U džepu nosim samo 100 evra

Na razgovor sa Filipom Cepterom, najbogatijim Srbinom, NIN se odlučio iz više razloga, a neposredan povod je vest iz novina da Cepter kupuje brodogradilišta u Hrvatskoj. Razgovor je vođen u njegovoj vili „Ema“ na Dedinju, u kojoj je, dan pre naše posete, kod Cepterovih, organizovana glamurozna svadba. Ženio se Filipov bratanac, nevesta je Nemica, a venčali su se u Sabornoj crkvi. Stiglo je stotinjak njihovih prijatelja iz koledža u Engleskoj i Švajcarskoj, sve deca bogatih i uticajnih – budućnost svetskog biznisa. Po drugi put među Srbima, pojavio se i Cepterov prijatelj Majkl Smurfit, svetski „kralj papira“, vlasnik 400 fabrika i jedan od najbogatijih biznismena na planeti. Naših političara nije bilo. Goste su zabavljali Severina i Zvonko Bogdan, zbog čega su, u neko doba, iz komšiluka stigli i glasni protesti „što ne pevaju naši pevači“. I, delom, i zbog toga razgovor počinjemo pitanjem: Zašto se sve više okrećete Hrvatskoj, to jest, da li, zaista, želite da kupite hrvatska brodogradilišta? Nešto od toga je tačno. U brodogradilištu Kraljevica gradim jednu jahtu, dugu 50 metara, koja će biti završena početkom maja naredne godine. Tu jahtu sam počeo da gradim za sebe i ona će biti gotova u maju iduće godine. U projektovanju sam lično učestvovao, naročito u rešenjima enterijera, što se mnogima dopalo. Već imam i porudžbinu iz Kazahstana za još jednu veliku jahtu. Za ovaj posao, pak, potrebno mi je solidno brodogradilište. Hrvatska ima dugu tradiciju i iskustvo u brodogradnji i sada, evo, prodaju tri brodogradilišta. Uzeo sam tendersku dokumentaciju za sva tri, mada mi je potrebno samo jedno. Gde nema mora, imate avione? Da, imam i avione, pre svega, iz poslovnih razloga. Radim i u dalekim zemljama, i nekada su mi bili potrebni dani da bih stigao na poslovni sastanak koji traje svega dva sata. Ali i tu se spremam da krenem u posao. Trenutno imam dva aviona, treći će uskoro biti završen. Formiraću avio-flotu, ali ne flotu od 10 aviona za 20 miliona, nego onu od pet aviona za 200 miliona. Biće to skupi, luksuzni i pouzdani avioni. Pretpostavljam da će i vaša avio-flota biti ekskluzivna? Moji avioni će se u svemu razlikovati – od estetike, do komfora. Na primer, u njima ćete moći da vežbate, vozite bicikl, dižete tegove... sportista ste, pa ćete me razumeti. Mada, kad god sednem u avion, odmah zaspim. Valjda zbog toga što spavam najviše pet sati dnevno. Pojavila se, pre neki dan, i vest da ste prodali vaše akcije iz „Gasproma“? Da, u „Gaspromu“ sam imao dosta akcija, nažalost... A zašto ste ih prodali? Nisam ih prodao, iako su izgubile 80 odsto vrednosti. Ako ih sada prodate onda ste definitivno izgubili, ako čekate...možda će cena porasti. Ali, kako stvari stoje, neće se vratiti, i to je, definitivno, gubitak. Šta još imate u Srbiji? Teško je nabrojati imovinu u Srbiji... ... a šta ste prodali? Jedino sam bio primoran da, pod strahovitim Jelašićevim pritiskom, prodam banku i osiguranje. Rekao mi je da on neće dozvoliti da banka i osiguranje budu u stopostotnom privatnom vlasništvu. Imao sam osećaj kao da razgovaram sa komunističkim politkomom, nadobudnim boljševikom... Naravno da sam nastavio sa razvojem finansijskih usluga – otvaram banke i osiguranja u drugim zemljama, gde nemam problema „sa Jelašićima“. A koja je računica da ste ušli u „Bentli“? Pa isto to, želja za profitom. Računate li da se vraća era superluksuznih automobila? Statistike govore da jedino u biznisu sa luksuznom robom akcije nisu pale. Promet „Ermesa“, „Šanela“, „Luja