Neistine i obmane Vuka Jeremića

Izjavom da je Zorica Tomić “jedan od najboljih ambasadora Srbije na svetu, a za neke i najbolja”, Vuk Jeremić ne samo da je ponizio ambasadore naše države već i ostale diplomate od profesije koji su u diplomatiji više decenija, a stigli su do mesta prvog ili drugog sekretara ambasade. Na kojim činjenicama Jeremić, harvardski đak, temelji svoju izjavu? Koje su to zasluge, dela Zorice Tomić kojima je za pet meseci zasenila rad ostalih ambasadora? Recimo, svog prvog komšije, ambasadora Srbije u Parizu Dušana Batakovića, koji je pre toga bio ambasador u Grčkoj i Kanadi. Koji su diplomatski rezultati rada Zorice Tomić u Parizu? Na šta je mislio Vuk Jeremić kada je za TV B-92, ističući značaj ambasadorke Tomić, rekao da u okviru Uneska vodimo “tešku diplomatsku borbu za očuvanje našeg nasleđa na Kosovu”. Da li zna da je sva četiri srpska srednjovekovna spomenika na Kosovu (manastir Dečani, 2004, Gračanicu, Pećku patrijaršiju i crkvu Bogorodice LJeviške, 2006) na Listu svetske baštine upisala Nacionalna komisija za saradnju sa Uneskom na čijem je čelu bio Jovan Ćirilov, a u vreme kada je ambasador Srbije pri Unesku bio Dragoljub Najman. Javnosti je manje poznato da je za samit Uneska u Parizu, 16. januara 2009, na kom je Srbiju predstavljala Zorica Tomić (u delegaciji su još bili Tatjana Panajotović-Cvetković, Jasna Zrnović i Ranko Milić), naša delegacija bila potpuno nespremna. A, kada se već radi o teškoj diplomatskoj borbi koju Zorica Tomić vodi ili treba da vodi, treba dodati da u svom govoru na samitu nijednom nije pomenula reč Kosovo (svi govori sa samita objavljeni su na sajtu Uneska, prim. aut.). Ako Vuk Jeremić, brigom za Srbiju, brani zakup za stan (rezidenciju) od 7.000 evra mesečno, u kome bi se vodila “teška diplomatska borba” zašto je onda dve godine bilo upražnjeno mesto ambasadora Srbije pri Unesku, nakon smrti Dragoljuba Najmana, 2007. godine? U vezi s tim je i pitanje zašto, od novembra 2007, nemamo direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu, koji je, takođe, namenjen brizi o Srbiji? Na ta pitanja redakciji NIN-a nije odgovorilo ni Ministarstvo spoljnih poslova ni Vlada Srbije. Odgovorila je javno Nadica Momirov, državni sekretar Ministarstva kulture, rekavši: “Zato što je skupo da plaćamo direktora, a Centar funkcioniše i bez njega”. Kakve zasluge Zorice Tomić, na mestu predsednika Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom je mogao imati na umu ministar Vuk Jeremić? Zorica Tomić je bila dve godine predsednik Komisije koja nije imala članstvo, jer članove Komisije nadležna ministarstva nisu imenovala. Izabrana je na mesto predsednika u oktobru 2007. godine, a Nacionalna komisija je formirana dve godine kasnije, septembra 2009. Najznačajniji učinak Komisije, kako smo saznali od Vere Pavlović-Lončarski, direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, jeste da će “od ove godine u Srbiji svetski Dan zaštite spomenika kulture, 18. april, biti obeležavan nizom manifestacija, izložbi, programa i tribina, poput onih u Noći muzeja”. Verovatno je na te zasluge predsednika Komisije mislio ministar Jeremić. Prevideo je da za dve godine nijedno prirodno ni kulturno dobro nije kandidovano za upis na Uneskovu Listu svetske baštine. Što je još i gore, nije sačinjena ni preliminarna lista dobara za koje će se u narednom periodu prikupljati dokumentacija da bi se kandidovala. A da li je i za jedno kulturno ili prirodno dobro Komisija pripremala