagenbah koji sada ima 79 godina. Posle Brodove smrti Hofeova praktično nikome nije dozvolila uvid u književnu riznicu, čak ni ozbiljnim istraživačima. Možemo samo nagađati o njenim motivima. Možda se bojala pljačke. Ponešto je prodala. Nekoliko decenija na javnim aukcijama redovno su se pojavljivali neki Kafkini papiri. Tako su, na primer, 1974. prodata 22 Kafkina pisma i deset dopisnica poslatih Brodu, za 90.000 maraka. Onda je 1985. jedno Kafkino pismo verenici Felice Bauer prodato za 11.000 maraka. Na kraju je 1988. godine na aukciji ponuđen originalni rukopis Procesa. Pre te prodaje pravljeni su planovi da rukopis bude dat na pozajmicu za parisku izložbu posvećenu Kafki. Ti planovi su se, međutim, izjalovili, zato što je Ester, uz ogromno novčano jemstvo, tražila i da joj se lično telefonom obrati francuski predsednik. Jednom je Hofeova čak uzela novac a ništa nije dala za uzvrat. Godine 1988. zaključila je ugovor s nemačkom izdavačkom kućom „Artemis i Vinkler”, na osnovu koga se odrekla svih prava na objavljivanje dnevnika Maksa Broda. Dobila je petocifreni iznos, a dnevnike nije predala. Jasno je da je, zahvaljujući ovom nasleđu, Ester Hofe postala imućna. Doduše, Eva se žali da mora vrlo skromno da živi. Ni ona ni sestra nemaju mogućnost pristupa novcu kojeg na računima njihove majke navodno ima oko milion evra, pošto je ostavinska rasprava još u toku. Parnica je sve komplikovanija. NJihov advokat je predložio da se postupak podeli na dve odvojene faze, kako bi u jednoj fazi mogao biti oslobođen novac sa računa, dok bi se u drugoj fazi vodila rasprava o zaostavštini Maksa Broda. Sudija je tu ideju odbio. Sada su se sestre obratile izraelskom Vrhovnom sudu, tražeći da ubrza postupak. Izraelske vlasti očito nastoje da njih dve prikažu kao nezakonite naslednice, slično onome što su svojevremeno pokušale sa Ester Hofe. „Dokumenti nikada nisu po pravu pripadali Ester Hofe, prema tome, ne mogu pripadati ni njenim ćerkama”, kaže direktor Izraelske nacionalne biblioteke Šmuel Harnoj. Sestre smatraju da bi bilo najcelishodnije prebaciti celokupan fond u Arhiv u Marbahu, gde se već nalazi jedna od najvećih zbirki Kafkinih rukopisa. Nemačka zdušno navija za to. U letošnjem pismu Evi Hofe, direktor Arhiva Ulrih Raulf podseća da je Evina majka „ne jednom izrazila želju da Brodovu ostavštinu ustupi Marbahu i kao prvi konkretan korak dostavila im je 40 Cvajgovih pisama upućenih Brodu”. Raulf takođe navodi da Arhiv u Marbahu ima „najsavremeniju opremu za konzerviranje i arhivsku obradu”. Dodao je da je Arhiv, naravno, spreman da „sarađuje sa Izraelom, izraelskim institucijama i istraživačima”. Za Esterine ćerke to je bilo dovoljno. One kažu da je jerusalimska biblioteka slabo opremljena. „Tačno je da zaostajemo za međunarodnim standardima”, priznaje direktor Nacionalne biblioteke, ali dodaje da je neprihvatljivo da se jevrejsko kulturno nasleđe proda u inostranstvu. Niko ne zna tačno šta sve sadrži ova književna ostavština. Izvesno je da su tu neobjavljeni radovi i crteži Franca Kafke, a možda i originalni rukopis nedovršenih Priprema za venčanje na selu. Svi dokumenti čuvaju se u sefovima dveju banaka. Pre nekoliko meseci sestre su obišle oba sefa. Eva Hofe neće da kaže šta oni tačno sadrže - ili jednostavno ne može da proceni. Rekla je samo: „Papiri su u dobrom stanju.”