Sivilo i poneki udar

(Od našeg specijalnog izveštača)

S Berlinskim festivalom uvek ista pesma: pobeđuje film na koji se nikada ne biste kladili. Ali, u tome možda ima i neke draži: makar ste veoma iznenađeni što, ipak, jeste snažna emocija. Dogodilo se to ovog, 54. puta, nemačko-turskom filmu “Head-On” (u prevodu, recimo, “Glavom o zid”) reditelja Fatiha Akina, Turčina druge generacije doseljenika u Nemačku, rođenog 1973, u Hamburgu. Taj film je, u neku ruku, njegov politički stav: kako biti to što jesi a uklopiti se u svet ili, konkretno, kako se držati strogih muslimanskih kanona a ipak živeti po evropskim običajima i standardima. Deluje nepomirljivo. To je suštinska tema filma, danas inače izuzetno aktuelna.

Ovde je priča o dvoje mladih, Katihu i Sibil, turskim imigrantima baš u Hamburgu, koji sklapaju lažni brak pošto ona želi da prekine sa svojom porodicom, roditeljima, pre svega tradicionalnim muslimanskim načinom života. Upadaju u razna ružna ali i lepa iskušenja (film obiluje scenama seksa, pa i preteruje s njima, što je za veliku muslimansku zajednicu u svetu ne samo ravno skandalu, to je zločin), da bi na kraju on okončao u zatvoru, ubivši jednog od njenih ljubavnika, a ona otišla u Istanbul i tek tamo, tamo daleko, shvatila da voli svog lažnog supruga. Kasno.

Žiri kome je predsedavala američka glumica Frensis Mekdorman (supruga reditelja Đoela Koena) imao je očigledno sluha za takav jedan mali film koji problematizuje krupno pitanje asimilacije. Nagrada u Berlinu sigurno će mu doneti neuporedivo veću gledanost nego što bi je imao ali i riskantnu budućnost: podeliće već on mnogobrojne Turke, i ne samo Turke, s dobrim izgledima da većina njih film doživi kao bruku. Međutim, Akin je s tim i računao, uveren u svoja gledišta što je prirodno: čitav život proveo je na Zapadu.

Tim izborom ispao je načisto iz finalne igre Teo Angelopulos za čiji su film “Uplakana dolina” svi bili duboko uvereni da pobeđuje. On odista i - zlata vredi. Reč je o prvom delu ambiciozno najavljene trilogije o tragičnoj sudbini Grka u 20. veku. “Uplakana dolina” pokriva period od 1919. do 1949. godine. Od dolaska grčkih izbeglica iz boljševičke Odese na tmurnu obalu Soluna i prati, kroz život Eleni, čitav jedan strašan period u kome se dogodio i Drugi svetski rat i, potom, građanski rat u Grčkoj u kome joj ginu oba sina, na suprotnim stranama. NJen krik na kraju filma je krik do neba. Angelopulos je stvorio film sa očiglednom željom da podseti na antičku tragediju. I liči. To je, osim toga, film neprocenjive vizuelne lepote, onako kako samo on ume, usporeno a savršeno da kadrira, to je izložba prizora, beskrajni niz slika koje su, svaka za sebe, remek-delo. No, trebalo je izdržati “Uplakanu dolinu” koja traje 170 minuta. Mnogi, gotovo svi, jesu.

Inače, ukupan utisak o ovogodišnjem festivalu glasi: bio je gori nego što ga uopšte pamtimo. O nizu filmova ne vredi trošiti reči: “Noćne pesme” Romulda Karmakara, “Crvena svetla” Sedrika Kana, “Divna zemlja” Hansa Petera Molanda, “U tvojim rukama” Anet K. Olesen, “Tvoj sledeći život” Manuela Gutijereza Aragona, “Dadžbreak” Bjorna Rungea, “Prva ljubav” Matea Garonea, “Poslednji rez” Omara Naima, “Dvadeset pet stepeni zimi” Stefani Vulet, “20:30:40” Silvije Čong... S druge strane, neke osrednje filmove vredi, ipak, komentarisati i to zbog njihovih glasovitih autora i glumaca. Najpre “Hladnu planinu” Entonija Mingele kojom je 54. Berlin svečano otvoren. Bilo je pri tom napeto te “opening” noći: festivalske fanfare zaglušili su buka i bes hiljade nezaposlenih Nemaca. Muka je i tamo, na onom nivou, ali ipak muka. Ni samoj svetkovini se nije baš dalo: em malo poznatih likova, em se iz drim tima “Hladne planine” (Nikol Kidmen, DŽud Lo, Rene Zelviger) niko nije pojavio. Kasnije su, tokom festivala, došli Lo i Zelviger, ali nakratko, više zbog svoje promocije: oboje su nominovani za Oskara a publiciteta tim povodom nikad dosta. Pogotovo što se Oskar približava, dodela je 29. februara. Film “Hladna planina”, o američkom građanskom ratu, najviše je poznat po tome što je snimljen u Rumuniji. I ne samo on: Rumunija je postala nešto kao nova filmska Meka u koju sad mnogi trče da snimaju (kao) skupe spektakle. Jednom je Jugoslavija bila ta zemlja jeftine radne snage i jeftinih tehničkih usluga, ali je i to, kao uostalom i sve drugo, prohujalo s vihorom.

