Sistem je protiv umetnosti

Kultura nije zanimljiva, niti je u delokrugu interesa vladajuće garniture, bez obzira na to kojim strankama ona (kultura) pripadala. Kultura je neprofitablana grana, a živimo u vremenu gde se vladajući politički sistem i sistem vrednosti oslanjaju isključivo na profit. Ako nema profita, nema ni kulture. I tako, dalekosežno gledano, mi danas uništavamo budućnost srpskog naraštaja. U kulturi je najteže „ugraditi se“, stoga je i marginalizovana, a politička i poslovna „elita“ gleda samo gde može da se „ugradi“. To ugrađivanje je, inače, metastaza ovog sistema. Preciznije, ugrađivanje je terminalni stadijum bolesti našeg društva danas. Rušenja sistema vrednosti dovelo je do marginalizovanja kulture, ali i do prekida kontinuiteta kulturnog stvaralaštva, a bez kontinuiteta nema ni budućnosti u ovoj oblasti. Vlast poverava poslove u kulturi ljudima koji uglavnom ne znaju šta treba da rade. Oni to dobijaju kao stranački bonus koji im pripada. Ne retko, poslove koji zahtevaju određeno znanje i iskustvo, dobijaju nesposobni čiji je jedini kvalitet da su mladi. I tako dolazimo do terora mladosti u ovoj oblasti, pred kojim su znanje i iskustvo relikti prošlosti. A oni, naravno, misle da sve počinje od njih. Komercijalni aspekt jednog umetničkog dela je danas važniji od same suštine umetničkog čina, i pred tom svemoćnom magijom dobro prodate predstave ili filma, svejedno je, kao da nestaje svako traganje u umetnosti za suštinski novim. Novo je i značajno samo ovo što može dobro da se upakuje i dobro proda. U toj poplavi površnosti, neznanja, partijske bahatosti, i u zagrljaju komercijalne vlasti, normalan umetnik, umetnik koji želi da pomera granice u umetnosti, taj nesrećnik je totalni disident, otpadnik. On je u sukobu sa sistemom koji je sav protiv umetnosti. Na njega se ne računa, od njega se ništa ne traži, od njega niko ne želi ništa da nauči. Srbija je tokom poslednjih deceniju, dve, mnogo izgubila. Osakaćena teritorijalno i materijalno, uskraćena je i za respekt i razumevanje u svetu. Ako ova vlast i nije mogla da utiče na velike političke igre u kojima je Srbija bila tek žeton na stolu velikih međunarodnih podela plena, postoji oblast u kojoj je to i te kako mogla. O kulturi je reč, naravno. Osnovni identitet jedne zemlje je kultura, pa tako je i sa Srbijom. Imam utisak da to mnogi u ovoj zemlji ne shvataju. Niko neće priznati da je kultura nevažna i da oni o njoj ne brinu. Političari koji odlučuju o budućnosti zemlje, u mnogim prilikama govore kako je kultura veoma značajna za nas u Srbiji, a ponašaju se upravo kao da je ona višak u našim životima. NJihove verbalne podrške nemaju nikakvog smisla, jer ih dela ne potvrđuju. Iza tih praznih reči ostaju prazni prostori u kojima bi trebalo da se nalazi kultura ne samo kao smisao čovekovog života, već i kao deo njegove edukacije i opšteg obrazovanja koja čoveka deli u stadijumu razvoja od majmuna, na primer. Mnogi će reći da je i na Planeti opala briga za kulturu, ali mene to apsolutno ne zanima. Meni je stalo do ovog našeg dvorišta. I mogu da ga poredim sa dvorištima naših suseda. Tako znam da je slovenačko kulturno dvorište uređenije od ovog srpskog, jer oni znaju da su mali narod i da im je kulturni identitet jednako važan kao i dobar put ili dobra turistička ponuda. Oni koji se u ekonomiju razumeju bolje od mene, tvrde da u Srbiji ima novca, samo je u rukama moćnih pojedinaca, a oni tim parama drže vlast na vlasti. Pretpostavljam da je to tako, ali ja se u te tajkunske igre ne razumem. Nejasna su mi i stranačka nadgornjavanja (što reče Slobodan Jovanović, dajte Srbiji stranke, ona će samo da strančari), ali jasne su mi posledice svega toga. Svako ko danas hoće nešto ozbiljno da radi u srpskoj kulturi, izabrao je da rizikuje. Međutim, u ljudskoj prirodi postoji strah od rizika. I tako lako, postepeno, ali izvesno, odumire kultura.