U potrazi za identitetom

Zakon kojim se zabranjuje nošenje marama i isticanje svih drugih verskih simbola - jevrejskih kapica, velikih krstova, turbana - u državnim školama, usvojen prošle nedelje u francuskom parlamentu, u zemlji u kojoj živi šest miliona muslimana i veliki broj pripadnika različitih veroispovesti, ustalasao je dobar deo Evrope. A, kako talasanje ne prestaje, marame, kapice, krstovi, turbani i ostalo mogli bi uskoro da prerastu u novi izvor krupnih nesporazuma na diplomatskom i globalnom planu. Jer, u svetu zahvaćenom talasom globalizacije, u kojem ipak nije univerzalno prihvaćen francuski revolucionarni model doslednog (sekularnog) razdvajanja religije, crkve i države, problem svake vrste identiteta, uključujući i verski, predstavlja jedan od najčešćih izvora sukoba sa nesagledivim posledicama...

Razne zemlje i kulture imaju, naravno, u tom pogledu različita pravila i standarde. Recimo, u pojedinim islamskim zemljama, poput Saudijske Arabije, Irana i nekih njima sličnih, sve žene uključujući i strankinje dužne su da nose marame na glavi. I, da dužinu svojih sukanja primere strogim islamskim propisima tako da im se od nogu mogu videti samo stopala... Mada su, na primer, u Turskoj (još od Kemala Ataturka) marame na ženskim glavama (kao i fesovi na muškim) zabranjene u državnim školama, na državnim univerzitetima, kao i u svim državnim ustanovama. Iako ogromnu većinu stanovnika te (oficijelno sekularne) zemlje čine muslimani, a po rezultatima jednog nedavno sprovedenog istraživanja čak 64 odsto tamošnjih žena na glavama nose marame (kao simbol svoje vere i pokornosti Bogu), zvanična Ankara se i dalje striktno pridržava važećeg zakona, što je izvor mnogih nesporazuma. Kako je i Turska članica Saveta Evrope i potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima (u čijem se članu 9. garantuje sloboda veroispovesti), pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ovih dana treba da se okonča jedan spor koji su još 1998. godine tužbom protiv Turske pokrenule dve studentkinje, Zejnap Tekin i Lejla Sahin, zato što im je na Medicinskom fakultetu u Istanbulu zabranjeno da nose marame...

Budući, dakle, da u svetu postoji toliko šarenilo u pogledu važećih standarda i kodeksa oblačenja, da to određuju različite tradicionalne norme, ili na različite načine propisuju verske i državne institucije, a katkada (za svoje službenike) i velike korporacije, razumljivo je da zbog toga često dolazi i do svakojakih konflikata... Ipak, ono s čime bi se u skoroj budućnosti na tom planu mogla suočiti Francuska je jedan sasvim novi i izuzetan fenomen. Pre svega zato što je Francuska veliki pobornik jedinstvene Evrope, sa jedinstvenim standardima i propisima, i zagovornik donošenja prvog ustava Evrope, koji bi bio nadređem pojedinačnim nacionalnim zakonodavstvima, i što odredbe o ljudskim slobodama i pravima treba da predstavljaju jedno od najvažnijih poglavlja u tom ustavu.

Drugim rečima, problem odnosa moderne evropske države i religije (da li je EU “sekularna”, “hrišćanska” ili multikonfesionalna tvorevina?) već na prvom koraku pokazao se kao ozbiljan kamen spoticanja... A francuski zakon o zabrani muslimanskih marama i drugih verskih simbola u državnim školama, samo je primer na kojem se to spoticanje najbolje ilustruje...

Francuski ministar inostranih poslova Dominik de Vilpen suočiće se prvi put sa ozbiljnim diplomatskim zamerkama zbog novog zakona već u toku sledeće sedmice prilikom posete Indiji. Naime, indijski premijer Atal Bihari Vadžpaji i ministar inostranih poslova Jašvant Sinha najavili su da će pitanje turbana - koji za pripadnike etničke zajednice Sika (uključujući i Sike koji žive u Francuskoj) predstavljaju najveću svetinju - biti jedna od najvažnijih tema u njihovim predstojećim razgovorima sa gostom iz Pariza. Iako je De Vilpen, svakako, računao da će sa svojim sagovornicima u Indiji razgovarati o nekim drugim (za Francusku važnijim) političkim i ekonomskim temama, sva je prilika da će on tamo morati da se sretne sa predsednikom indijskog Nacionalnog saveta za manjine Tarlokanam Singom, koji je i sam Sik i da prvo sasluša njegove pritužbe zbog zabrane nošenja turbana u francuskim državnim školama...

Ozbiljne prigovore na račun novog francuskog zakona o zabrani verskih obeležja u državnim školama iznele su, najpre, brojne muslimanske organizacije i udruženja širom sveta, ali i papa Jovan Pavle II, najviši funkcioneri Svetskog jevrejskog kongresa, Međunarodna helsinška federacija za ljudska prava... Međutim, to je izgleda tek početak.

