Patrijarh poziva papu u Srbiju

Patrijarha Pavla nasledio je njegov nekadašnji učenik i dugogodišnji saradnik od velikog poverenja – vladika Irinej (Gavrilović), bivši episkop niški. U petak 22. januara, u 14.20, zvona Saborne crkve u Beogradu oglasila su da je izabran novi patrijarh srpski, a potom je i na zgradi Patrijaršije podignut barjak; na istom mestu gde je 15. novembra, na dan smrti patrijarha Pavla, bio spušten na pola koplja. Bio je to izbor pun simbolike. Ispunjena je time i želja blaženopočivšeg patrijarha Pavla da ga nasledi upravo Irinej. Kada je počeo da poboleva, patrijarh Pavle je pred saradnicima, i pred samim vladikom Irinejom, tadašnjim episkopom niškim, rekao da bi želeo, ako više ne bude u mogućnosti da obavlja patrijarašku dužnost, da za zamenika imenuje upravo njega, vladiku Irineja. Objavljivanjem vesti da je baš on izabran za novog, 45. srpskog patrijarha obradovali su se mnogi, pa i oni koji su mu bili direktni konkurenti za dolazak na patrijaraški tron. Jer, shvatilo se, on je u ovom trenutku najbolje rešenje za Crkvu: ne pripada nijednoj grupaciji; ničiji interesi mu nisu ispred interesa Crkve; uliva nadu da će se kontinuitet Crkve nastaviti „mirnim vodama“; čovek je koji sabira, a ne razjedinjuje; svojom smirenošću, smernošću i životom uopšte služi za uzor drugima; preduzimljiv je i nadasve veliki duhovnik. Biran je i izabran i po volji ljudskoj, i po volji Božjoj – na apostolski način. Upravo onako kako je to predviđeno Ustavom SPC. Još jednom, posle patrijarha Pavla, a sada i patrijarha Irineja, pokazalo se da je to najbolji način biranja duhovnog poglavara. A neke vladike htele su pošto-poto da izdejstvuju promenu Ustava, da bi se umesto tog izbornog sistema, nametnuo izbor većinskim glasanjem, nadglasavanjem, gde bi bila odlučujuća – ljudska volja. Izbor patrijarha Irineja, kao i pre njega patrijarha Pavla, prema apostolskom načinu biranja, doživljen je kao izbor gde je bila odlučujuća – Božja volja. Zato je taj izbor, i u jednom i u drugom slučaju, primljen s potpunim odobravanjem, bez ikakvih eventualnih sumnji u njegovu regularnost. Pred takvim izborom morali su da zaneme i oni koji su pre toga, kroz medije, odnekud podstaknuti, vrlo primitivno agitovali za jedne i isto tako prljavo napadali druge kandidate za patrijarha. Zanimljivo je da episkop niški Irinej, sadašnji patrijarh, nije bio ni među jednima, ni među drugima; ni među protežiranima, ni među napadanima. Zbog takvih nastojanja uplitanja sa strane, Izborni sabor je iščekivan s prilično puno neizvesnosti, pa i s izvesnom dozom nervoze. Ali i održan donekle u „vanrednim okolnostima“: za taj dan radnicima Patrijaršije rečeno je da ne dolaze na posao, a policija je obezbeđivala Patrijaršijski dvor! Izbor je, ipak, protekao mirno i relativno brzo, za manje od dva sata. Od 45 vladika, pravo glasa imalo je njih 44; među njima, uz arhiepiskopa Jovana, i još trojica episkopa iz autonomne Ohridske arhipeiskopije, čemu se usprotivio deo episkopata, smatrajući da oni nemaju pravo glasa. Saboru jedino nije prisustvovao, niti je pozvan, umirovljeni episkop Atanasije (Jevtić). Episkop kanadski Georgije nije uspeo da stigne samo na prvi krug glasanja. Uslov (najmanje pet godina staža na dužnosti eparhijskog arhijereja) da budu birani za patrijarha imale su 34 vladike. Da bi se ušlo u „trojnu kandidaturu“ bila su potrebna najmanje 23 glasa (natpolovična većina). U prvom krugu biranja najviše glasova imao je dosadašnji čuvar patrijaraškog trona, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije – 25. I tako je samo on obezbedio ulazak među trojicu. U drugom krugu najviše glasova, taman koliko je neophodno, obezbedio je episkop