Arhiva

U žrvnju bede

Vladan Stošić | 20. septembar 2023 | 01:00

Prema rečima Nikole Grubera, predsednika Udruženja dijaliziranih, transplantiranih i hroničnih bubrežnih bolesnika Srbije, uslovi u kojima se vrši dijaliza nisu dostojni čoveka. To je maltretiranje bolesnika ali i “medicinskog osoblja koje ulaže ogroman napor da ne bi došlo do raspada sistema”.

Nada

Kao najbolji način na koji im se može pomoći, bubrežni bolesnici navode transplantaciju. Ona ne samo da im omogućava vraćanje u normalan život već predstavlja i uštedu za društvo. Prema rečima Nikole Grubera “već u prvoj godini posle transplantacije godišnje se po pacijentu uštedi oko tri miliona dinara jer više nema dijaliza”.

Zbog raspuštanja Skupštine predlog zakona o presađivanju organa već osam meseci čeka na usvajanje. Novina koju on donosi je da će pored dosadašnjeg načina po kome su donatori organa mogli biti samo živi, biti omogućena i transplantacija organa umrlih. Sistem će počivati na principu donatorskih kartica prema kojima bi se oni koji žele da posle svoje smrti doniraju svoje organe prijavljivali nadležnim ustanovama i dobijali karticu koja bi u slučaju njihove smrti bila dokument na osnovu koga bi lekari mogli da izvrše transplantaciju.

Prema rečima Vide Nešić, direktorke Nefrološke klinike Kliničnog centra Srbije, to će zahtevati dodatne napore zdravstvenih radnika:

“Trenutno se na listi pacijenata koji čekaju na transplantaciju nalazi više od 800 ljudi. Kada počne primena zakona to će zahtevati promenu našeg dosadašnjeg rada jer ćemo imati mnogo više operacija. Transplantacije su skupe. Ministarstvo zdravlja je obećalo da će sve operacije koje uradimo biti plaćene a u to nas uverava i Zavod za zdravstveno osiguranje. Ipak, to bi moglo biti preveliko opterećenje za njih, tako da ćemo osnovati nacionalnu fondaciju za transplantaciju organa. Za sve to ipak je neophodno donošenje zakona.

U Srbiji bez Kosova postoji 46 centara za dijalizu u kojima se, prema Gruberovim rečima, nalaze aparati sa često oko 50 000 radnih sati. “To znači da se mogu uporediti sa automobilom koji je prešao 500 000 kilometara.”

“Kapaciteti centara nisu dovoljni tako da se uvodi treća a ponegde i četvrta smena i oni sada rade kao dragstori. Ipak ni to nije dovoljno jer ima previše bolesnika i zaposleni u centrima prinuđeni su da skraćuju vreme dijalize tako da ono često više ne traje četiri već tri sata”, objašnjava Gruber.

Kao ilustraciju situacije koja se nalazi na ivici kolapsa Gruber navodi Beograd u kome 70 pacijenata na dijalizu putuje u Lazarevac, Obrenovac ili Pančevo.

“Zbog tri sata dijalize oni na putu provode četiri sata. I sve to u sanitetskim vozilima koja su na ivici raspada. Inače, grupni prevoz pacijenata je u svetu odavno napušten. Dijaliza je agresivna metoda lečenja i bolesnici posle nje često povraćaju ili krvare što je idealna situacija za prenos zaraznih bolesti. Način prevoza i nemogućnost osoblja da u pretrpanim centrima odvoji zdrave i zaražene bolesnike dovela je do veoma visokog procenta onih koji su zaraženi hepatitisom”, objašnjava Gruber.

On ističe da su bolesnici svesni da je Srbija u tranziciji, da Zavod nema dovoljno novca ali kao primer izlaska iz ćorsokaka navodi Mađarsku.

“Mađari su bili u situaciji koja je bila slična našoj i rešili su je tako što je raspisan međunarodni konkurs na koji su se javile strane kompanije koje su stvorile mrežu centara za dijalizu. Dijaliza se sada tamo vrši po svetskim standardima, opala je smrtnost pacijenata, ali i broj zaraženih.”

I dr Mijat Savić, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, slaže se da je situacija loša “ali da još uvek nijednom pacijentu nije uskraćena dijaliza”.

“Troškovi dijalize nalaze se na prioritetnom spisku plaćanja. Situacija će se uskoro popraviti, jer je Ministarstvo zdravlja nabavilo 130 novih aparata za dijalizu i oni će uskoro biti dostavljeni centrima. Bubrežnim bolesnicima je stvarno teško ali u ovoj zemlji ima još teško bolesnih i Zavod mora da ima novac za lečenje svih i mi moramo da vodimo računa o svakom dinaru. Grupa bolesnika koja ima sopstvene aparate za dijalizu i obavlja je u svojim domovima ima pravo da od fonda traži nadoknadu za potrošni materijal. Smatramo da bi bilo jeftinije ukoliko bi se taj materijal nabavljao preko konkursa koji bi raspisivao ili Zavod ili samo Udruženje bolesnika jer bi se zbog veće količine nabavljenog materijala dobile povoljnije cene a i kvalitet bi bio pod kontrolom. Kada smo to predložili suočili smo se sa tako besnom reakcijom da smo od celog projekta radije odustali”, kaže Mijat Savić.

Glad

U Udruženju bubrežnih bolesnika kažu da slučajeva kao što je ovaj ima na pretek ali da je Dragan Bogdanović jedan od retkih koji o svom položaju pristaje da govori javno. Situacija u kojoj se on nalazi svedoči o tome da se ponekad sistem socijalne i zdravstvene zaštite moraju prilagođavati obolelima i da se ne može uvek tražiti da se oni prilagođavaju sistemu.