dokumentaciju za kandidaturu na Listu, ostalo je otvoreno pitanje. Vera Pavlović-Lončarski tvrdi za NIN da nije ni za jedno, dok Zorica Tomić tvrdi da je pripremana dokumentacija za Đavolju varoš, ali je Unesko tražio dopunu. Činjenica je, izdata je monografija Svetska baština Srbije – Spomenici kulture na listi svetske baštine, u kojoj su javnosti predstavljeni spomenici kulture sa Uneskove liste koji se nalaze na teritoriji Srbije. Formiranje imidža “najboljeg ambasadora Srbije” izgleda da je započelo baš na promociji monografije, 4. januara 2009. u Atrijumu Narodnog muzeja, Jeremićevom izjavom da je država “prepoznala kulturu kao moćno, takozvano pametno oružje u spoljnoj politici”. Govorili su na promociji ministar Nebojša Bradić i Vuk Jeremić, govorila je i Zorica Tomić, titularno, kao nosilac funkcije ambasadora pri Unesku i predsednice komisije za saradnju sa tom organizacijom. Ali niko na promociji nije pomenuo da je u toj monografiji, osim dva spomen-kompleksa Studenice (upisane na Listu 1986) i Starog Rasa sa Sopoćanima (celina koja uključuje i crkvu svetog Petra i Pavla u Starom Rasu i manastir Đurđeve stupove kod Novog Pazara, upisanih na Listu 1979) predstavljeno pet spomenika koje je na Listu upisala prethodna komisija na čijem je čelu bio Jovan Ćirilov. Reč je o četiri pomenuta spomenika na Kosovu i Metohiji i arheološkom lokalitetu Gamzigrad - Romulijana, Palata Galerija (2007). Zasluge prethodne komisije su prećutane, kao i zasluge prethodnog ambasadora Srbije pri Unesku Dragoljuba Najmana. Da apsurd bude veći, zasluge Zorice Tomić na mestu predsednika Komisije najviše je umanjio upravo njen promoter Vuk Jeremić koji nije uradio svoj deo posla. Tako je, hvaleći Zoricu Tomić, u stvari branio sopstveni nemar. Nacionalna komisija za saradnju sa Uneskom, koja dve godine nije postojala, formira se na predlog tri ministarstva: spoljnih poslova, kulture i obrazovanja. Pri tom je Jeremićevo ministarstvo, kao najodgovornije, trebalo da inicira sastavljanje komisije, jer komisija radi u okviru Ministarstva spoljnih poslova. U prilog Jeremićevoj tvrdnji da je Zorica Tomić jedan od najboljih ambasadora Srbije u svetu ne ide ni značaj i rang same ambasade Srbije pri Unesku. Ako uzmemo u obzir prioritete Srbije u spoljnoj politici, ambasada pri Unesku, bez obzira i na očitu neophodnost zaštite srpskih srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji, sigurno nije u prva tri ranga važnosti za državu. Kumovsko-stranačko-prijateljski princip postavljanja ambasadora u Srbiji, po kom svaka nova vlada vraća dugove stranački aktivnim umetnicima i intelektualcima tako što ih šalje na “odmor” na egzotične ili dobre šoping destinacije, doveo je do apsurda da ministar inostranih poslova sme da izjavi da je Zorica Tomić za pet meseci, za koliko jedva da je i kofere raspakovala, postala “najbolji ambasador Srbije u svetu”. Kako diplomatsko kadriranje rešavaju ozbiljne države? Od 193 zemlje članice Uneska, 62 u Unesku predstavljaju ambasadori tih zemalja u Francuskoj. To je slučaj i sa zemljama u okruženju Srbije - Albanijom, Bosnom, Hrvatskom, Crnom Gorom i Slovenijom. U Italiji postoji sindikat profesionalnih diplomata koji zastupa interese svojih članova, jer da ga nema ne bi se ni sam Berluskoni libio da, recimo, Patriciju Adario, koja ga je ucenjivala snimcima iz spavaće sobe, podmiti nekim ambasadorskim mestom. Uređene države diplomatsko-konzularna predstavništva dele prema važnosti u nekoliko grupa (u tri u Italiji). Svaki ambasador prvi mandat ima u nekoj od zemalja treće grupe, potom druge, tek onda mogu biti ambasadori Italije u nekoj od najbitnijih zemalja. Komisija ne zna da Đavolja varoš ima dokumentaciju Šta je Nacionalna komisija za saradnju sa Uneskom učinila za upis Đavolje varoši na Listu svetske baštine Uneska? Da niko iz Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom nije ni dolazio u Đavolju varoš saznali smo od Radoja Stepanovića, upravnika spomenika prirode Đavolja varoš. Dušana Mijovića, načelnika Odeljenja za geodiverzitet iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji je nominovao naše prirodno dobro, saznali smo da su nominaciju Đavolje varoši za upis na Listu podneli u januaru 2009. godine (rok za prijavu bio je 30. januar). - U aprilu su nam iz Nacionalne komisije odgovorili da treba da dopunimo dokumentaciju, da uradimo katastarsku podelu, što smo platili, i da uradimo valorizaciju, poređenje sva 23 objekta. To smo završili u saradnji sa Vladicom Cvetkovićem, dekanom Rudarsko-geološkog fakulteta. Ali nam se od aprila do danas niko iz Komisije nije obratio, kaže Mijović. Problemi Niške tvrđave i Sirmijuma Mileta Veljković, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niša tvrdi da njegov Zavod niko iz Komisije nije kontaktirao. A da bi Niška tvrđava postala kandidat za upis na svetsku listu neophodno je da se najznačajniji, rimski deo tvrđave, otkopa, jer je u potpunosti pod zemljom. Veljkovićev kolega LJubiša Šulaja, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica, na čijem se području nalazi spomenik kulture Sirmijum, kontakte je imao samo sa prošlom komisijom na čijem je čelu bio Jovan Ćirilov. Sa Zoricom Tomić za dve godine nije imao nikakvu saradnju, uprkos činjenici da se za kandidovanje Sirmijuma na Listu svetske baštine moraju najpre rešiti formalno-pravni problemi. Tadićeva demagoška arbitraža Nedostojno je predsednika države da se javno izjašnjava povodom kirije za stan jednog činovnika, makar bio ranga ambasadora. Niko to od predsednika Srbije, u slučaju Zorice Tomić, nije tražio niti očekivao, jer ako bi predsednik države trebalo s takvom osetljivošću i revnošću da reaguje na probleme tog značaja u državi, morao bi svakog dana, satima, da sedi pred mikrofonom i da osuđuje vinovnike negativnih pojava. Problem, međutim, nije u samom obraćanju, već u smislu onoga šta je rekao. Saopštenje Kabineta Borisa Tadić suštinski više muti i podržava nego što bistri i osuđuje skandaloznu odluku ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i još skandaloznije njegovo ponašanje kojim je izvršio pritisak na Vladu Srbije, da, nakon što je prvobitno odbacila, potvrdi njegovu bahatu odluku. Tadićevo saopštenje je višestruko problematično. Najpre, usledilo je s dosta zakašnjenja: nije ga bilo nakon ekskluzivne informacije NIN-a od 4. februara, nego je stiglo tek sedam dana kasnije, 11. februara, kada su, bezmalo, svi štampani i elektronski mediji osudili odluku o plaćanju astronomske kirije od 7.000 evra za stan Zorice Tomić u Parizu. Još čudnije je što je Tadićevo oglašavanje usledilo nakon javnog istupa Vuka Jeremića na TV B-92. Javnost bune razlog i motiv predsednika Srbije da se izjašnjava, posle objašnjenja ministra spoljnih poslova, koji je uz to i član njegove stranke. Još veće čuđenje izaziva to što se Tadić javno ogradio od svih poslova u vezi sa iznajmljivanjem stana za Zoricu Tomić, dok njegov ministar spoljnih poslova do danas smatra