niški Irinej – 23. (S obzirom na to da se više nije glasalo za Amfilohija, može se zaključiti da su neki od njegovih glasača u ovom krugu svoje glasove dali episkopu niškom Irineju.) U trećem krugu najviše glasova sakupili su episkop banjalučki Jefrem – 22 i episkop bački Irinej – 21. Ali, to nije bilo dovoljno. U četvrtom krugu Irinej bački dobija neophodnih – 23, a Jefrem – 21 glas. (Smatra se da je upravo Jefrem prevagnuo, tako što je svoj glas dao u toj situaciji svom direktnom konkurentu.) Imena trojice kandidata, mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, episkopa niškog Irineja i episkopa bačkog Irineja, zapečaćena su u tri istovetne koverte, unikatno urađene, sa suvim pečatom. Potom su one položene u Jevanđelje. Posle odslužene službe u patrijaršijskoj kapeli arhimandrit Gavrilo, iz manastira Lepavina u Hrvatskoj, izvukao je jednu kovertu i predao predsedavajućem Izbornog sabora, episkopu šabačkom Lavrentiju. Vladika Lavrentije otvara kovertu i sa iskrom u očima, radosnim glasom saopštava da je novi arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski dosadašnji episkop niški Irinej. „Nemojte mene“, kazao je, opirući se, vladika Irinej kada je video rezultate glasanja u drugom krugu, koji su mu obezbedili ulazak u najuži krug za izbor patrijarha. Pozivao se na svoju „krštenicu“, s obzirom na to da mu je 80. godina... Nekoliko vladika je ustalo da ga ubeđuju da ne odustaje, najubedljiviji je bio mitropolit libertivilsko-čikaški Hristofor, stariji od njega, koji ga je upozorio da ne bi trebalo da prenebegne volju njih vladika, a pogotovo ako je to i volja Božja. Popustio je i prihvatio da se nađe među trojicom koji će izaći pred Duha svetog. Ustoličen je sutradan u Sabornoj crkvi u Beogradu, uz glasne povike prisutnih „Dostojan!“. Zaorilo se na isti način i kada je pozdravio okupljeni narod sa balkona Patrijaršijskog dvora. Najveći deo života, a pogotovo monaški život (od 1959. godine) novoizabranog patrijarha Irineja vezan je za njegovog prethodnika patrijarha Pavla. Školske 1950/51. bio je njegov učenik u Prizrenskoj bogosloviji. Kasnije je Irinej bio profesor, a onda i rektor Prizrenske bogoslovije, u vreme kada je Pavle bio episkop raško-prizrenski. Nastavila se njihova saradnja i kada je 1974. godine Irinej izabran za episkopa. A kada je 1990. Pavle izabran za patrijarha, episkop niški Irinej bio je od njegovog najvećeg poverenja. Kad god je patrijarh Pavle negde odlazio, po kakvom važnom zadatku, on je insistirao da u delegaciji bude vladika Irinej (Gavrilović). Vladika Irinej je izuzetno poštovao svog učitelja i duhovnog oca, patrijarha Pavla, od koga je mnogo šta naučio. Postojan je u veri i drži do svojih uverenja, dobro promisli kada treba da donese neku odluku. Poput patrijarha Pavla, skromno živi; zadovoljava se samo onim što mu je neophodno. Za razliku od drugih vladika i mnogih sveštenika, nema vozača, niti kakav skup automobil. Pošto je često biran u Sveti arhijerejski sinod, u Beograd, na sednicu „crkvene vlade“ dolazio je obično autobusom, ili nekim starim „jugom“, a kasnije starim „golfom“, koji je sam vozio. Već sutradan po ustoličenju otišao je u manastir Rakovica, da i za tu priliku oda poštovanje svom prethodniku, učitelju i duhovnom ocu, patrijarhu Pavlu, na njegovom grobu. Sam takav njegov životni put usmerio ga je da sledi patrijarha Pavla, da nastavi tamo gde je njegov prethodnik stao. Daće on sigurno, kao energičan čovek, i svoj lični pečat, a kakvi rezultati će biti, ne zavisi samo od njega, nego i od drugih episkopa, od kojih se neki samo žale na stanje u Crkvi, a tome i sami doprinose. U svojoj besedi na ustoličenju novoizabrani patrijarh je rekao da je „jedan