Bežanje od giljotine

U svojoj čuvenoj “Istoriji zapadne filozofije” Bertrand Rasel je, uz ostale, formulisao i sledeću moćnu misao. U bogatim i prosperitetnim zemljama, u onima koje iza sebe imaju tradiciju mirnog, kontinuiranog, manje-više uspešnog razvitka, posao analitičara sastoji se uglavnom u opisivanju tog razvitka i utvrđivanju njegovih empirijskih zakonitosti. U zemljama koje su kasno započele svoj proces modernizacije i koje razvojno kasne u odnosu na prosperitetna društva, analitičari i teoretičari bave se prvenstveno društvenim inžinjeringom - iznalaženjem puteva brzog i racionalnog budućeg razvitka i traženjem načina njihovog što efikasnijeg ostvarivanja. “U naprednim zemljama praksa inspiriše teoriju; u ostalim teorija inspiriše praksu”, kaže Rasel. U tome je, čini se, sadržana sva drama zemalja koje su se našle u situaciji da u ograničenom vremenu moraju da pređu veliki reformski put. Slična ideja sadržana je i u čuvenom romanu “Zli dusi” F. M. Dostojevskog. Tu jedna ličnost govori o tome kako se pripremaju krupne reforme i kako to mora da je znak velike društvene bolesti: mora da nam je Rusija jako bolesna kad se toliko govori o reformama.

Reforma nikada i nigde nije bio lak i bezbolan posao. Ne bi, međutim, bilo ispravno zaključiti da je to nekakva nova stvar, nešto čime se karakteriše samo naše doba. Reforme neprekidno prate razvitak ljudskog društva. Svoje privredne i druge aktivnosti društvo uvek na neki način reguliše, ono njima na ovaj ili onaj način, makar i delimično upravlja. Pored razvijanja samih tih aktivnosti, uključujući posebno one koje tvore njegovu materijalnu osnovu, svako društvo mora da razvija i regulatorni i upravljački mehanizam posredstvom koga se te aktivnosti koordiniraju i usmeravaju. Kao što se razvijaju same aktivnosti, mora da se razvija i splet upravljačkih ustrojstava koja služe za regulisanje tih delatnosti, kako privrednih, tako i ostalih. A to znači da pored uvećavanja proizvodnje i ostalih elemenata društvenog blagostanja, što je sadržina i oblik društvenog razvoja, moraju da se prilagođavaju i usavršavaju i upravljačka ustrojstva, što već predstavlja i sačinjava reformu.

Zato ne treba da iznenadi univerzalnost reformi, njihova zastupljenost na svim prostorima i u svim vremenima.

Reforma je, dakle, stalni pratilac društvenog razvitka, uprkos netačnoj percepciji da je to nešto specifično za vreme sadašnje, za nešto što je na posebno surov način samo nas na putu da zakači. Naše reforme su, ipak, posebno karakteristične i markantne u odnosu na ono što je nekakav prosečni tok i ritam u nacionalnoj i svetskoj istoriji. One treba društvo da vrate u normalne tokove civilizacije, nakon što je socijalistička revolucija bukvalno slomila neke od njenih nosećih stubova. Praktično je zbrisana institucija vlasništva, uništeni su i drugi temelji tržišne privrede, zbrisani su osnovi lokalne samouprave, uništen višepartijski politički sistem bez koga je i sama demokratija nezamisliva, teško nadoknadive štete nanesene su crkvama i verskim zajednicama... Drugim rečima, ceo sistem je izmešten iz svoje civilizacijske kolotečine i previše, gotovo neshvatljivo mnogo, udaljen od uobičajenih, u svetu proverenih i vekovnom praksom osveštanih obrazaca delovanja i razvoja. Ogromna je i teško savladiva razdaljina koju naša reforma mora da prevali, vraćajući sistem iz civilizacijski udaljene pozicije, u koju je nasilno izmešten, u položaj koji odgovara savremenom svetu i njegovim standardima.