Vitona“, i drugih etabliranih brendova, stalno raste. To je zbog toga što dolazi vreme jako skupe i jako jeftine robe, što je posledica globalne socijalne polarizacije na veoma bogate i veoma siromašne. Nekada se mnogo pričalo o vašim poslovima u Srbiji, ali je odjednom nastalo zatišje. Da li se povlačite iz Srbije? Ne, naprotiv! Sve i da hoću, ne mogu da se povučem. Ovde sam izlicitirao preko 200 miliona evra, i taj kapital je još tu. Nažalost, ništa nismo zaradili na tome, ali još uvek se nadam da smo dobro kupili. A jedno od pravila biznisa kaže: profit je uvek u dobroj nabavci. Ipak, mnogo više ulažete u inostranstvu nego u Srbiji. Šta je to što stranci nude, a čega ovde nema? Napolju postoje pravila unutar kojih možete slobodno da se krećete, ali da uvek znate da je belo belo, crno crno, a dogovor je dogovor. Ovde, u Srbiji, sve je, još uvek, izopačeno, a ako i postoje neka pravila – niko ih se ne pridržava. Spadamo među najkorumpiranije zemlje na svetu. Ovde ništa ne možete da predvidite. Ako se složimo da je u Srbiji tolika korupcija, šta je, onda, sa demokratijom? Jednom ste rekli da je ovde demokratija umrla pre 50 godina, i da Srbijom vladaju njeni grobari. Kako se, kao poslovan čovek, osećate u takvom političkom ambijentu? To sam rekao pre više godina. Malo toga se promenilo, jer je ovde politika i dalje veći biznis od svakog drugog biznisa. Malo se vodi računa o interesima naroda. Naravno da se loše osećam, jer ovde još nisam napravio dobar posao – uložio sam mnogo, a još ništa nisam zaradio. Neće biti da je moja krivica što sam svuda u svetu uspešniji nego „u vlastitom dvorištu“. Što se demokratije tiče, rekao bih da je ima samo u tragovima. Samovolje i „demokratske diktature“ ima mnogo više. Da li vas lideri stranaka pritiskaju, da li pokušavaju da vas, na neki način, reketiraju? Traže li novac za njihove partijske fondove? I kakav je vaš odgovor na to? Znam da će zvučati neverovatno, ali ja ne poznajem nijednog ovdašnjeg političara! Sa nekima sam se kurtoazno upoznao, pozdravio. Nema aktuelnog političara s kojim sam razgovarao duže od pet minuta. Nemam ni sa kim nikakav poseban odnos. Od njih ne tražim, niti očekujem nešto što mi ne pripada. A za ono što mi, kao poslovnom čoveku, pripada – nije mi potreban ni predsednik države, ni gradonačelnik, ni šef neke direkcije ili službe... Jedino što mi je potrebno je jasna regulativa. Znate li onda ko je i po čijem nalogu hteo da vas kidnapuje i tako iznudi novac? To je izneo jedan od pripadnika „zemunskog klana” tokom saslušanja. Kriminalci rade svoj posao, a država je dužna da ih spreči. O njihovim planovima sam čitao samo u štampi i nisam tragao o detaljima. Vas to kao da nije mnogo uzbudilo? Nemam vremena za to. Kažete da ni sa jednim političarem niste bili duže od pet minuta. A vaša slabost prema pokojnom srpskom premijeru Zoranu Đinđiću? S njim ste valjda bili duže od pet minuta? Još 1998. godine, dakle dok je Milošević još bio na vlasti, otvoreno sam, u jednom intervjuu iz inostranstva poručio da u Đinđiću vidim jedinu svetlu tačku na političkom nebu Srbije. Uživao je moju naklonost, od koje nije imao ništa. Bili ste vlasnik nedeljnika „Evropa“. Da li ste na taj način hteli da utičete na javnost i političare? Kod nas je teško uticati na politiku putem medija, jer oni već imaju svoje medije. Pokušao sam sa njuzmagazinom „Evropa“, u nadi da ću nešto da napravim, profit pre svega. Bio je to i pokušaj korektivnog uticanja na politiku i javno mnjenje. Ali, pokazalo se da u zemlji tabloidnog duha, na