od prvih, najsvetijih zadataka“ Crkve u predstojećem periodu „da sačuvamo naše sveto, mučeničko Kosovo“. A jedna od „najsvetijih“ obaveza, kako je rekao, jeste i da se raseljeni srpski narod, kojeg ima na svim kontinentima, sjedini i da se očuva jedinstvo. Buduća misija novoizabranog patrijarha Irineja uveliko se posmatara i kroz prizmu jednog velikog događaja koji tek treba da usledi u gradu u kojem je on dosada stolovao, u Nišu 2013. godine, kada će se obeležiti sedamnaest vekova od čuvenog Milanskog edikta. Kao episkop niški vladika Irinej do sada je bio na čelu komisije koja priprema ovaj veliki događaj, a kao patrijarh srpski biće i na čelu odbora koji će organizovati ovu veliku proslavu. S razlogom se očekuje da će ovo biti jedan od najvećih hrišćanskih skupova u novijoj istoriji, događaj koji će okupiti predstavnike svih hrišćanskih crkava. A nadasve, očekuje se da bi sa tim skupom moglo da otpočne novo ispisivanje hrišćanske istorije, drugačije nego što se pisalo od cara Konstantina pa naovamo, a pogotovo u proteklih deset vekova, od Velike šizme 1054. godine, kada je i formalno došlo do cepanja hrišćanstva. Nije isključeno da za tu priliku u Niš, rodni grad cara Konstantina, dođe i rimski papa. Takvu mogućnost, u jednom intervjuu datom pred sami izbor na najvišu crkvenu dužnost, izneo je upravo vladika niški Irinej. Rekao je: „Prilično je verovatno da će tada (2013) u Nišu doći i do jednog od ekumenskih susreta. Koliko znamo, postoji želja rimskog episkopa - pape koja, doduše, nije zvanično saopštena, da i on u tome učestvuje, i hvala Bogu, dobro bi bilo da do jednog takvog susreta dođe baš u gradu u kojem se rodio car Konstantin, koji je, objektivno, `prelomio` istoriju. Do Milanskog edikta svet je išao jednim kolosekom, a onda je nastala jedna nova epoha razvoja ne samo hrišćanstva, već čitave hrišćanske kulture koja je ostavila izuzetno bogate plodove čovečanstvu i svetu“. I po izboru za patrijarha ponovio je da takva mogućnost postoji. Kaže: „Što se papinog dolaska tiče, to je stvar Rimokatoličke crkve. Za nas bi ovo bio dolazak s posebnim razlogom i Srpska pravoslavna crkva bi ga pozdravila. Jer, to bi bila prilika, ne samo za ekumenski susret, nego i za dijalog. Možda i `zlatna` prilika da se postavi pitanje ponovnog ujedinjenja i počne razgovor, iako je to dug put i proces, pošto je mnogo vekova prošlo od podele.” Tako je novom srpskom patrijarhu Irineju, svakako ne slučajno, zapala važna istorijska uloga, koja, ipak, neće zavisiti samo od njega. „Nije pisao, ali je mnoge opismenio“, kaže za patrijarha Irineja njegov bivši učenik, dugogodišnji sekretar Svetog arhijerejskog sinoda Gradimir Stanić. Više vladika, kao i mnoštvo drugih ličnosti na ključnim mestima u Srpskoj crkvi, bili su njegovi đaci. A to, pored ostalog, govori i da će imati na koga da se osloni. Iako je i država pokazivala interesovanje ko će biti novi srpski patrijarh – Irinej niški nije bio onaj koji je protežiran – posle svega, i ona pokazuje zadovoljstvo što je upravo takav patrijarh izabran, jer je on (Irinej) čovek koji je za saradnju Crkve i države, na korist i jednih i drugih, odnosno celog društva. Patrijarh Irinej, kako je sam najavio, biće ustoličen u Pećkoj patrijaršiji 25. aprila, prvog dana redovnog zasedanja Sabora SPC. IZ PRISTUPNE BESEDE PATRIJARHA IRINEJA Ovo je veliki trenutak i veliki dan za mene lično, a verujem za naš narod, za našu Crkvu, jer je srpski patrijarh predstavljao uvek pred Bogom i pred istorijom svoj narod, delio sudbinu njegovu, radost njegovu, ali i tragediju njegovu. U ovom najsvečanijem trenutku u mome životu, posle trenutka kada sam promislom Božjim i voljom Duha svetoga ovde hirotonisan za