Doktorati na pokretnoj traci

Beogradskom univerzitetu su bile potrebne 104 godine da bi odškolovao 12.591 doktora nauka ili, u proseku, jedna godina za desetak doktorskih disertacija, što se pojedinim privatnim univerzitetima učinilo kao čisto traćenje vremena, tako da su za samo nekoliko godina podelili između 150 i 200 doktorata. Kako kaže potpredsednik Akreditacione komisije profesor Dušan Teodorović „u institucijama van Beograda“ je od osnivanja, odnosno u protekle tri, četiri godine ukupno odbranjeno 147 doktorata, odnosno na svakih 18 dana branjen je po jedan rad. U najvećem broju radi se o doktoratima iz menadžmenta, marketinga, biznisa i svega onoga što novom naraštaju zvuči kao dobra investicija na kojoj će brzo zaraditi, tako da tema disertacije i nije od presudnog značaja – prema izveštaju komisije „doktoriralo se iz najrazličitijih stvari koje mogu da vam padnu na pamet”. O kojim fakultetima, kojim profesorima i kojim doktorantima se radi Akreditaciona komisija nije želela da se izjašnjava dok se ne ispoštuju sve proceduralne radnje. A to znači da će se insistirati na tome da ministarstva prosvete i nauke, Nacionalni savet i Akreditaciona komisija oforme zajedničku državnu komisiju koja bi u najkraćem roku ispitala o čemu je reč i preduzela odgovarajuće mere. I pored diskrecije Akreditacione komisije u javnost je procurila vest na koje fakultete i koje profesore se odnose optužbe i priča se mahom vrti oko Fakulteta za menadžment iz Novog Sada (nekada departmenta Univerziteta „Braća Karić“, a sada Alfa univerziteta) i Evropskog univerziteta, na kojima je u poslednje tri godine odbranjeno oko 60 doktorskih disertacija. Priča se ne vrti (ili bar ne još) oko isturenih odeljenja što privatnih što državnih univerziteta za koje je Komisija utvrdila da rade ispod nivoa, ali još uvek nije uspela da pretrese postojeću dokumentaciju. Za sada su u igri dva imena: profesor Dušan Ristić sa Fakulteta za menadžment koji je u poslednje četiri godine bio mentor za 14 doktoranada i rektor Evropskog univerziteta Milija Zečević koji je isti broj „odradio“ za tri godine. Problem je što je i u pomenutim slučajevima, a da ne govorimo o svim onim koje bi trebalo ispitati (računajući i doktorate na nekim državnim fakultetima), malo šta u ovom trenutku dokazivo: Komisija za akreditaciju je do sada pokušala da ospori validnost dve doktorske disertacije na Fakultetu za menadžment, ali su doktorandi sudskim putem uspeli da dokažu da su im diplome validne, a prosvetna inspekcija je u više navrata posećivala Evropski univerzitet i nije naišla ni na kakve propuste u radu. Kriterijumi koji se nameću kao uslov za doktorat možda daju neke odrednice, ali nikako nisu dovoljni da bi se na osnovu njih donela jedna, ne baš laka, odluka. Ako pogledamo Standarde za akreditaciju studijskih programa donete 2006. saznaćemo da budući doktorand mora da publikuje radove u međunarodno priznatim naučnim časopisima sa SCI liste, a za mentora može da bude izabrana samo osoba koja takođe ispunjava taj kriterijum. Nezvanična preporuka je da jedan mentor može da vodi jednog do dva doktoranda u isto vreme, a da tokom karijere ne bi smeo da ih ima više od 10. Opšta je procena da je jedan doktorat rezultat dugogodišnjeg rada, a opet se kod nas dešava da poneki student magistrira i doktorira ne zadržavajući se više od godinu dana na svakom nivou i da odmah potom postane mentor novom doktorandu. Tako nešto je moralo da se dogodi, smatra rektor Branko Kovačević, jer kada je donošen novi zakon o visokom obrazovanju prihvaćeno je da svaki univerzitet mora da ima doktorske studije, dok u svetu