19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Pre dve i po godine ubijen je Momir Gavrilović, bivši operativac DB-a, a njegove ubice do danas nisu pronađene. Ovaj slučaj, čiji je Gavrilović bio nevoljni glavni akter, pokrenuo je priču u javnosti o prepletenosti dotad neporočne DOS-ove vlasti i organizovanog kriminala. Javnost se podsetila na ubistvo Gavrilovića, ali samo zakratko. Usledilo je novo ćutanje.
Agencija Beta objavila je 26. januara vest da “Okružno tužilaštvo u Beogradu vodi istragu protiv Dragana Nikolića Teče i LJubiše Buhe Čumeta zbog ubistva Momira Gavrilovića. Kako je rečeno u Tužilaštvu, zahtev za istragu izdat je u junu prošle godine, u toku su provere i ne zna se kada će istraga biti okončana. Prvookrivljeni Nikolić i drugookrivljeni Buha saslušani su letos.”
Zvanično se nisu oglasili ni tužilaštvo ni policija.
Podsećanja radi, Momir Gavrilović, bivši operativac Resora državne bezbednosti, ubijen je 3. avgusta 2001. godine oko 22.15, na parkingu u Ulici DŽona Kenedija. Dva napadača nepoznatog identiteta, ispalila su tri metka kalibra 7,62 mm, iz “škorpiona” u leđa i četiri u glavu. Petnaest minuta kasnije stiže policija. Zatiče beživotno telo u lokvi krvi, oko njega torbica, hleb, jogurt i dve pakle cigareta, “marlboro”. Gavrilović se vraćao kući iz prodavnice. U torbici je ostao pištolj koji nije stigao da upotrebi.
A tog dana, 3. avgusta 2001. godine, između 10 i 12 sati pre podne Momir Gavrilović bio je na sastanku u kabinetu tadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunice, čijim je saradnicima govorio o “prodoru organizovanog kriminala u privredni život zemlje”.
Posle ubistva kreću politička prepucavanja između DSS-a i DS-a. DSS optužuje Vladu Srbije da je umešana u kriminal; DS i ostali uzvraćaju pitanjem šta je, uopšte, Momir Gavrilović tražio u Koštuničinom kabinetu, i tvrdnjom da su svi zajedno smerali da formiraju paralelnu službu bezbednosti. Fokus je, pak, pomeren sa samog ubistva, na “Blicovu” vest da je Gavrilović bio u Koštuničinom kabinetu, i da je tamo govorio o vlasti i kriminalu.
Tada još nekako jedinstven, DOS puca po šavovima, i to ne zbog izručenja Hagu Slobodana Miloševića ili nekakvih ideoloških razlika, već iz mnogo “podzemnijih” razloga. Zbog “nespremnosti vlasti da se obračuna s korupcijom i kriminalom”, DSS istupa iz republičke vlade. Vlada nastavlja da radi, premijer Zoran Đinđić najavljuje “beskompromisnu” istragu Gavrilovićevog ubistva. Vladan Batić i Žarko Korać obećavaju da neće biti pošteđen niko, sve i ako je iz vrha vlasti.
A stvar na konferenciji za štampu preseca Dragan Karleuša, zamenik načelnika UBPOK-a. Optužuje, ali ubijenog Momira Gavrilovića. “I sam je bio pripadnik organizovanog kriminala, održavao je veze sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, Vanjom Bokanom, Andrijom Draškovićem, Stankom Subotićem Canetom...” Optužuje ga da je bio “umešan u neke likvidacije na beogradskim ulicama”, da se “bavio otmicama i iznudama”, trgovinom narkoticima, da je tokom agresije NATO-a otvorio “svoj privatni zatvor u kome su bili instalirani lanci i gde su ljudi mučeni. Najverovatnije se radilo o dužnicima”.
Istraga, od tada, tapka u mestu, iako je štampa s vremena na vreme upirala prstom u pravcu Surčina, tražeći uzroke ubistva u onome što je Gavrilović ispričao Koštuničinim saradnicima.
