Država protiv Ilije Devića

Ilija Dević je u kupovinu i modernizaciju Autotransportnog preduzeća „Vojvodina“ i izgradnju nove novosadske autobuske stanice uložio blizu 30 miliona evra, ali je „združenom akcijom“ gradskih i republičkih vlasti njegova investicija obesmišljena a firma dovedena do stečaja. Sada je taj slučaj na sudu, ali i ako dobije taj spor Dević neće moći da dobije ni moralnu ni materijalnu satisfakciju. Počelo je na aukciji jula 2004. godine kada je Dević nadlicitirao izraelski „Kavim“ i još 12 rivala i za 3,9 miliona evra kupio ATP „Vojvodina“, brend među srpskim prevoznicima. Novosađani su bili među nekoliko poslovno uspešnih firmi koje u sastavu nisu imale autobusku stanicu, osnovni izvor profita ovdašnjih prevoznika. Novosadskom međumesnom stanicom upravlja lokalni prevoznik GSP i ubira oko 2,7 miliona evra godišnjeg prihoda. U pitanju je indirektna subvencija javnom preduzeću... Dević, koji se od 1972. godine bavi transportom, proizvodnjom i trgovinom rezervnim delovima za autobuski program, imao je u vidu da firma koju je kupio ima plac od blizu šest hektara na lokaciji relativno pogodnoj za novu međumesnu stanicu. Dotadašnja, a kako se ispostavilo još uvek i sadašnja, stešnjena (je) na pola hektara, smeta gradskom saobraćaju i od 1967. radi na osnovu privremene dozvole oročene na 10 godina. Nakon ovog perioda, stanica praktično radi nelegalno. Problem bi verovatno bio manji da nema političku dimenziju. Naime, Dević je od tadašnje lokalne vlasti - koju su činili Demokratska stranka i LSV - odmah obeležen kao finansijer radikala. Te tvrdnje nikada nisu potkrepljene, ali ni (Devićeva) negiranja nisu prihvaćena. Spočitava mu se naročito da je dozvolu za novu međumesnu autobusku stanicu na zemljištu ATP „Vojvodine“ dobio posle pobede SRS, tj. Maje Gojković, na novosadskim izborima krajem 2004. godine. Tada je u ugovoru, koji je u ime grada potpisala nova gradonačelnica, istaknuto da se „stiču uslovi za izmeštanje sadašnje stanice na novoizgrađenu“. Uz novo zdanje, Dević je izgradio i supermoderan servis za autobuse i kamione marke „mercedes“ i „setra“, čiji je bio zastupnik, niz lokala za iznajmljivanje. Što je važnije, osnovnu delatnost firme je obogatio kupovinom šezdesetak novih autobusa. Ukupno je u novo preduzeće uložio oko 25 miliona evra. Krajem 2007. godine u firmi je bilo zaposleno 450 radnika, stotinak više nego u momentu privatizacije. Umesto da se, posle decenija iščekivanja, investicijom privatnog kapitala, napokon reši jedan od najvažnijih urbanističkih problema „srpske Atine“, situacija se komplikuje i počinju da sustižu sve veće nevolje. Što se ATP „Vojvodine“ tiče, kada se očekivao dalji napredak u poslovanju, naišao je šok. Grad se, kako je navedeno u tužbi Trgovinskom sudu, oglušio o obavezu da izmesti saobraćaj sa dosadašnje, improvizovane stanice, pa je gro prevoznika, ne želeći da se suprotstavlja vlasti, nastavio da se koristi uslugom objekta kojem je pre više od trideset godina (još 1977) istekla privremena dozvola, a od tada radi „po inerciji“. Grad nije ni sistem stajališta i gradskih trasa, takođe, ugovornu obavezu, prilagodio novoj stanici. Resorno ministarstvo, na čijem čelu je tada bio Velimir Ilić, u jednom trenutku je staroj stanici zabranilo prodaju karata, što je praktično značilo izmeštanje saobraćaja na novu lokaciju, ali je posle samo četiri dana tu zabranu ukinulo. Nema, dakle, za ATP „Vojvodina“ očekivanih priliva od staničnih taksi, iznajmljivanja lokala, servisa... Bez planiranog prihoda, firma je sve više kasnila u otplati bankarskih kredita, privatizacionih rata (isplaćeno je 2,7 miliona evra) i plata radnicima, zapala je u dugotrajnu nelikvidnost. Dević je, zbog gubitaka, Trgovinskom sudu tužio grad, Ministarstvo za infrastrukturu i GSP, tereteći