To znači da se tokom reformi moraju isplanirati i ostvariti veoma velike promene. A za koncipiranje velikih promena - da se o realizaciji i ne govori - ni mnogo razvijenija društva ne bi imala dovoljno znanja, informacija, iskustava prikupljenih u proteklom razvitku. U saznajnoj i, uopšte intelektualnoj, sferi, baš kao i u mnogim drugim domenima, velike promene traže, nažalost, mnogo toga sa čime kao društvo jednostavno ne raspolažemo. U tome je sva drama naše reforme, baš kao što je to slučaj sa svim reformama kad one moraju da budu duboke i dalekosežne. Reforme su vrlo komplikovane, teško se realizuju i zastrašujuće su rizične kad ceo sistem moraju da pomere na veliku daljinu menjajući iz osnova njegove institucije i neizbežno se pri tom okrećući jako krupnim promenama. LJudska misao je u stanju da isplanira, pa kako-tako i ostvari, sitne promene. Zato je K. Poper i lansirao svoj čuveni pristup društvenog inžinjeringa “korak-po-korak”. Sa povećanjem promena koje se žele ostvariti, povećava se, međutim, rizik neuspeha, uključujući i rastuću verovatnoću katastrofalnih ishoda.

Gde onda treba tražiti moguće zapreke reformama? Da li u intelektualnoj eliti koja treba da ih koncipira i pronađe puteve njihovog efikasnog oživotvorenja, ili u narodu koji treba da ih prihvati, da se prilagodi (krupnim) promenama, da podnese troškove njihove realizacije i strpljivo sačeka njihove eventualne efekte, pristajući da za neko vreme bude lošije da bi u budućnosti bilo bolje? Zapreke su očigledno i na jednoj i na drugoj strani. Elita za tako krupne promene nikada nema dovoljno znanja, posebno nakon poluvekovnog autoritarnog poretka u kome su baš takva znanja bila zatirana, a na nekakvo pomena vredno razvijanje tih znanja se i ne pomišlja. Narod, ovako osiromašen i ekonomski iscrpen, ne može lako da se pridobije za nekakve žrtve niti je u mogućnosti da se dugo lišava zarad porasta blagostanja koji bi usledio u nekoj neodređenoj i ni u kom slučaju jasnoj budućnosti. Uz sve, tu se javlja i žalosna manjkavost političkog sistema. Čak i kad je sadašnja žrtva radi velikog porasta budućeg blagostanja činjenički i objektivno racionalna opcija, to ne mora tako, i ne sa potrebnom tačnošću, da se odrazi u percepciji javnosti i biračkog tela. Da bi bila prihvatljiva, te tako i objektivno sprovodiva, za jednu opciju nije dovoljno da bude objektivno dobra; u njenu valjanost i atraktivnost mora da poveruje i biračko telo. To, nažalost, najčešće nije slučaj. Pogotovo nije posle mnogih neuspelih pokušaja i neispunjenih obećanja. Zbog toga se glasovi ne dobijaju na forsiranju opcija koje su istinski racionalne, nego na onima koje u oprobanom stilu političkog oportunizma nude kratkoročna poboljšanja i/ili traže manje žrtve, dakako po cenu višestruko većih budućih šteta i troškova.

To je linija na kojoj se otvaraju široki prostori za populizam i demagogiju, tu se otvara ambis u kome su sahranjene mnoge prošle potencijalno uspešne reforme i u kome bi i buduće lako mogle da završe. U toj dubokoj provaliji leže i sada već izbledeli ostaci reforme A. Markovića u koju je tako mnogo ljudi polagalo mnogo vere i nade. Šansu da budu ostvarene imaju samo reforme koje se nekako provuku kroz tu političku giljotinu. Ili, još bolje, koje nekim čudom uspeju da je mimoiđu.

LJubomir Madžar
(Autor je rektor BK Univerziteta)