“Hladna planina” prikazana je van konkurencije. Baš kao i film “Nešto moraš dati” Nensi Mejers u kome DŽek Nikolson i Dajan Kiton glumataju do nepodnošljivosti. Rediteljka, verovatno očarana što je takve glumačke veličine uopšte dobila, pustila im je na volju da rade šta hoće i kako hoće, a oni su se malo više preigrali. Dopalo im se, tim pre što u neku ruku igraju sami sebe. DŽek, jasno, ostarelog švalera koji ne priznaje žensku posle tridesete, a Dajan dobrodržeću intelektualku (uspešnu dramsku spisateljicu) koja još može da uhvati na pamet ali i na vitku liniju. Pa se njih dvoje smrtno zaljubljuju jedno u drugo. I seks im funkcioniše ne mož’ biti bolje. Kad su (posle) srećni, film je degutantan, kad (opet) pate jedno za drugim, film je takođe odvratan. Zato što vam se tu ništa ne čini mogućnim, a najmanje smešnim. Iako se sve to skupa zove komedija. Hit filma je, međutim, Kijanu Rivs, da, onaj lepi dečko, koji je u tom filmu do ušiju zacopan u osušenu Dajan. Te njegove požudne poglede, u stvari te prazne oči koje glume ne samo ljubav već i želju, ono - kako bih te sad kresnuo - pa samo zbog tog vica nemojte propustiti taj glupi film sa navodno poetskom porukom: da ljubav i strast ne priznaju godine. Malo morgen.

Prilična bljuvotina je i film “Zemlja moje lobanje” DŽona Burmana sa Žilijet Binoš i Semjuelom L. DŽeksonom. Južna Afrika, posledice aparthejda. Ali, da je bar to! Ne, to je zapravo jedan krajnje sladunjavi film u kome Binoš igra stalno uplakanu lokalnu novinarku koju prvo pogađa nesreća svojih sunarodnika (jer, ona je Afrikanerka), a onda je pogađa, do slomljenog srca, neminovni rastanak s njim, Semjuelom L. DŽeksonom, takođe novinarom, ali “Vašington posta”. Uzalud su se to dvoje glumaca trudili da igraju najbolje što znaju, a znaju mnogo, ogromna mana tog filma su scenario i režija. Sasvim neubedljivo ostvarenje, a traje dugo. Dugo traje i film “Nestale” Rona Hauarda sa Kejt Blanšet i Tomi Li DŽonsom. Ona, Blanšet, otmeno lepa, stigla je u Berlin u poodmakloj trudnoći i bila, uglavnom, zapitkivana oko toga. “Nisam ovde došla da bih plivala”, kratko je odbrusila. Film “Nestale” je porodična drama - odmetnuti otac, ogorčena kći, oteto dete - smeštena u prostor i vreme Divljeg zapada, vestern u novom, digitalnom izdanju. Vizuelno uzbudljiv, emocionalno prazan. Za razliku od već i famoznog “Monstruma” u debitantskoj režiji Peti DŽenkins sa Čarliz Teron: bio je to pravi udar.

O čemu se radi? O filmu zasnovanom na istinitoj priči o ženi - najvećem serijskom ubici kako su je Amerikanci nazvali - koja je bila osuđena na smrt i okončala u gasnoj komori 9. oktobra 2002. godine. Ajlin Vurnoz, tako se zvala, u kratkom periodu je ubila sedmoricu “klijenata” pošto bi ih, kao prostitutka, pokupila negde na autoputu i skrenula u šumu. Film se, međutim, ne bavi onim - kako, već važnijim - zašto. Jezivi život junakinje “Monstruma” bio je ionako osuđen na takav tok i takav kraj: silovana od očuha u 13. godini ona se, u nesvesnoj samoodbrani, pretvorila od lepe devojčice u muškaraču koja ispija pivo po kafančinama i uvek ima gard: pazi šta radiš! Do para dolazi najstarijim zanatom na svetu, ali je ona jeftina fuksa. Do obrta dolazi kada u jednom baru susreće sasvim mladu Sel (igra je odlično Kristina Riči) i s njom joj se otvaraju nove perspektive, baš kao što se bude i nove emocije. Ajlin Vurnoz prvi put u životu nekog voli i prvi put nju neko voli. Bez prebijene kinte njih dve, svejedno, odlučuju da negde pobegnu, ali se od nečeg mora živeti. Mada se zarekla na večnu ljubav (što se pokazalo tačnim, malu je obožavala do smrti), Ajlin mora ipak da nastavi sa prostituisanjem. Tako naleće na psihopatu koji traži a mrzi kurve. Napadnuta, u stvari isprebijana, ona slučajno grabi njegov pištolj i puca do praznog šaržera. Onda lagano vadi cigaretu, vuče dim, zaprepašćena i sama da je za tako nešto bila sposobna. Prelomni događaj u njenom životu, prelomna scena u filmu. Svi budući muškarci završiće isto, svaki naravno brže i jednostavnije, iskustvo čini svoje.