tržištu prolaze samo tabloidi. Retke su ozbiljne novine koje uspevaju da traju, kao što je, recimo, NIN koji čitam još od 1968. Sećam se, to nam je bila lektira u Studentskom gradu, ali smo ga uglavnom čitali iz druge ruke, sa dve nedelje zakašnjenja, jer nismo imali novca da ga kupimo. Za čije potrebe vas je oklevetao Lajon, ovdašnji šef tzv. Međunarodne krizne grupe, koji je smenjen zbog vaše tužbe? Veliko je pitanje za čije potrebe me Lajon oklevetao. Ja sam tužio MKG, ali možda suviše kasno, jer me sudija u NJujorku pitao: „Šta ste čekali pet godina?“ I, zaista, u početku mi te Lajonove klevete i nisu bile važne, ali onda su poslovni ljudi, pa i moji švajcarski bankari, počeli da me zapitkuju; šta je tu istina? Zato sam morao da u „Forbsu“, u jednom intervjuu, sve to detaljno objasnim, pre svega, ozbiljnoj svetskoj poslovnoj javnosti. I to je bilo vrlo uspešno. Da li ste čuli da je Lajon to odradio po nalogu i za potrebe Komiteta 300? Nešto znam, nešto pretpostavljam. Znam da postoje te svetske asocijacije koje imaju uticaj i svoje interese. Znam da se mene plaše, zato što znaju da bih, ako bih imao političke ambicije, to mogao i da ostvarim i to svojim, čistim novcem. A njima ne odgovara neko ko je nezavisan, koga ne mogu ucenjivati, i na koga se ne može uticati. A kako toj gospodi mogu da zasmetam? Pa, recimo, javno sam zagovarao podelu Kosova, odnosno prodaju njegove polovine. A takođe sam javno komentarisao da naši političari brane Kosovo uglavnom preko telefona... Mislite tu i na Tadića? Generalno, politika prema Kosovu je takva. Ni prethodni političari nisu drugačije govorili. Ja sam čovek jasne misli i reči, takav je bio i Đinđić. O Kosovu smo pričali i poslednje veče pred njegovo ubistvo. Tri sata smo razgovarali... Pa, recite nam nešto o ta tri sata. Mučilo ga je Kosovo, ali ne u smislu da ga se odrekne, već da ga dobije! Ili, da izvučemo barem polovinu. Da li je Đinđić osećao da mu se nešto sprema? Naravno, osećao je vrlo široki front neprijatelja oko sebe. Jedva pokretan, sa nogom u gipsu, iznenadio me odsustvom optimizma. Jasno je pokazivao veliku zabrinutost. Rekao da se oseća bespomoćno, kao da je na otkačenom brodu kojim ne može da upravlja. Pričali smo o tajmingu za ozbiljne pregovore o Kosovu, i o najobičnijim privatnim temama... Da se vratimo na gospodu iz Svetske vlade u senci. Da li ste sa nekim od njih imali kontakte, makar na pet minuta? Ne, nikakvih ozbiljnih kontakata sa njima nisam imao. Mada, već se traži naslednik za šefa države Srbije, pa pokušavaju, čak i preko nekih srpskih intelektualaca, da utiču na mene da uđem u izbornu trku kao jedan od kandidata. Ali, nisam želeo da se vidim sa tim pregovaračima. Kada su vas kontaktirali? Recimo, pre nešto više od šest meseci. I da li je bilo nekih, bar preliminarnih, dogovora? Ne, ne, nije bilo, niti će biti. Znam šta hoće, ali nema šanse da uđem u politiku! Imam jednu fotografiju gde ste vi sa papom Vojtilom. Znači li to da dobro stojite i u Vatikanu? Sa papom smo imali dobre odnose, pošto smo mi veoma jaka kompanija u Poljskoj, a Vojtila je, je l’ da, bio Poljak, Sloven. Inače, papa je blagosiljao sve naše proizvode, i to je ta fotografija o kojoj govorite. Kada ste, prvi put, osetili da ćete se baviti biznisom? U Studentskom gradu na Novom Beogradu, ili možda i ranije? Još kao mali bio sam inventivan, žovijalan, radoznao. Uvek sam razbijao stereotipe, tražio prečice i lakša rešenja. Kada sam od dede dobio zadatak da berem šljive, skidao bih čaršave sa bakinog ormara, rasprostirao ih