Crkva i spomen-obeležja

Tačno mesec dana posle upokojenja patrijarh Pavle dobio je svoje prvo spomen-obeležje: bistu postavljenu ispred Prizrenske bogoslovije u Nišu. Tako se patrijarh Pavle (1914-2009) našao ovde u društvu Sime Andrejevića Igumanova (1804-1882), osnivača Bogoslovije, Ivana Stepanoviča Jastrebova (1839-1894), ruskog konzula koji je u vreme svog službovanja u Prizrenu uspeo, u više navrata, da spreči tadašnje turske vlasti da zatvore Bogosloviju, i Petra Kostića (1852-1934), četvrtog rektora ove znamenite škole, koji je dosta učinio ne samo za njenu afirmaciju. Bogoslovija iz Prizrena preseljena je u Niš ratne 1999. godine. NJeno novo, monumentalno zdanje, podignuto je od 2001. do 2005. godine, najvećim delom sredstvima Zadužbine Sime A. Igumanova, sa sedištem u Beogradu, koja izdržava Prizrensku bogosloviju. Glavni staralac Zadužbine u to vreme, kao i sve vreme dok se nalazio na čelu SPC, bio je patrijarh Pavle. Opremljena je tako da je patrijarh Pavle, kada je po završetku radova došao da vidi šta i kako je urađeno, u duhu svoje skromnosti, „zabrinuto“ prokomentarisao njen komfor: „Bog ga video, onima koji ovde budu neće biti lako da misle na Carstvo nebesko!“ Kako kod Srba retko šta može da prođe bez komentara da li je trebalo ovako ili onako, tako je, donekle, propraćeno i ovo postavljanje biste patrijarhu Pavlu u Nišu. Potegnuto je i pitanje da li je, uopšte, trebalo, s obzirom na patrijarhovu skromnost, podizati mu spomenik; pa i to da li je podizanje spomenika sveštenim licima u duhu pravoslavne tradicije... Uprave Zadužbine Sime A. Igumanova i Prizrenske bogoslovije odlučile su još za vreme ovozemaljskog života patrijarha Pavla da mu se podigne ovaj spomenik, kada za to dođe vreme. Još 2006. godine, kada su završeni radovi na novoj zgradi Bogoslovije, naručena je, a potom i urađena bista patrijarha Pavla, ali se ona čuvala u strogoj tajnosti, jer se znalo kako bi na to reagovao skromni srpski prvojerarh. Protojerej-stavrofor Milutin Timotijević, rektor Bogoslovije „Sv. Ćirila i Metodija“ iz Prizrena, sa privremenim sedištem u Nišu, kako njeno zvanično ime glasi, kaže da ima mnogo razloga zbog kojih je odlučeno da se patrijarhu Pavlu ovde podigne bista. Prvi je, svakako, to što je on lično učinio za Bogosloviju dok je bio episkop raško-prizrenski, brinući o njoj u svakom pogledu i podučavajući njene đake duhovnim i moralnim vrednostima, ali potom i kao patrijarh, učinivši da se Zadužbina Sime A. Igumanova, koja izdržava Bogosloviju, „vrati sebi“, da joj se vrati njena nacionalizovana imovina. Ovim činom „razdrmano“ je i jedno uštogljeno shvatanje da sveštenim licima nije preporučljivo podizati spomenike. Rektor Timotijević kaže da takvo shvatanje nema nikakvo utemeljenje i da se time samo postavljaju prepreke između Crkve i naroda, kao da je Crkva odvojena od naroda. Pita se: zašto se i sveštenim licima, kao i svim drugim zaslužnim ljudima ne bi podizali spomenici?! I ukazuje da je u grčkom narodu sasvim drugačija praksa. Kaže, dovoljno je otići samo do Soluna, pa videti bar nekoliko spomenika zaslužnim ljudima u mantijama. Kod Srba takvi prizori su retki. Izuzeci su spomenici Svetom Savi u Prijepolju i Gadžinom Hanu i spomenik Svetom vladici Nikolaju u manastiru Soko. Zato su nekima neuobičajeno izgledali kao poklon spomenik Svetom Savi, postavljen ispred njegovog Hrama na Vračaru, koji su Rusi darivali, i spomenik Sv. Ćirilu i Metodiju, delo makedonskog vajara Tometa Serafimovskog, koje su Beogradu darivali umetnik i SANU. Tu praksu u poslednje vreme, kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji, ipak najviše „narušava“ – NJegoš, ali uglavnom u svetovnom obličju!