episkopa slavne Eparhije moravičke, u kojoj sam bio godinu dana (...), postavljam pitanje, pre svega, sebi, a možda i onima koji su me izabrali: da li sam dostojan ovoga visokog zvanja, ove visoke počasti, ove tolike časti i dara Božjega, da ne možemo ni da se zahvalimo sa dostojnim rečima, a kamoli da delom i životom to opravdamo. Uspinjanje na visinu je teško, ali ostati na visini je još teže, jer visina izaziva i munje i gromove, ogromne oluje i vetrove i treba se održati na toj visini. Ali, ponavljam reči apostola Pavla: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“. Blagodat Božja se daje i predaje u nemoć, a ja sam nemoćan, no Onaj koji me izabrao, verujem, sigurno će mi pomoći, ne samo meni, nego i Crkvi našoj da po ugledu na naše velike pretke (...) sledim njihovim putem i njihovim primerom. (...) Ovom prilikom ja sam svestan sve težine i odgovornosti ovih počasti. Počast traži žrtvu, a da li smo sposobni za žrtvu? Treba da budemo sposobni, nadamo se da će nam blagodat Božja pomoći da opravdamo ono što nam je predato, da potvrdimo to pre svega svojim životom i rečju... Imamo mnogo zadataka. Možda jedan od prvih, najsvetijih zadataka, da kao Crkva sačuvamo naše sveto, mučeničko Kosovo, da pomognemo našoj državi koja se trudi i sve čini da odbrani od onih koji hoće da ga prigrabe. I Crkva mora tu pomoći, ne žaleći ni truda, ako treba čak i stradanja. Imamo i drugih obaveza, jedna od najsvetijih naših obaveza jeste da naš raseljeni narod, a ima nas na svim kontinentima, sjedinimo i da očuvamo jedinstvo. To je bio iskonski zadatak Crkve, u svim vremenima, jer Crkva je išla za svojim narodom, krepila ga, snažila ga, pomagala ga i pomogla da opstane da se očuva do dana današnjega. Kosovo je naša sveta zemlja, naš Jerusalim. I mi ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas Kosovo. Tragično je što možda posle ovog svečanog čina, treba da pođemo u Peć, da ovaj čin obavimo tamo, jer tamo je glavno ustoličenje u tron srpskih patrijaraha. Da li ćemo moći? Hoćemo li otići u tuđu zemlju? Tamo gde je zenica oka našega. Da li ćemo moći da posetimo Dečane, Gračanicu, Bogorodicu LJevišku i ostale svetinje. Srbija bez tih svetinja i Kosova nije Srbija, nego kao što je telo lišeno duše, tako je i Srbija lišena Kosova, bez duše, bez uma i bez srca. To nam je sveti zadatak. Budući događaji „birali“ patrijarhe Pred izbor novog patrijarha nagađalo se (i još se nagađa) šta bi trebalo da budu zadaci budućeg crkvenog poglavara, pa se na osnovu toga i „tražilo“ ko bi to mogao da bude. Na osnovu svojih merila i htenja, ljudi iznose svoje želje i tako projektuju ko i kakav bi trebalo da bude patrijarh. A iskustvo govori da su patrijarsi „birani“ na osnovu velikih zadataka koji su pred njima stajali, za koji ni oni, ni oni što su ih birali, uglavnom nisu znali. Kada se pogleda kroz istoriju SPC, samo od ponovnog vaspostavljanja Pećke patrijaršije 1920. godine, videće se da je u svakoj prilici izabran patrijarh najbolji za to vreme, za ono što je čekalo Crkvu. Za tih devet proteklih decenija bilo je sedam patrijaraha. Prvi patrijarh posle obnove Srpske patrijaršije bio je Dimitrije (1920-1930), čovek blage naravi, smeran i strpljiv (sličan patrijarhu Pavlu). A upravo takav poglavar je bio potreban, koji će imati mudrosti i strpljenja da pod jedan krov uspešno objedini dotadašnjih šest oblasnih crkava, koje su delovale u različitim istorijskim prilikama (Beogradska mitropolija, Karlovačka mitropolija, Cetinjska mitropolija, Srpska crkva u BiH, Srpska crkva u Dalmaciji i Boki Kotorskoj i Srpska crkva u Staroj Srbiji i Makedoniji). Kada je postignuto to unutrašnje jedinstvo, trebalo je Crkvu ojačati iznutra i u odnosu