postoje različiti nivoi škola. Dakle i pored standarda, propusti se dešavaju jer se nije vodilo računa o činjenici da nam stručni kadar nije značajno povećan u poslednjih osam godina, a da je u tom periodu sa sedam, broj univerziteta narastao na 14. Svi sa validnim dozvolama moraju da se dovijaju na najrazličitije načine da bi popunili nastavni kadar i to mora da rezultira sumnjivim diplomama. Ipak, u pojedinim oblastima, pre svega kada su prirodne nauke u pitanju, standardi su pomogli. Profesor Dragoljub Belić, šef Katedre za atomsku fiziku, objašnjava: „Kod nas su uspostavljeni standardi za doktorske studije i što se tiče fizike i nekih srodnih nauka, morate da publikujete dva rada u vodećim naučnim časopisima da biste doktorirali. To ne može da se kupi, tako da nema velikih mogućnosti da se ovo pravilo zaobiđe. U oblastima u kojima se to ne traži, na raznoraznim menadžmentima, gde ni sami profesori nisu naučno verifikovani u smislu da imaju publikacije i gde se ne traže nikakvi uslovi, veoma je lako doći do doktorata. Jedan ozbiljan čovek, ako se pridržava svetskih standarda, ne može u isto vreme da vodi više od jednog do dva doktorata. Ako doktorat traje minimum tri godine, onda najviše što može je da preuzima jednog godišnje. To što neki profesori preuzimaju pet ili deset doktorata godišnje je najblaže rečeno – neozbiljno. I to nije problem vezan samo za privatne fakultete“. Međutim, profesori na društvenim naukama smatraju da isti kriterijumi ne mogu da važe i za njih jer se radi o potpuno različitom vidu studiranja. „Na prirodnim i tehničkim naukama doktorati se uvek ili skoro uvek kače za neki projekat: neko uzme četiri ili pet saradnika na nekom projektu, neko piše master, neko doktorat i njihov rad je vezan za okončanje projekta. Tu se stvari moraju prilično pratiti. U društvenim i humanističkim naukama doktorat može da se veže za projekat, ali ne mora. Mnogi su doktorati individualne teme i u najvećoj meri se radi o samostalnom čitanju, samostalnom pisanju“, kaže profesor skandinavistike LJubiša Rajić i dodaje: „Kod nas je ideja da budući doktor nauka mora da ima objavljene radove. Ministarstvo za nauku, Senat univerziteta u Beogradu i Komisija za akreditaciju su drastično i preko svake granice ujednačili kriterijume za sve, a to je neodrživo. Uslov da se ima objavljen rad u vodećem međunarodnom časopisu može da funkcioniše u nekim naukama, a ne svim. Danas ako se bavite ekonomijom nema šanse da objavite rad u vodećem časopisu ukoliko on nije zasnovan na načelima neoklasične ekonomije. Taj rad ne sme čak ni da bude kritičan prema neoliberalnoj ekonomiji već mora da bude pozitivan, što je obična cenzura“. I pored ove činjenice Akreditaciona komisija je upućivala primedbe na rad Ekonomskog fakulteta upravo zbog toga što profesori ne objavljuju dovoljno radova u stručnim časopisima, iako prema rečima dekana Marka Backovića to nije tačno – osim u stranim časopisima sa SCI liste, radovi se objavljuju i u domaćem časopisu „Ekonomski anali”, koji je na pomenutoj listi. A to nije problem samo Ekonomskog fakulteta i Srbije, mnoge zemlje imaju kvalitetnije časopise od onih koji se nalaze na listi, posebno kada je naučna disciplina geografski vezana za područje istraživanja. Na listi referentnih časopisa skandinavistike postoje samo dva časopisa: jedan iz Nemačke i drugi iz Britanije, a stručnjaci tvrde da na teritoriji Skandinavije ima bar pet koji su kvalitetniji. Još veći problem je kada je polje proučavanja usko, recimo laponski jezik, jer postoje samo dva časopisa koja se uopšte bave tim. Ipak, najveći problem je što ni svet više nije