O „zlu zatvaranja“ Ugo Vlaisavljević: „Metamorfoze etnopolitike“, „Otkrovenje“, Beograd, 2009.

Originalna je Vlaisavljevićeva teza - ne to da su balkanske kulture „male etničke kulture“, odnosno, zajednice - već to da je sticajem eksternih, istorijskih okolnosti „subjekt“ ovih kultura neminovno „rat“. Kao da je rat naša sudbina. Rat koji je ovde temeljni „kulturni događaj“. To je kulturna, a možda i ontološka specifičnost ovih prostora. Specifičnost, o kojoj se posle „poslednjih“ ratova na ovim prostorima, ratova koji ovde, nažalost, nikada nisu i „poslednji“ – govori na svim stranama. Ali, nije ovde reč o ontološkoj analizi, po uzoru, recimo, na Heraklita koji je rekao: „rat je otac svih stvari, onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu!“, kako glasi ovaj poznati fragment na samom početku zapadnog mišljenja i filozofije. Kada se ima u vidu domaća literatura o ratovima na Balkanu, i ne samo domaća, a posebno o poslednjim ratovima koji su obeležili raspad Jugoslavije, ova knjiga se posebno ističe po uverenju da su lokalne etničke kulture suštinski određene kao kulture sećanja na protekli rat. Možda nijedan autor nije na tako uverljiv način pokušao da pokaže da je politička, kulturna i društvena stvarnost jugoslovenskih naroda, u stvari, ratna stvarnost. Zato je u prvom planu ovog istraživanja naracija za koju je sposobna sama etnička zajednica, koja je i sama određena narativnim kodom. Ko govori, ako to nije rat? Konstitutivna funkcija rata, prema Vlaisavljeviću, proizlazi iz činjenice da je to događaj otelovljenja nekog subjekta. „Subjekt - konstitucija je ratni događaj“, piše Vlaisavljević. „Nikada se nije mislila ratna stvarnost Balkana preko konstitucije subjekta te stvarnosti, jer se nije mislio sam događaj rata.“ Ovaj događaj se nije primećivao jer se nije zapažala rekonstitucija ovog subjekta. Dakle, ne ontologija nego narativna rekonstitucija subjekta. Kada je reč o programu istraživanja, on bi trebalo da pokaže neke skrivene principe i „logiku povijesne gradnje balkanskih stvarnosti“. Pri tome je ovo istraživanje zasnovano na teoriji i interpretaciji „događaja“ (Ereignis) od kasnog Hajdegera do Alena Badjua, kao i na psihoanalitičkim i postpsihoanalitičkim, poststrukturalističkim teorijama sopstva kao – tela i njegove interiorizacije na liniji: Abraham, M. Klajn – Delez i Gatari, dopunjene konceptom Sprachleib (jezika tela) koji dugujemo Huserlu. Ovde vredi podsetiti na značajne Vlaisavljevićeve knjige: „Izvor geometrije i transcendentalna fenomenologija povijesti“, „Čitanje Deridinog čitanja Huserla“, „Fenomenološki put u dekonstrukciju“ (2003), koje ga svrstavaju u najznačajnije fenomenologe i dekonstruktiviste koji pišu na srpskom jeziku.