da je sve urađeno po zakonu, da siromašnoj i prezaduženoj Srbiji treba, za “teške diplomatske bitke” u Unesku, najekskluzivniji stan u najelitnijem delu Pariza, a “da je visina zakupnine rezidencijalnog objekta određena tržišnim uslovima i ponudom u datim uslovima u Parizu”. Predsednik Tadić je jasan kada kaže da “nije urgirao”, nije “odobrio”, da se nije “složio” sa skandaloznom odlukom, ali nije jasan i nedvosmislen u ograđivanju od suštine same odluke. Rekao je da ne odobrava “iznajmljivanje stana i rezidencije… ako je cena nerealna…” Tim delom izjave je u javnosti izazvao osnovanu sumnju u iskrenost. Podrazumeva se da predsednik države neće odobriti nerealno visoku cenu stana za jednog ambasadora. Ako ne zna da li je cena realna ili nerealna i ako ne oseća da je previsoka zašto se ograđuje od “odobravanja” i “slaganja” s odlukom Vuka Jeremića. Ako se pak, iskreno, ogradio od onda je logično da je to učinio delom i iz uverenja da je odluka ministra Vuka Jeremićeva sporna. Stoga je moralno sumnjiva, psihološki neiskrena i politički demagoška konstrukcija izjave Borisa Tadića da ne odobrava “iznajmljivanje stana… ako je cena nerealna…” Na čemu je zasnovano njegovo očekivanje o revidiranju ugovora, kada je prethodno hipotetički ne odobrava “iznajmljivanje stana… ako je cena nerealna…” Od koga očekuje da revidira ugovor kada kao predsednik države ne zna da li je cena realna ili nije, a njegov ministar tvrdi da je sve po zakonu. Pošto je rekao da ne odobrava “iznajmljivanje stana… ako je cena nerealna…”, priznao je da nema saznanje o realnosti cene, pa nije, dakle, iskreno ni njegovo očekivanje revidiranja ugovora. Kao što psihološki nije ubedljivo da se javno ograđuje od skandalozne odluke Vuka Jeremića ako iskreno nije ubeđen da je odluka i sporna i sramna. Komična je i Tadićeva formulacija “revidiranje ugovora”. Teško da će se pariski stanodavac pogađati sa Zoricom Tomić, zbog njenog šarma, i spustiti cenu, zbog toga što je javnost u Srbiji smatra astronomskom. Saopštenje otkriva i nesposobnost Tadićevog kabineta i državnih službi. Zašto u svom obraćanju javnosti predsednik Srbije koristi hipotetičku formu: “ako je cena nerealna”? Zar mu kabinet i nadležne službe, kao predsedniku države, nisu mogle za nedelju dana pribaviti pouzdane podatke o realnosti kirije od 7.000 evra, pa da kada se odlučio da izađe u javnost, podrži odluku Vlade, ako je realna ili zatraži revidiranje ugovora, ako nije. Tako bi svojim autoritetom predsednik Srbije pomogao da se konačno i definitivno reši problem i okonča javni spor. Kao predsednik države Boris Tadić je imao i delotvorniji način: da se javno uopšte i ne izjašnjava već da zaduži kabinet i nadležne službe da za pola dana prikupe sve informacije o cenama zakupa stanova u Parizu i dostave mu procenu da li je odluka Vlade rasipnička ili nije, pa da naloži, internim putem, da se, shodno toj proceni, odgovorno postupi. Pošto od zakasnelog saopštenja Borisa Tadića protiče i druga nedelja, a javnost nije zvanično upoznata kako su državne službe procenile odluku Vlade Srbije, zaključujemo da je predsednik Srbije podržao opravdanost bahatog i arogantnog postupka ministra Vuka Jeremića, verujući da je, javnim oglašavanjem, uverio građane kako se od njegove odluke dovoljno ogradio. Da li bi jedan ministar mogao da izvrši toliki pritisak na Vladu i primora je da promeni svoju odluku da članovi Vlade nisu uvereni da taj ministar uživa poverenje predsednika Srbije Borisa Tadića? K. R.