ih za nepoštovanje ugovora; veštak je odštetni zahtev procenio na 18,5 miliona evra, bez kamata. Ali, ni druga strana nije spavala. Čačanska banka, koja je sa 250.000 evra minimalan poverilac, inicira uvođenje stečaja. Agencija za privatizaciju poništava privatizaciju, a sud 18. januara 2009. godine uvodi stečaj. Oko 450 radnika je ostalo bez posla. Najveći poverioci su Krediagrikol (7,9 miliona evra), Komercijalna banka (3,8), Inteza (1,7), zaposleni (7,2). Ostavinska masa je procenjena na 12 miliona evra i na prvom poverilačkom ročištu, niko nije glasao za bankrot. U međuvremenu su Nikola Pavlović, stečajni upravnik, i Emir Jašarević, advokat Ilije Devića, napravili i poveriocima predstavili svoje planove za reorganizaciju firme. U oba plana je osnovno da se aktivira nova stanica i međumesni prevoz sa postojeće izmesti na novu stanicu. Pavlović tvrdi da bi u roku od pet godina novčani poverioci povratili 60 odsto svojih potraživanja, dok bi ostalih 40 odsto dobili u akcijama, dok Jašarević založnim, tj. poveriocima sa hipotekarnim obezbeđenjem, predviđa povratak 85 odsto potraživanja u novcu i 15 odsto u akcijama. Zaposleni bi dobili 20 odsto potraživanja u novcu, 80 odsto u akcijama. Mada su u prvi mah izrazili saglasnost sa ovim planovima, banke, posebno Krediagrikol (bivša Meridijan), naknadno insistiraju na bankrotu firme kao okončanju stečaja. Stečajnog upravnika, pak, naročito ljuti što „francuzi“ već dovode potencijalne kupce iz Austrije da razgledaju stanicu. „Nije stvar poverioca da prodaje tuđu imovinu“, kaže Pavlović... U međuvremenu, tokom trajanja stečajnog postupka, Trgovinski sud odbija tužbu ATP „Vojvodina“, tužilac se žalio višoj sudskoj instanci. Ako bi se stečaj završio likvidacijom, Pavlović procenjuje da bi založni poverioci naplatili oko 20 odsto potraživanja, a zaposleni manje od 10 odsto. Ilija Dević Kradu mi biznis od milijardu evra Da bi realizovao investicije Ilija Dević je uzimao kredite zbog čega je pod hipoteku stavio i svoju ličnu imovinu, koja naravno, nije mala: dve poslovne zgrade u Beogradu, na Autokomandi, kuća u Beogradu, kuća i 70 hektara zemlje u rodnom selu Krčedin, na Fruškoj gori. Sam Dević, pak, kako kaže u kratkom razgovoru za NIN, „još se koprca na osnovu deviza iz slamarice“. Prilikom raskida privatizacionog ugovora sa ATP „Vojvodina“, Agencija vam je ostavila 38,7 odsto vlasništva. Zašto? Na osnovu investicija. Među retkim sam novim vlasnicima koji je u kratkom roku po stupanju u posed zapošljavao 150 radnika više nego pre privatizacije. To potvrđuje koliko sam ulagao. Mnogi su mislili da je u pitanju samo autobuska stanica; kada su videli da sam izgradio 2.300 kvadratnih metara poslovnog prostora za iznajmljivanje i servis za najkvalitetnije autobuse, bili su zatečeni, a kada su dočuli da sam doveo infrastrukturu i dobio dozvolu da na preostalom delu placa podignem benzinsku pumpu, auto-salon, taksi stajalište, shvatili su da je reč o odličnom projektu, koji dnevno donosi pare... Hoćete reći da je na meti ceo projekat? Upravo tako. Ceo kompleks bi, prema planu, trebalo da zapošljava 1.200 radnika, a dnevno bi ostvarivao prihod od tri miliona evra. Takav biznis mi kradu. Prigovara vam se da ste autobusku stanicu odvojili od železničke? Takvu vrstu prigovora bi valjalo uputiti gradskim urbanistima i lokalnim vlastima, koji predlažu, odnosno usvajaju, urbanistička rešenja, pogotovo za specifične objekte, kakva je autobuska stanica. Šta radite nakon uvođenja stečaja u ATP „Vojvodina“? Pišem svim državnim strukturama i zahtevam da se utvrdi zašto grad Novi Sad ne sprovodi ugovor na koji se obavezao i zašto Ministarstvo za saobraćaj ne poštuje svoje odluke, već ih, nakon četiri dana, poništava. Zanima me ko stoji iza grube opstrukcije izvršavanja ugovornih obaveza.