|
Nalić protiv Čede Advokat Gradimir Nalić, nekadašnji savetnik Vojislava Koštunice, podneo je krivičnu prijavu zbog klevete protiv Čedomira Jovanovića 21. septembra 2001. godine Trećem opštinskom tužilaštvu. Razlog: Jovanović ga je optužio da je s Momirom Gavrilovićem hteo da oformi paralelnu službu bezbednosti. Dve i po godine kasnije, 28. januara 2004, tužilaštvo ga je obavestilo da u radnjama osumnjičenog Jovanovića nema elemenata krivičnog dela klevete. Dobro, možda ima, možda nema, ali, veoma je zanimljivo videti kako je tužilaštvo došlo do ovog zaključka. Evo hronologije prepiske između tužilaštva i policije: 27. septembra 2001. godine tužilaštvo upućuje SUP-u Vračar zahtev da uzme izjavu od Č. Jovanovića povodom Nalićeve prijave. 26. oktobra 2001. godine SUP Vračar obaveštava tužilaštvo da je zahtev prosleđen Birou načelnika SUP-a Beograd (tada je to bio Boško Buha). Zatim slede urgencije koje je tužilaštvo upućivalo SUP-u Beograd: 19. februar 2002, pa 20. maj, 9. septembar i 22. novembar iste godine, zatim 28. januar i 6. maj 2003. godine. Konačno, odgovor stiže 28. novembra 2003: načelnik Uprave kriminalističke policije, pukovnik Jadranko Petković, obaveštava tužilaštvo da nije mogao da obavi razgovor sa Čedomirom Jovanovićem. E, posle te i takve istrage - koje, kako vidimo, nije ni bilo - tužilaštvo zaključuje da u radnjama Čedomira Jovanovića nisu pronađeni elementi krivičnog dela. Objašnjenje Gradimira Nalića: “Pred silazak s vlasti oni pokušavaju da se očiste od svih krivičnih prijava od kojih mogu da se očiste.” |
Tvrdio je Gavrilović 3. avgusta i da presudnu reč u rukovođenju tajnom policijom ima tadašnji Petrovićev zamenik Zoran Mijatović, koji navodno sam instruiše (šta god to tačno značilo) Tužilaštvo u vezi s istragom atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, ubistvom Slavka Ćuruvije...
Podsetimo, ovde, i na izjavu koju je Vojislav Šešelj dao istražnom sudiji Vučku Mirčiću: “Odranije znamo za njihovo (Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića) učešće u likvidaciji Momira Gavrilovića. I taj Momir Gavrilović je likvidiran uz angažovanje Čumetovih ljudi.”
Naveo je, zatim, Momir Gavrilović na sastanku 3. avgusta u Palati federacije kao negativan primer i dovođenje Milorada Bracanovića na mesto odgovornog u RDB za tajno snimanje i prisluškivanje građana, što je učinjeno po nalogu premijera Zorana Đinđića. Tako je rekao Momir Gavrilović, a u javnosti se veruje da je Bracanović nametnut premijeru.
A komisija kojom je prošlog leta predsedavao Žarko Korać navela je da je Bracanović “postavljen za načelnika Sedme uprave uprkos protivljenju novih rukovodilaca RDB-a”.
Bracanovića je, inače, svedok-saradnik LJubiša Buha Čume označio kao “Legijinog čoveka”, ali on nije obuhvaćen optužnicom za pripadnost zaveri za ubistvo premijera, iako je hapšen tokom “Sablje”. Upućeni, dodajmo, tvrde i da je Milorad Bracanović, kao ekspert i za islamski fundamentalizam, svojevremeno bio “na vezi” sa ambasadom SAD u Beogradu.
Drugi deo Gavrilovićeve priče u Koštuničinom kabinetu odnosio se na organizovani kriminal, konkretno na surčinski klan koji radi opravke puteva (rekonstrukcija dela Ibarske magistrale) za šta su mašine, kako je tvrdio, uvezene po povlašćenom carinskom režimu.
Pored “izvesnog Čumeta” spominje i “izvesnog Šljuku” (Sredoje Šljukić, i sam u međuvremenu ubijen), koji je pobedio na Jugopetrolovom tenderu za izgradnju nekih pumpi. Doduše, kako se navodi, pobedio je kao najbolji ponuđač. Za potonje Šljukino ubistvo Čume će optužiti zemunski klan.
Buhino ime povezuje se u javnosti s Gavrilovićevim ubistvom poodavno, još otkako je obelodanjeno postojanje njegove firme “Difens” i poslovi kojima se ova firma bavi. S tim u vezi, jedna nejasnoća: citirana Betina informacija o istrazi protiv LJubiše Buhe Čumeta kaže da je zahtev za istragu izdat u junu prošle, 2003. godine. Čume, međutim, uprkos tome, kasnije dobija status svedoka saradnika u procesu protiv pripadnika zemunskog kriminalnog klana. Prilikom davanja iskaza u svojstvu svedoka saradnika, 18. novembra, istražni sudija Vučko Mirčić i zamenik specijalnog tužioca Milan Radovanović ne pitaju Čumeta ništa u vezi s Gavrilovićem.