Uticajna američka Komisija za međunarodne verske slobode, koja pruža savetničke usluge Kongresu, Beloj kući i Stejt departmentu, zatražila je od administracije u Vašingtonu da izrazi neslaganje sa novim francuskim zakonom zbog toga što se njime, navodno, “krše važeći međunarodni standardi u oblasti ljudskih prava”. Ali, državni sekretar Kolin Pauel nije poslušao savet, rekavši da je to unutrašnja stvar Francuske, u koju se Amerika neće mešati...

U međuvremenu i francuski najbliži saveznici u zemljama EU bili su prinuđeni da se izjašnjavaju o istoj temi. Tako su, na primer, u Velikoj Britaniji različiti vladini funkcioneri odmah požurili da kažu da ova zemlja neće slediti francuski primer. U Britaniji, kao i u Francuskoj, živi nekoliko miliona muslimana, i brojna “zajednica” (što se sada smatra elegantnijim i etnički korektnim nazivom za “nacionalnu manjinu”) Indusa i drugih naroda koji imaju svoja različita verska obeležja i kodekse oblačenja. To, praktično, znači da bi zvaničnici vlade u Londonu želeli (ako je to moguće) da izbegnu nepotrebne etničke nesporazume sa svojim muslimanima i ostalim doseljeničkim življem, s kakvima će morati da se suočava Pariz. Uostalom, Britanija već ionako ima tih nevolja na pretek, naročito od početka rata u Iraku. Nekoliko britanskih podanika muslimanske veroispovesti trenutno je zatočeno u američkom logoru za, navodne, islamske teroriste u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi. Premijer Bler je stoga bio prinuđen da se kod američkog predsednika Buša zvanično zauzme za njihovu sudbinu i zatraži da im se sudi pred redovnim američkim sudom, gde bi njihova ljudska prava bila u potpunosti zaštićena.

Za razliku od Britanije, koja je - za sada - jednodušna, Belgija je već uzdrmana ozbiljnim podelama. Belgijska koaliciona vlada je suočena s krizom, zato što liberali žele da predlože zakon po ugledu na francuski, dok se njihovi partneri socijalisti protive zabrani marama i ostalih verskih simbola u državnim školama. Prvi incidenti i nesporazumi ove vrste već su zabeleženi i u Danskoj, Holandiji, Španiji, Italiji i Austriji, mada se tamošnje vlade zvanično još ne izjašnjavaju...

U Nemačkoj, gde takođe živi nekoliko miliona muslimana, situacija je - sticajem okolnosti - drugačija. Ali, ništa manje komplikovana. Tamo je, naime, vlada već bila prinuđena da se bavi problemom muslimanskih marama, mada ne marama koje nose učenice (što, zvanično, nije zabranjeno), nego učiteljice. Priča je počela tako što je u Berlinu, gde živi najveći broj Turaka i drugih doseljenika iz islamskih država i gde je (kao i u drugim nemačkim gradovima) obezbeđena specijalna dopunska nastava za tursku mladež, jednim aktom učiteljicama muslimankama (dakle, nemačkim državnim službenicama) zabranjeno da u učionicama nose marame, jer je procenjeno da je reč o “nedopuštenom verskom obeležju”.

Nezadovoljna učiteljica Frešta Ludina (nemačka državljanka poreklom iz Avganistana) - tvrdeći da su time ugrožena njena osnovna ljudska prava - pokrenula je spor koji je stigao do nemačkog Saveznog ustavnog suda u Karlsrueu. A taj sud je konstatovao da za problem marama i ostalih verskih obeležja nije nadležan i da to pitanje, svojim propisima, treba da reše nemačke “savezne države”, svaka ponaosob... Međutim, “savezne države” na to gledaju na različite načine. Recimo, grad Berlin je skloniji “sekularnoj” opciji, nalik na onu u Francuskoj, dok propisi u katoličkoj Bavarskoj ovu “državu” (Nemačka je asimetrična federacija, a Bavarska ima veće ingerencije od ostalih nemačkih “saveznih država”) jasno određuju kao “hrišćansku”. Zato u svakoj učionici svake državne škole u Bavarskoj mora obavezno da stoji krst (“raspeće”), što bi sada u Francuskoj bilo - protivzakonito.