ono što zamišljamo da jeste. Tako je na osnovu jednog istraživanja iz 1998. utvrđeno da je u svim referentnim medicinskim časopisima objavljeno 96 odsto tekstova onih autora koji su imali veze sa farmaceutskom industrijom. „Do ovog problema je došlo jer se kod nas ne pravi razlika između nauke i struke“, kaže profesor Belić i dodaje: „Mnogi novinske članke vrednuju kao naučne radove, a to je neozbiljno. Sećam se da se pominjalo da je Milovan Bojić imao 200 radova, ali to nisu naučni već stručni radovi. Ako se u njima bavi opisima bolesti to je opis iz struke i to se ne može vrednovati kao naučno dostignuće, a kod nas se to radi. Zato i postoji tolika poplava doktorata. Mislim da je Ministarstvo nauke uspostavilo loše kriterijume: oni samo broje radove, bez analize šta je u njima. To nisu krompiri i uz takve kriterijume niko više ni ne želi ozbiljno da radi kada je jedini kriterijum da li je nešto publikovano.“ Kada su donošeni kriterijumi za sticanje doktorata ideja je bila da se uključimo u svetske tokove, a da Beogradski univerzitet postane jedan od 500 najuglednijih na svetu. Problem je što pravog obrasca nema i nedovoljno je da neka komisija odluči: uradićemo to i to, bez da se analizira svaki segment nauke. Da nije tako ne bi od zemlje do zemlje institucija doktorata bila toliko drugačija. U Švedskoj je praksa da svako ko piše doktorat ima mentora koji je u isto vreme i šef katedre na kojoj radi i za to ne postoje ograničenja. U Norveškoj se doktorat piše na neku određenu temu ,a doktorand dok radi može da razgovara sa kim hoće, ali nema mentora i niko mu ne odobrava temu. Tek kada završi knjigu predaje je sa molbom da bude prihvaćen kao doktorat i da bude pozvan na odbranu. U Danskoj doktorat nije nikakav uslov da bi neko bio docent ili profesor, to je nešto što može i ne mora da se uradi. A kako je na Kembridžu koji se već godinama nalazi na listi tri najprestižnija univerziteta, pitali smo dr Zorana Hadžibabića, predavača fizike na ovom univerzitetu. “Doktorat je u Engleskoj tradicionalno trajao tri godine, što je makar u prirodnim naukama (u velikoj većini slučajeva) prekratko da se bilo šta bitno uradi. Sada je manje-više prihvaćeno da traje do četiri godine, što je i dalje prekratko za moj ukus, i ne samo moj, ali teško je naglo menjati stvari, pošto su inercija i prihvatanje promena definisane celim sistemom finansiranja studenata od strane državnih institucija. Mentor (zvanično) može da bude svako ko ima stalnu akademsku poziciju, koju ljudi tipično dobiju 3-6 godina nakon što su sami doktorirali. Na svakodnevnom nivou u većim eksperimentalnim grupama studenta često efektivno  više vode postdoktorandi i stariji studenti koji sa njim/njom rade na projektu, ali šef grupe bira studenta, definiše temu, potpisuje stvari i garantuje kvalitet. Obično mentor izvede prvog doktoranda 6-10 godina pošto je sam doktorirao. Mislim da na Kembridžu na fizici doktorira oko 40 ljudi godišnje, na 70-ak stalnih članova akademskog osoblja i potencijalnih mentora”, kaže dr Hadžibabić. U Srbiji je gotovo nemoguće imati takav odnos mentora i doktoranada kada se zna da postoje oblasti u kojima samo jedan stručnjak može da bude mentor. Na Filološkom fakultetu postoji samo jedan profesor koji može da vodi metodiku, a za mnoge jezike koji nisu česti taj broj ne prelazi dva do tri. To znači da imamo samo tri rešenja: zabranu doktorata onih koji imaju sve uslove koje su sami stekli ali im društvo nije omogućilo da nastave, primoravanje profesora da vode i po 10 doktoranada u isto vreme ili zapošljavanje novog stručnog kadra. Ovo poslednje teško da iko u ovom