Pored ovoga, Gavrilović je 3. avgusta, prema NIN-ovom uvidu u dokumente, naveo još dva imena: danas pokojnog generala policije (tada pukovnika) Boška Buhu i tadašnjeg načelnika Uprave kriminalističke policije, generala Radovana Kneževića. Obojicu je povezao s nezakonitim poslovima i optužio za veze s organizovanim kriminalom. Kneževića je povezao sa krijumčarenjem duvana i naftnih derivata, dok je za Boška Buhu direktno rekao da je na mesto šefa beogradske policije postavljen iz Surčina.
Boško Buha ubijen je 10. juna 2002. godine. Prema zvaničnom objašnjenju, ubila ga je tzv. Makina grupa kako bi “destabilizovala vlasti u Beogradu”. Dušan Mihajlović, ministar policije, kazao je prošle godine Koraćevoj komisiji da se u ovom slučaju “ne radi o činu osvete niti o neraščišćenim računima”. General Buha je, inače, prethodno pomeren s mesta šefa beogradske policije na manje značajnu funkciju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Interesantna je, i ne baš pohvalna, uloga koju je Koraćev izveštaj dao generalu Radovanu Kneževiću. On je na mesto načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala postavljen kada je ta uprava i formirana, 4. jula 2001. godine. NJegov zamenik bio je Dragan Karleuša. “Komisija je zaključila da UBPOK nije imao kao prioritet praćenje i rasvetljavanje kriminalne aktivnosti Zemunskog klana (tada u sprezi sa surčinskim, prim. aut.) i da u periodu dok je na njegovom čelu bio Radovan Knežević, ova grupa nije praćena na sistematski način”, stoji u izveštaju, u kome se dalje navodi da to nije učinjeno uprkos policijskim saznanjima da je ova grupa vodeća kriminalna grupa u zemlji. A sve to “vodi do logične pretpostavke da je UBPOK trebalo da posebnu pažnju posveti ovoj grupi, pa čak i da formira specijalnu jedinicu koja bi se samo njom bavila, što se u praksi nije dogodilo”. Niti je, stoji dalje, UBPOK ukazao na vezu Zemunaca i Surčinaca sa Resorom državne bezbednosti.
Ali Dušan Mihajlović je, septembra 2001. godine, kazao da niko iz vrha njegovog Ministarstva nije povezan sa organizovanim kriminalom.
Vratimo se Gavrilovićevoj poseti kabinetu u Palati federacije. Kod saradnika tadašnjeg predsednika SRJ dolazili su i mnogi drugi bivši pripadnici bezbednosnih struktura, ali će oni koji su prisustvovali tim razgovorima oceniti da je “Gavrilović bio daleko najozbiljniji” kao izvor podataka. On nije pružio pisane dokaze za svoje tvrdnje, ali je kazao da ih poseduje, rečeno je NIN-u.
O dolasku Momira Gavrilovića u kabinet saveznog predsednika bio je obavešten tadašnji savezni ministar policije Zoran Živković, što je i sam priznao u jednom intervjuu. Koštuničini saradnici pak sumnjaju da je kabinet bio i prisluškivan. To je svojevremeno tvrdio i Vuk Obradović. On se u to uverio na sopstvenom primeru - jedan funkcioner SPS-a prepričao mu je, kako je izjavljivao, do detalja razgovor koji je on prethodnog dana vodio u kabinetu predsednika SRJ. Ko je sve prisluškivao kabinet, ostalo je nerazjašnjeno, kao što nikada nisu jasno i nedvosmisleno potvrđene ili opovrgnute tvrdnje da su upravo tvrdnje izrečene u Palati federacije došle glave Momiru Gavriloviću.
Nije beznačajna ni uloga koju je u danima posle ubistva odigrao tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić. Iako je sam Koštunica prethodno skinuo oznaku službene tajne sa zabeleške o razgovoru s Momirom Gavrilovićem, Terzić policiji dostavlja samo izvode iz ovih zabeleški, opravdavajući to upravo službenom tajnom. Štaviše, od MUP-a on traži samo pribavljanje podataka o Jugopetrolovom tenderu i od Savezne uprave carina, dok sve ostalo - Bracanovića, Boška Buhu, LJubišu Buhu Čumeta, Radovana Kneževića... - i ne spominje. Zašto?
Na kraju, Momir Gavrilović je, kako NIN saznaje, u danima pre ubistva bio podvrgnut “operativnim merama”; pratila su ga dva radnika RDB-a, koji su povučeni pred samo ubistvo. Slično ubistvu novinara Slavka Ćuruvije.
Ko je naredio da se obustavi praćenje?