Nema nikakve sumnje da će se problem marama u evropskim državnim školama, za učenice i učiteljice muslimanske veroispovesti, ali i problem svih ostalih verskih obeležja, uskoro ponovo pojaviti pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. U taj sud je već pristiglo stotinak tužbi, mahom iz Francuske ali i iz nekih drugih evropskih država, u kojima se uglavnom iznose žalbe na povredu člana 9. Evropske konvencije i traži zaštita ugroženih verskih prava... Istina, i presuda, koja se ovih dana očekuje u predmetima “Tekin protiv Turske” i “Sahin protiv Turske” mogla bi, makar indirektno, da utiče i na razjašnjenje nekih nedoumica koje su uzburkale javno mnjenje u Evropi, mada se ti predmeti ipak bitno razlikuju od onoga što je trenutno najviše sporno u Francuskoj: obe žalbe se odnose na povredu ljudskih (verskih) prava studentkinja na turskim univerzitetima, dok se francuski zakon i neke sporne restriktivne norme u Nemačkoj tiču samo državnih škola, ali ne i univerziteta... Prema francuskom zakonu, koji će početi da se primenjuje tek od naredne školske godine (od septembra), na francuskim državnim univerzitetima i dalje nema nikakvih restrikcija u pogledu oblačenja i ostalih verskih simbola...

Iako u EU već sada živi veliki broj muslimana (više od 10 miliona), taj problem će uskoro dobiti i sasvim novu dimenziju kad se na vratima za ulaz u EU pojavi i Turska. Stoga francuski politikolog Vinsent Gaiser, koji je detaljno izučavao ovaj problem, upozorava da se više ne može govoriti samo o modelima za ostvarenje potpune integracije manjinskih zajednica, nego i o adaptaciji većine na potpuno novu situaciju u kojoj će ta većina morati da se pomiri sa aktivnim učešćem manjine, onih koji su po mnogo čemu drugačiji, u svakodnevnom životu i radu jednog evropskog društva...

Taj problem, naravno, nije nov, ali se sada u novim okolnostima za njega moraju naći nova rešenja. Jer, prvi ozbiljan incident zbog muslimanskih marama u francuskim školama buknuo je još 1989. godine, kada su se tri učenice (Lejla, Fatima i Samira) požalile da im nije dopušteno da se upišu u jednu srednju školu zato što nisu htele da se odreknu muslimanskih marama. Tadašnji francuski ministar obrazovanja, socijalista Lionel Žospen, kome je upućena žalba, izneo je ovaj slučaj pred vladu i vlada je tada (u novembru 1989) zaključila da “učenici mogu da nose mala verska obeležja, uključujući i marame na glavi”. U pomenutoj odluci francuske vlade iz 1989. još se ističe da “Ustavom garantovano pravo na slobodu veroispovesti uključuje i slobodu da se to pravo ispoljava i u školama sve dok se poštuju prava drugih, i na one druge koji drugačije misle, ne vrši pritisak, propaganda ili provokacija”.

Uostalom, problem precizne definicije odnosa crkve i moderne evropske države već je izbio u prvi plan i u toku rada evropske ustavne konvencije, pod rukovodstvom bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’Estena, koja je imala zadatak da sroči predlog novog ustava EU. Predstavnici dve katoličke nacije, sa dva kraja Evrope, Španije i Poljske, bili su najvatreniji pobornici predloga da se već u preambuli tog dokumenta izričito kaže da je EU “hrišćanska” zajednica država...Reč je, tvrdili su Španci i Poljaci, samo o konstataciji istorijske činjenice, jer sve savremene evropske države-članice EU počivaju na (ovakvoj ili onakvoj) hrišćanskoj tradiciji... Ni sam Žiskar d’Esten, čini se, nije bio daleko od te ideje, čime je obrazlagao i svoje uporno protivljenje prijemu Turske u članstvo EU...

Ta tema je odmah izazvala vatrene polemike, da bi se ubrzo izdiferencirala (najmanje) tri različita gledišta: jedni su zagovarali definisanje EU kao laičke i dosledno sekularne, drugi kao hrišćanske, treći kao multikonfesionalne zajednice u kojoj su sve religije ravnopravne... I kad se već činilo da je spor nemoguće rešiti, i da je tako oprečna mišljenja nemoguće pomiriti, predsedavajući EU u drugoj polovini prošle godine, italijanski premijer Silvio Berluskoni, koji se najviše trudio da se tekst novog ustava EU završi za njegovog šestomesečnog mandata, ponudio je kompromisnu formulu. Tako je u decembru prošle godine, u vreme dok se još verovalo da se novi ustav EU može doneti istovremeno sa prijemom deset novih članova, na samitu u Briselu brže-bolje prihvaćena Berluskonijeva definicija odgovarajuće ustavne odredbe u kojoj se pominju i “hrišćanske tradicije”, i “laičke vrednosti” i “druge religije”...

Ali, kako puna saglasnost o svim predloženim odredbama, ipak, nije postignuta, sudbina prvog ustava EU je i dalje - neizvesna. Što, praktično, znači da će o svim starim i novim nesporazumima ove vrste, uključujući i one o muslimanskim maramama i ostalim verskim simbolima u evropskim zakonodavstvima ili u evropskim državnim školama, još biti reči...