trenutku ima u vidu. Ali, broj doktoranada po mentoru je najmanji problem u ovom trenutku, smatra profesor Rajić: “Mi imamo mnogo ozbiljniji problem od toga da li će mentor biti za jedan, pet ili 15 doktorata, a to je da je mentor član komisije pred kojom se doktorat brani. Mene je sramota kada preda mnom brani doktorat neko kome sam mentor, mada sam ja malo koga izveo do kraja jer kako mi neko bude bolji on odmah ode u inostranstvo. Na Zapadu je običaj da su članovi profesori sa drugih fakulteta ili iz drugih zemalja“. Ovakvu praksu potvrđuje i dr Hadžibabić: „Sam mentor nije u komisiji za odbranu doktorata. Komisiju čine jedan lokalni član i jedan sa nekog drugog univerziteta. Ovaj drugi je zapravo glavni, lokalni je više organizator.” Kao problem se nameće i šta može da bude tema doktorata.. NJu je do poslednjeg zakona odobravalo nastavno-naučno veće fakulteta, a sada idu i na univerzitet. To nažalost nije garancija za pravilan odabir jer se dešava da stručno veće na Univerzitetu nema nikoga iz oblasti iz koje je rad prijavljen. Ipak, to je daleko sigurnije od onoga što se dešava na privatnim fakultetima na kojima ne postoji nikakva kontrola. U takvim okolnostima ne bi trebalo da nas čudi što se doktorati na privatnim fakultetima štancuju: ne postoji valjana kontrola, a fakulteti da bi dobili (zadržali) akreditaciju moraju da imaju dovoljno nastavnog kadra. Ono što bi više trebalo da nas čudi, jeste što se takva praksa preliva i na državne fakultete i to u velikoj meri zahvaljujući državi. Prema nalazu inspekcije privatni Univerzitet u Novom Pazaru, čiji je rektor muftija Muamer ef. Zukorlić, nije ispunio gotovo nijedan od uslova, ali niko ne sme da ga zatvori iz političkih razloga. Isti kriterijumi vladaju i kada su u pitanju isturena odeljenja Univerziteta u Nišu: već su osnovana dva u Medveđi (za ekonomiju i prava), a predviđeno je da se u narednom periodu otvore u Bujanovcu i Preševu. „To znači da će profesori držati predavanja na sva četiri fakulteta, a na svakom će moći da budu mentori jer se vode po pojedinim fakultetima“, kaže Rajić. Broj nije sporan, sporno je ko i pod kakvim uslovima doktorira. A uslovi su ono što ne samo kod nas predstavlja najveći problem. Čak i na Kembridžu. „Generalno ne postoje jednostavna pravila o broju objavljenih radova da bi neko doktorirao. To zavisi od teme i oblasti, i prosto ljudi koji su merodavni u određenoj oblasti znaju šta je realno, dok se formalna pravila ionako uvek mogu zadovoljiti na suštinski pogrešne načine. Ja zapravo nemam ništa protiv da doktorat bude jako kratak ako neko stvarno nešto brzo postigne, samo se to u praksi jako retko dešava. Ali sve to, pobeda suštine nad formom, zahteva kritičnu masu ljudi koji samo na bazi svog intelektualnog poštenja i časti uspostavljaju standarde. Ako toga nema, verovatno nema ni suštinskog rešenja, ali pretpostavljam da su formalna pravila nužni surogat”, kaže dr Hadžibabić.  Plodne godine Teško je reći da u Srbiji imamo doktorata više nego što je potrebno i držati se one često plasirane teze da će uskoro i kondukteri morati da imaju doktorat. Nijednoj državi nije na odmet naučni kadar, posebno ne u 21. veku i posebno ne kada se zna da smo i tokom 20. veka imali veoma plodne godine kada su doktorati u pitanju. Na Filozofskom fakultetu je na početku 20. veka bilo nekoliko doktorata, ali je interesantno da je 1920. odbranjeno čak šest doktorskih disertacija, dok je 1965. bilo 28 doktorata, što je broj koji zadivljuje i danas. Iste godine je na Prirodno-matematičkom fakultetu bilo čak 40 doktorata dok je na ovom fakultetu 2006. doktoriralo samo 11.