na spoljni svet. Za patrijarha biva izabran energični Varnava (1930-1937). Za njegovo vreme, pored ostalog, podignute su neke od najzapaženijih građevina u SPC: zgrada Patrijaršije, crkve Svetog Marka i Lazarica i Igumanova palata u Beogradu, započeta gradnja Hrama Svetog Save... Istovremeno, suprotstavlja se nastojanjima da se umanji uloga Srpske crkve, a protežira uloga Rimokatoličke crkve u Jugoslaviji. Oštro se suprotstavlja Konkordatu, usled čega ubrzo skončava; ostala je sumnja da je otrovan... Dolazi Gavrilo (1938-1950). Bogatim iskustvom i mudrošću uspeva da sačuva neokrnjen ugled Crkve u vremenu okupacije i velikih stradanja. Jedini je crkveni poglavar u porobljenoj Evropi koji dospeva u koncentracioni logor (sa vladikom Nikolajem u Dahauu). Ali, ostaje uspravan. I on, i Crkva na čijem je čelu. Uspeo je da sačuva samostalnost Crkve, uprkos pritiscima novih, komunističkih vlasti u državi. Nasleđuje ga Vikentije (1950-1958). NJegov izbor protekao je s odobravanjem novih vlasti, jer se očekivalo da im, kao uzdržan i pomirljiv čovek, neće biti od velike „smetnje“. Od njega se, pored ostalog, očekivalo i da se saglasi sa davanjem autokefalnosti tzv. Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, on, diplomatskim putem, uspeva da izbegne sve te zahteve štetne po Crkvu. Zato je i uz njegovo ime ostala sumnja da je otrovan... Komunističke vlasti bi pošto-poto da Crkvu drže pod kontrolom. Za patrijarha biva izabran German (1958-1990). Otvoreno se govori da je izabran uz podršku vlasti; nazivaju ga „crvenim patrijarhom“. On je svestan tako natovarene hipoteke, kao i toga šta vlast od njega očekuje, ali njemu je, kako će vreme pokazati, interes Crkve bio iznad svega. NJegovo geslo je bilo „Zmiju gladi, ispod nje se vadi!“. Nije trebalo da protekne puno vremena, pa i da najžešćim kritičarima postane jasno da je samo takav patrijarh mogao da sačuva i unapredi Crkvu u tom, po nju teškom vremenu, vremenu ateizma. Kada je izabran patrijarh Pavle (1990-2009), niko, pa ni on sam nije mogao da pretpostavi šta ga sve čeka. Jedan od najtežih perioda u srpskoj istoriji (ratovi, razaranje zemlje, rušenje i otimanje svetinja, sankcije, nemaština, napad na sve moralne i duhovne vrednosti...). A posle svega, jedinstven zaključak: Najbolji čovek u najgorem vremenu! Analizirajući – Božjom voljom izabranog – patrijarha Irineja možda možemo samo naslutiti šta nas čeka u bliskoj budućnosti. Zašto je baš on izabran. Vladike o novom patrijarhu Episkop Lavrentije: Čvrsto sam uveren da je NJegova svetost g. Irinej između srpskih arhijereja najdostojniji za ovu svetu i uzvišenu dužnost. Poznavao sam ga još dok nije postao episkop. Godinama smo u Patrijaršiji delili apartman kao sinodalci ili za vreme zasedanja Sabora. Potiče iz vrlo čestite hrišćanske patrijarhalne porodice. Od rane mladosti opredelio se za služenje Bogu i svome rodu. I sestra mu je bila igumanija u jednome od ovčarsko-kablarskih manastira. Kao dobar monah, upravnik Monaške škole u Ostrogu, a kasnije i kao rektor Bogoslovije u Prizrenu, ostavio je iza sebe samo lepe tragove. Iako je blaženopočivši patrijarh Pavle, u duhovnom pogledu, nedostižan, verujemo da će naš novi patrijarh Irinej najvernije slediti njegove stope. Episkop Georgije: Verujemo da su i molitve svetog patrijarha Pavla doprinele ovom izboru. Nema dostojnijeg u Saboru Srpske crkve da bude naslednik blažene uspomene svetog patrijarha Pavla, nego što je to vladika Irinej. Patrijarh Irinej bio je moj profesor, kao i još nekolicini episkopa. Reč je o velikom duhovniku i čoveku izuzetnog moralnog lika. Zbog svega toga i očekujem da će patrijarh Irinej rukovoditi brodom Crkve mudro, blagočestivo i pouzdano.