E, sad, način na koji je Čarliz Teron odigrala tu tešku ulogu jeste priča za sebe. Kao prvo, toliko je ružna u filmu da je jedva prepoznate. Izrazito pegavo lice, veštački a grozni zubi, veliko i debelo telo, neartikulisani pokreti nogu i ruku, jak muški stav, jak muški hod. Takva uloga tražila je ne samo krajnje promišljen pristup, već i silnu energiju. Trebalo je takvu jednu ženu odigrati a da je, ipak, negde razumete. Sve je to zasluga Čarliz Teron koja je u Berlinu za tu ulogu osvojila “Zlatnog medveda”. U susretu s novinarima Čarliz se pojavila u punom sjaju. Videti je tako atraktivnu a neposredno posle filma, bila je vrsta šoka. Od onog trapavog, zubatog akrepa - ovo?! Ili, od ovog savršenstva - ono?! Bilo kako bilo, izbor te uloge pokazao se pravim potezom. “Samo ako ste ružni, imate šansu da dobijete Oskara”, rekla je Čarliz u Berlinu. Upravo ovih dana videćemo koliko je bila u pravu...

Usred tih i takvih razglašenih filmova, neočekivano su se u, ‘ajmo reći, čudnu selekciju udenula i neka ostvarenja iz potpuno drugih sfera. Recimo, hrvatski “Svjedoci” Vinka Brešana o jugoslovenskom ratu sa naglašenim primesama trilera. Zahvaljujući odličnoj montaži (Sandra Botica-Brešan), “Svjedoci” se, koristeći fleš-bekove, stalno kreću u krugovima: i šta se još dogodilo, i šta se još dogodilo... A počelo je komšijskim ubistvom Srbina u Karlovcu 1992. godine. Kuriozitet filma je da on prvi u hrvatskoj kinematografiji a posle raspada Jugoslavije postavlja pitanje hrvatskog ratnog zločina. U njemu glavnu ulogu igra Mirjana Karanović a snimljen je prema hit romanu Jurice Pavičića “Ovce od gipsa”. Zanimljiv je i film “Samarićanka” sjajnog korejskog reditelja Kim Ki-duka o maloletničkoj prostituciji, zatim kolumbijski “Marija puna milosti” DŽošue Marstona, film takođe o maloletnicama, ali onima koje u stomaku švercuju dobro upakovanu drogu sve do NJujorka pošto im u sopstvenoj zemlji života nema, sirotinja je za njih blaga reč.

Najslađi film 54. Berlina, po mom mišljenju i najbolji, bio je “Pre sumraka” Ričarda Linklejtera sa DŽuli Delpi i Itanom Houkom. Film isklesan iz jednog komada, inteligentan u svakom pogledu. Kao ideja, kao scenario, kao dijalog, kao rediteljski postupak, kao rad kamere, a uz to i impresivne glume. NJih dvoje su ostvarili glumačko čudo držeći sat i po u potpunosti gledaočevu pažnju a da, uglavnom, samo hodaju i pričaju, pričaju... Koliko traje njihov susret, toliko traje i taj film, reč je o takozvanom stvarnom vremenu. Ko se seća i ko je voleo prvi deo te priče pod nazivom “Pre svitanja”, biće nagrađen i ovim, uslovno govoreći, nastavkom. Da, ipak, podsetimo: u filmu “Pre svitanja” DŽuli Delpi i Itan Houk susreću se u vozu, hemija odmah proradi, i njih dvoje provode tu jednu, jedinu noć zajedno a ujutru se rastaju, bez adrese ili broja telefona, ali sa čvrstim obećanjem da će se naći kroz tačno šest meseci. “Pre svitanja” je te, 1995. godine, osvojio u Berlinu “Srebrnog medveda”. Sada, devet godina kasnije, njih dvoje su u Parizu. On potpisuje svoju knjigu upravo posvećenu onoj noći u vozu, ona dolazi da ga vidi posle toliko vremena. Mada žuri na avion, u NJujorku ga čekaju žena i sin, on ipak insistira na kafi, na šetnji, na vožnji Senom, pre svega na Priči. Šta im se desilo u međuvremenu... Kroz, naizgled, usputne ispovesti, često isprepletane sa onim što trenutno gledaju, oni shvataju da vreme, tih devet godina, nije oduzelo ništa njihovoj ljubavi. Izvrsni dijalog potpisuju, uz reditelja, i oni sami, Delpi i Houk.

Niko nema šansu da svoj život vrati unazad, da jedan period poništi, i da od tamo neke najvažnije tačke krene iznova. “Pre sumraka”, svojim gotovo dokumentarnim pristupom upravo zbog onog - real time, uverljivo dokazuje da ništa nije nemoguće. Pa lako poverujete toj bajci. Moglo bi se tako nešto i vama da dogodi. Romantično? Naravno! Uostalom, zar se u bioskop obično i ne beži upravo zbog tih nekih čarobnih iluzija?!