Alav e Romengo

Uvek je pomalo neprijatno kad se nečiji život svodi na jubilej. Bilo da je to Dan očeva ili Dekada Roma. Svejedno je, tako, da li gradonačelnik Dragan Đilas najavljuje raseljavanje nehigijenskih romskih naselja i opismenjavanje Roma ili otvara Muzej romske umetnosti u Ruzveltovoj, neprijatnost namenske posvećenosti tapše ga po ramenu. Nije, razume se, gradonačelnik kriv. Jer, „za samo nekih desetak godina, preko Dekade (plan Evropske unije za Rome 2005 – 2015, prim. n), vekovni društveni problem ne samo ove zemlje, nego i Evrope – treba da se reši. I zato Evropa na tome insistira, pare se troše, a malo rezultata”, reče nedavno romski pisac Alija Krasnići naglašavajući da je ipak, u ovoj zemlji, neko kriv za armiju nepismenih Roma. Poznato je da u ukupnoj populaciji Roma ima 95 odsto nepismenih, 60 odsto romske dece nikad ne završi osnovnu školu, a samo 0,9 odsto nastavi dalje školovanje. Zato je, namenski ili ne, Muzej romske kulture u Ruzveltovoj 41-43, istorijski događaj. Istorijski je događaj i prva izložba ovog muzeja: Pisana kultura Roma u Srbiji ili Alav e Romengo (Reč Roma) baš u svetlu statističkih podataka o broju nepismenih Roma. Jer, bez naučnih i društvenih institucija (muzeja, škola, medija...) jezik se ne može ni standardizovati ni sačuvati. A Muzej bi trebalo da bude mesto susreta. Predrasude koje postoje o Romima i koje su mnogobrojne u našem društvu mogu da se otklone samo zajedničkim susretima, razgovorima, razmišljanjima, i stvaranjima zajedničkih projekata za zajedničku budućnost, reći će dr Rajko Đurić, član Saveta Muzeja romske kulture i autor Gramatike romskog jezika. A eto, tu preko puta Novog groblja, na 72 kvadratna metra, izloženi su: najstariji tekst na romskom jeziku objavljen 1537. godine, prve novine na romskom i o Romima, prvi prevodi Biblije na romski, originalni rukopis neobjavljenog Romsko-nemačko-srpskog rečnika iz 1942. koji je u nemačkom radnom logoru C6 kraj Hajdelberga sačinio tadašnji logoraš Svetozar Simić, osnivač prvog romskog lista Romano lil – Ciganske novine... Dragoljub Acković, direktor beogradskog Muzeja romske kulture, kaže za NIN da se ne zna ko je, kada i gde osnovao prvi muzej romske kulture na svetu: „Postoje muzeji koji se zovu romski i imaju jednu stalnu postavku, nikad je ne menjaju ili postave izložbu na neko vreme. U Francuskoj postoji romski muzej, troja romska kola koja stoje na jednom raskršću puteva, na ledini, i tu se nalazi ponešto od materijalne kulture Roma, kofa za vodu, kašike iz kojih su jeli, tanjiri i noževi... Mi sve to imamo i ovde, ali s obzirom na tematiku naše prve izložbe, a to je Pisana kultura Roma, nismo hteli da izlažemo ništa drugo. Planiramo i druge tematske izložbe, posle ove koja će trajati šest meseci. Sada prikupljamo eksponate materijalne kulture.“ U prostor u Ruzveltovoj stala je samo trećina eksponata od 300 artefakata materijalne kulture, knjiga, časopisa, listova, 100.000 stranica raznih dokumenata, 15 panoa, kaže Acković, pa je deset računara u kojima je pohranjeno više od 90 odsto dokumenata od velike pomoći: „Ako želite da saznate o delu nekog od savremenih romskih autora, kao što su Alija Krasnići, Mehmed Sakib, Predrag Jovičić, Rajko Đurić, Jovan Nikolić, Gordana Đurić, Desa Aranđelović, Slobodan Berberski, Ruždija Sejdović, u vitrinama su njihove knjige koje ne mogu da se uzmu u ruke, kao i nijedan izloženi eksponat, ali u računaru pronađete ime autora, na primer Ruždije Sejdovića i Jovana Nikolića koji su napisali zajedno dramu Kosovo mon Amour i ta drama se može tu pročitati, ima 79 stranica. I na romskom i na srpskom i na nemačkom. Za svako od tih dela se može u ovim računarima pronaći sve što je potrebno. U vitrini se nalazi desetak primeraka Novog i Starog zaveta na romskom iz različitih delova sveta, a u računaru koji je namenjen za tu oblast moći će da se nađe nekoliko stotina skeniranih ili prekucanih stranica iz ovih i drugih biblijskih tekstova na romskom. U jednom od računara može se pronaći i prekucani tekst Simićevog romskog rečnika iz 1942. Uz saglasnost muzeja, ovi skenirani ili prekucani tekstovi u računarima mogu postati svojina svakoga ko je za tu određenu oblast zainteresovan.“ Posebno mesto u Muzeju, pored prve romske pesnikinje, prelepe Gine Ranjičić, zauzima prva knjiga posvećena Romima, štampana u Budimu 1803. godine, na srpskom i delimično romskom jeziku „Stematografija, sireč opisanije načelnogo proishooždenija Ciganov mađarski s nekimi pripovedkami“, koju je sastavio Petar Aksi-Marković, pravnik, visoki državni činovnik iz Budima. Te godine je, važno je spomenuti, štampano svega 16 knjiga na srpskom jeziku, a među njima i knjiga o romskim šalama i pošalicama na račun Roma, kaže Acković. Na kraju, Acković ističe da je Skupština grada jedini donator Muzeja romske kulture: „Samo zahvaljujući minimalnim sredstvima Skupštine grada ovaj muzej je počeo da radi. Dobili smo jedan deo novca, i očekujemo drugi. Dobili smo deo sredstava za obnovu prostora i postavku. Za dalje, nemamo ni dinara. Trebalo bi valjda da se i država zainteresuje za nas. Ministarstvo kulture nam nije pomoglo i to mi je veoma žao jer ovaj Muzej romske kulture ne bi trebalo da bude gradska nego republička institucija.“ Rečju, država se ne trudi, u ovom slučaju Ministarstvo kulture, da zadovolji ni namensku posvećenost Romima povodom plana EU za Rome od 2005. do 2015. Nije međutim samo greška u ovoj državi. U uvodnom tekstu Svetozara Simića, u prvom broju Romano lil-a iz 1935. godine, piše ovako: „Malo je naše braće koji bi bili potpuno zadovoljni svojom sudbinom. Neki od nas koji su siromašni kukaju što nemaju, drugi od naše braće koji su nešto stekli i koji bolje žive boje se da kažu čije su krvi. Stide se svoga ciganskog imena.“ Tako i danas. Neki od najuspešnijih Roma na ovim našim balkanskim prostorima nikada nisu želeli da se poistovete s narodom kojem pripadaju, a oni koji su to učinili i glasno progovorili o svojim sunarodnicima bivali su izvrgnuti podsmehu.