Najevropljanin

Nepravedno, ali je tako. Svi ovogodišnji dobitnici nagrade „Najevropljanin“ koju za doprinos približavanju Srbije Evropskoj uniji već deset godina tradicionalno dodeljuje Prva evropska kuća sa Čukarice, ostali su u senci jednog od šest nagrađenih - Ivice Dačića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra unutrašnjih poslova. Kao razlog što je lideru SPS uručeno ovo prestižno priznanje navedena je njegova transformacija od najbližeg saradnika Slobodana Miloševića do političara koji je zaslužan za stavljanje Srbije na belu šengensku listu i za formiranje proevropske vlade. Ivica Dačić je pravilno procenio da će uručivanje ove zvučne titule, koju su pre njega dobili, na primer, Zoran Đinđić ili Desimir Tošić, izazvati maliciozne komentare tvrdih SPS-ovaca, ali i onih koji u promenu ove partije, a i njega lično, ne veruju. Zato je primajući nagradu bio pomalo duhovit i samoironičan tvrdeći kako mu je lakše nego drugim političarima jer se od njega niko nije nadao da doprinese evrointegracijama, pa šta god da je uradio, to je fenomenalan uspeh. Da li je Ivica Dačić baš političar koji je iznenadio? Sudeći po njegovoj političkoj biografiji, moglo bi se reći suprotno, da je oduvek bio dečko koji obećava. A spretan da se provuče kroz iglene uši teških vremena, grešaka i velikih izazova - bilo kao „mali Sloba“ iz devedesetih ili kao „najevropljanin“ danas. Bio je član Miloševićevog najužeg rukovodstva, čovek od njegovog velikog poverenja, ali je za sebe ostavljao uvek dovoljno prostora za mogući izlaz. To nikako nije promaklo Miri Marković, pa je prvobitnu ljubav prema njemu, kada ga je zvala „šećerko“, pretvorila u ozbiljno podozrenje i sumnjičenje za nelojalnost. Ivica Dačić se pokazao kao ambiciozan političar sa razvijenim instinktom za pravi porez. U najteže vreme, posle petooktobarskih promena, u trenutku kad se SPS raspadala kao kula od karata, pokupio je ostatke nekada moćne partije i na ruševini propalog projekta počeo da podiže stranku. Mnogi su smatrali da je spasavanje i reformisanje SPS, pritisnute ogromnom hipotekom, uzaludan posao. Dačić je to video kao šansu koju nije hteo da propusti. Kretao se po tankoj žici između napada da je izdao Slobu i da se nije dovoljno distancirao od njega, između želje da ostane veran partijskom nasleđu ali i da uhvati evropski kurs. Posle Miloševićeve smrti 2006. godine iako u velikoj nemilosti porodice i pod velikom senkom „afere kofer“ uspeo je da učvrsti svoju poziciju i da se vrati na političku scenu. Potom i da od male podrške birača, na poslednjim izborima, napravi veliki rezultat, kao čovek bez koga se nije moglo. Istorijskim poljupcem i pomirenjem SPS i DS, na simboličan način, spojio je ono što je izgledalo nespojivo. I za to je, kaže, veoma zahvalan Borisu Tadiću. Nema sumnje da se Ivica Dačić veoma promenio. Pa šta je to onda Dačićevu nagradu ovoga časa učinilo tako osobenom? Pogotovo kada i mladi radikali najavljuju promenu kursa prema Evropi i evropske integracije kao svoj prioritet. A da i ne govorim o naprednjacima, koji su do pre godinu i po crtali granice Karlovac, Karlobag, Virovitica, a danas se biranim rečima odnose prema evropskoj budućnosti. Pa se u šali govori kako su Toma Nikolić i Aleksandar Vučić već stali u red ispred Prve evropske kuće, za dogodine. Nagrada Dačiću, očigledno, izazvala je reakcije zbog čitavog niza teških paradoksa u kojima se našao. Palo mu je u zadatak da priprema Srbiju za ulazak u Evropu od koje je, devedesetih godina, na tragičan način udaljila upravo partija na čijem je danas čelu. Bez sumnje mnogo je pomogao da se ukinu vize koje su uvedene baš zbog politike koju je i on predstavljao. Kao ministar policije baš on bi trebalo da okonča saradnju sa Haškim tribunalom i na sud pravde pošalje poslednje optužene za ratne zločine, koje su počinili pripadnici režima čiji je on bio visoki funkcioner. U opisu posla mu je i rasvetljavanje brojnih političkih ubistava koje na duši nosi tajna policija iz Miloševićeve ere... Istovremeno trebalo bi da savlada otpore starih kadrova u stranci, napravi moderan program za partiju koja bez straha od prelaska cenzusa može da izađe na sledeće izbore. Sve to, naravno, deluje kao nemoguća misija. Ali, nema sumnje, Ivica Dačić se u novoj ulozi odlično oseća. Očigledno mu prija i kad ga tapšu po ramenu i zbog obračuna sa organizovanim kriminalom iako je javnosti ostao dužan odgovor koji je to njegov saradnik putovao o trošku Šarića u Tursku i kako su važne informacije iz vrha policije stizale do narkobosova. Ali i zašto Zoran Drobnjak, kao njegov kadar, ostaje po svoj prilici na čelu „Puteva Srbije“, uprkos sukobu interesa i lošim rezultatima na Koridoru 10. Najevropljanin bi za ta pitanja trebalo da ima ozbiljan odgovor.