Bogdanović živi u Zaječeru, ima 37 godina, visok je 170 santimetara i težak samo 43 kilograma. NJegova mršavost u izvesnoj meri se može pripisati njegovoj bolesti ali ona je u mnogo većoj meri uzrokovana time što mu se dešava da je gladan. On kaže:

“Na dijalizi sam od svoje četrnaeste godine i moram da se dijaliziram svaki drugi dan. Od pete godine sam bolestan, ali sam ipak završio ekonomsku a vanredno i srednju medicinsku školu. Bio sam ambiciozan, jer sam smatrao da je društvo ulagalo u mene lečeći me i da treba da mu to vratim. Hteo sam da radim, volontirao sam u Zaječarskoj bolnici šest meseci, ali ipak se i dalje nalazim na birou i nemam radni staž. Jedini prihod koji imam je onaj koji dobijam kao naknadu za tuđu negu i pomoć, koji iznosi oko 2 000 dinara. Nisam iz Zaječara već iz sela u njegovoj okolini tako da moram da plaćam kiriju za sobu u kojoj živim. Prinuđen sam da ne živim kod kuće već u Zaječaru jer su putevi do mog sela loši a ja sam osetljiv i teško podnosim put u sanitetskim kolima do centra za dijalizu. Roditelji su mi stari i više ne mogu da se bave zemljoradnjom kao nekada, a tokom godina koje su prošle potrošili su na moje lečenje skoro sve što su imali. Ipak, oni mi još uvek obezbeđuju 1 800 dinara za kiriju i to je stvarno sve što mogu da učine.

Zdravstveno stanje mi je u poslednje vreme pogoršano i trebalo bi da mi operišu oba kuka i šake. Ne plašim se operacije ali trenutno je besmisleno da na nju idem. Da bi se sačuvalo poboljšanje koje će ona doneti, neophodno je da sa bikarbonatne dijalize na kojoj sam sada pređem na hemodijafiltraciju. U Zaječarskom centru ne postoji aparat za hemodijafiltraciju i obratio sam se Zavodu za zdravstveno osiguranje sa molbom da mi kupe jedan takav aparat da bih mogao da se dijaliziram kod kuće, pa bih se najverovatnije vratio roditeljima. Odgovorili su mi da je to po zakonu nemoguće i da aparat moram da nabavim sam a da će mi oni obezbediti potrošni materijal. Novac nemam i tu se krug zatvara. Čuo sam da su nabavljeni novi aparati za hemodijafiltraciju i da će uskoro biti poslani centrima ali smatram da nema nikakve svrhe da se takav aparat šalje u Zaječer. Da bi takav aparat mogao da radi on mora da ima odgovarajuću aparaturu za prečišćavanje vode, a aparat u Zaječaru jedva da radi. Četvrtog novembra svi koji smo bili na dijalizi povraćali smo i lekari su konstatovali da je aparat za prečišćavanje vode bio neispravan.

Što se tiče toga da li sam gladan pre bih rekao da mi se dešava da nemam šta da jedem. Iskreno govoreći i ne pada mi teško kada se to desi. Posle svih lišavanja to i nije tako strašno.”

Nikola Gruber ne krije da će se bolesnici na kućnoj dijalizi svim silama boriti protiv centralizovanog snabdevanja jer se još uvek sećaju Nenada Đorđevića koji je uveo centralizovan sistem koji je bio izvor najrazličitijih zloupotreba i da se sve završilo time da su tri meseca bili bez ikakvog potrošnog materijala. U Zavodu kažu da se Nenad Đorđević više ne nalazi na čelu Zavoda i da se tako nešto više ne može desiti.

Želja bolesnika da se otvore privatni centri za dijalizu u kojima bi ona bila vršena po normalnim standardima sa stanovišta Zavoda na red može doći tek kao krajnje rešenje.

Smrt i zaraza

Kao dokaz situacije u kojoj se nalaze, u Udruženju bubrežnih bolesniika navode statistiku. Prema evropskim standardima, smrtnost dijaliziranih se kreće oko šest odsto a kod nas je ona 20 odsto. Broj obolelih od hepatitisa u Evropi nije veći od 10 odsto, a kod nas dostiže i do 80 odsto. Srbin sa najdužim stažom na dijalizi je Dragoslav Stojičević koji se na dijalizi nalazi od 1970. godine. U Udruženju ističu da se on dijalizira u Lionu i sumnjaju da bi on bio tako dugovečan da je kod nas išao na dijalizu.

“Mi pre svega moramo koristiti državne centre za dijalizu. Za sada, kao ‘odušak’, koristimo VMA kojoj Zavod plaća za dijaliziranje pacijenata za koje u našim centrima nema mesta. Dijaliziranje pacijenata u privatnim centrima je nešto sa čim se slažemo i to pitanje se razmatra ali do donošenje konačne odluke to nije izvodljivo”, objašnjava Mijat Savić.

Po mišljenju Nikole Grubera problem treba sanirati sada jer bi uskoro za to moglo biti prekasno:

“Postoji veliki priliv novih pacijenata. Pored uobičajenih bolesti priliv povećava i to što u pojedinim krajevima Srbije vlada endemski nefritis i oni koji od njega obole završavaju na dijalizi. Doduše, zbog ‘dobrih’ uslova lečenja stopa smrtnosti naših bolesnika je veća nego evropska ali prosta računica kaže da će uskoro biti previše bolesnika za ionako preopterećene centre za dijalizu. Privatni centri su jedino rešenje da se kapaciteti povećaju i tako predupredi katastrofa.”

Ko je u pravu pokazaće vreme. Problem je u tome što bi u slučaju da su u pravu bolesnici, posledice mogle biti katastrofalne.