ispod drveta i tresao šljive. Nema veze što je tako upropašćen čaršav koji je bio skuplji od svih šljiva... Za mene je to bilo praktičnije rešenje... A na Novom Beogradu. Sećam se 23. bloka, onih solitera, ja sam ih čistio. Prvi takav posao dobio sam preko preduzeća „Ratko Mitrović“. I onda okupim desetak prijatelja, čistimo, a pošto sam ja bio organizator, meni, naravno, ostane najviše. A onda je to uzelo toliko maha da sam sebi postavio pitanje: čemu studije, kad je novac već tu...? Pa jeste li diplomirali? Da, da, ali kasno, relativno kasno. Novac, posao, devojke, to vas kontaminira. Odjednom postanete neko, izdvojite se, možete da kupujete stvari, cipele, odela... A kad su me od kuće ispraćali u veliki svet, savetovali su me: nemoj da piješ, beži od droge, kloni se lošeg društva, lakih žena... A već sedmog dana po dolasku u Beograd, našao sam se na žurci, negde na Vračaru. A na žurci dve prelepe crnkinje! Prvi put vidim crnkinje, ali ne zbunim se, već krenem u osvajanje. Čudna mi i ona cigareta što kruži od usta do usta, ali nagovore me da probam. I ja povučem jedan dim... Srećom, bilo je to prvi i poslednji put! A što se crnkinja tiče...pa, zaboravio sam. Zašto ste i sebi i kompaniji dali ime Cepter? Da li ste znali da je to ime za ratnu trojansku sekiru, nađenu u delti Dunava, pored Ahilovog groba? Nisam znao za to. U raznim jezicima skeptron, skiptar, septer, cepter... znači vladarsko žezlo, simbol moći. A zašto sam se opredelio za to ime? Jednostavno intuitivno, desilo se. A zašto ime Filip? Ne mogu ni to, baš, da objasnim. Mada, to mi je od rođenja željeno ime za mene, ili sina. Sve je to na granici nesvesnog. Tako se zvao otac najmoćnijeg osvajača u istoriji, Aleksandra Makedonskog, i to ime nosi čudnu energiju. Neretko bih se naježio kad bih ga čuo. Kada ste odustajali od kandidature za predsednika države, onda ste na konferenciji za štampu, otprilike rekli: „ Šta će mi da budem predsednik države, ja se i bez toga osećam kao Aleksandar, koji je, stigavši do Indije, osetio veliku tugu, jer nije imao više šta da osvoji“. Da li je veliki osvajač Aleksandar, što bi rekli klinci, bio „vaš lik“? Uvek se kroz literaturu vraćam na Aleksandra. I u biznisu mi pomažu njegove misli, logika i životna filozofija. Kako, inače, doživljavate kad neko kaže da ste „kralj šerpi“? U početku me to malo nerviralo. Sada nemam taj problem. Moj prijatelj Majkl Smurfit mi je jednom rekao: „Milane, nema ničeg jednostavnijeg od pravljenja papira. Ja sam kralj papira, ti si kralj šerpi. Važno je biti kralj!“. Inače, poznajem i kralja sekundarnih sirovina. Australijanac, multimilijarder! Ne verujem da njemu smeta ako ga neko zove „kraljem smeća“. A taj kralj papira, kako sam čuo, voli da kaže da su Srbi i Irci veoma slični? Da, samo što Irci žive u budućnosti, a Srbi u prošlosti. Da ne konsultujemo „Forbs“, koliko vredi vaše kraljevstvo? To je vrlo nezahvalno reći – jednoga dana može da vredi više milijardi, drugog manje... Maločas ste rekli da je vaš godišnji promet „u ritejlu“ oko milijardu evra. Šta to znači? To je godišnji promet u maloprodaji. Krajnjim potrošačima se proda roba u vrednosti od milijardu evra. Koliko ostane čisto, to je drugo pitanje. Uvek ste u nadi da će to biti više, ali i u stalnom riziku da ostane malo, ili ništa. Da li ste vi osetili posledice krize? Naravno, promet nam je pao za nekih 20 odsto. Ali, moram da kažem da, za sada, nismo otpustili ni jednog jedinog čoveka. Kad očekujete izlaz iz ove krize u Evropi. Gde smo mi u tome? Ima vidnih znakova smirivanja. Ali, mislim da predstoji još jedan veliki udar, jer je mnogo novca potrošeno bez pokrića. Očekujem još i devalvaciju dolara, ali i evra. Ne znam kad i koliko, ali to se mora desiti, jer je balon još uvek prenaduvan. Da li je ova kriza namerno napravljena? Da, napravljena je namerno. Napravili su je Amerikanci. To je moj lični zaključak, baziran na objektivnim saznanjima. Tu nema nikakve mržnje ili antiamerikanizma. Da bi sačuvali sebe? Naravno. U središtu svega su interesi. Šta očekuje Srbiju? Biću ciničan: Srbija je toliko nisko da nije ni mogla da padne niže. Logično, svaki pomak sa dna je napredak. Dakle, oporavak nam sledi. Ako ste „teški“ nekoliko milijardi, nije važno da li evra ili dolara, da li ste želeli da imate nešto što niste mogli da kupite novcem? Zaista nemam neispunjenih želja. Krećem se „u granicama mogućeg“, i valjda je zbog toga malo momenata u mome životu kad sam razočaran. Moje želje i mogućnosti su u savršenom skladu: kupujem ono što mogu da kupim, i postižem ono što znam da mogu da postignem. A po prirodi nisam hedonista, nemam vremena za uživanje, kao ni za patnju i kajanje. Neko ume da uživa, moja supruga recimo. Ona ume da stane, ona bi stala na dva miliona. Ja ne umem. Ali, ono što mene pokreće nije novac. Mene pokreće osvajanje. Svakog dana sam na nekom novom početku, pred nekim novim izazovom. Srećan sam što sam u takvom biznisu, gde nema sive zone – sve je crno ili belo, ili ste uspeli, ili niste. Kao u tenisu, nema nerešeno? S kim igrate tenis? Prestao sam da igram tenis. Ranije sam igrao sa komšijama u Monaku, Bekerom i Bobom Živojinovićem. Sa Bekerom sam igrao i golf. Na tenisu sam pokidao meniskus, posle operisao i lakat... Kakav je, u stvari, vaš odnos prema novcu? Virtuelan. Isti kao kad smo, kao studenti, igrali poker u sitnu lovu, a pravili žetone u milionskim apoenima. Zadržao sam taj odnos, i odoleo opasnom iskušenju idolatrije prema novcu. Inače, u džepu nikad nemam novca. Baš danas me Madlena pita imam li nešto sitno. Kažem joj da imam 100 evra, a ona će: „Je li to onih 100 evra koje sam ti dala pre mesec dana?“ U kuhinji pijemo „zespreso” koji je domaćin, lično, napravio. Tako sam popio i „cepterušu“ ... Muke oko prvog miloiona Prvi milion zaradio sam teško, krvavo, uz nadljudski napor, u tuđem svetu, bez ičije pomoći. Kad je prodaja posuđa donosila malu zaradu, prelazio sam automobilom u proseku 100.000 kilometara godišnje, štedeo, i tako prikupljao inicijalni kapital. A kad sam već osnovao kompaniju, i stekao solidan kapital, to mi nije zavrtelo glavu – lično sam prodavao, i držao prezentacije. O svemu postoji trag u zemljama zapadne Evrope, gde sam napravio prve poslovne korake, i zaradio prvi milion. Ali sam samo sa slovenskom braćom imao problema – i Bugari i Srbi su me izigrali! Tako se moj prvi milion istopio preko noći! Mnogi bi tada odustali, ali ja sam imao snage da se podignem. Tek 1989. počela je strahovita ekspanzija. Kako sam osvojio Madlenu Madlenu sam upoznao za opkladu! U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. Bila je jedna od najlepših Beograđanki... Prilazili su mnogi, ali niko nije uspeo. Osim mene, naravno! Dva puta su nam se, tog dana, pogledi sreli. Onda sam se opkladio sa mojim cimerom LJubom da ću joj prići i odvesti je na kafu. I kad sam joj prišao, na stepeništu ispred biblioteke, iskreno sam joj priznao da to činim zbog opklade. Predložio sam joj da odemo na kafu, da bih dobio opkladu. Otišli smo u poslastičarnicu preko puta... a tad je već bilo kasno za svaku odbranu.