Arhiva

Budućnost na solarni pogon

NIKOLA VRZIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Mit je dokazan. Avionski let koji traje beskonačno postao je stvarnost. Ili smo, makar, toj stvarnosti danas, zahvaljujući dvojici švajcarskih avanturista, mnogo bliži nego što smo bili pre samo nedelju dana... Prošli četvrtak, 8. jul 2010. godine, najnoviji je iskorak koji će ostati zabeležen u analima čovekovih pokušaja da se vine u nebo, od zlosrećnog Ikara naovamo. Dan, možda će se pokazati, ne mnogo manje važan od vetrovitog, tmurnog 17. decembra 1903. godine, kada je na plaži u Severnoj Karolini (SAD) poleteo „Kiti Hok“, prvi avion braće Orvila i Vilbura Rajta, ili od 22. maja 1927. i sletanja „Duha Sent Luisa“ i njegovog pilota Čarlsa Lindberga u Pariz, posle prvog leta preko Atlantskog okeana, iz NJujorka. Ovog 8. jula, pak, na pistu u vazduhoplovnoj bazi Pajern u Švajcarskoj sleteo je „Solarni impuls HB-SIA“, avion koji ide isključivo na energiju dobijenu od Sunca, i to posle leta koji je trajao čitav dan i čitavu noć. I mogao je, tvrde tvorci „Solarnog impulsa“, tako da leti ukrug, u beskraj, sve dok ima Sunca da napaja njegove ćelije... Let „Solarnog impulsa“, aviona nalik na ogromnu jedrilicu, trajao je – izračunato švajcarskom preciznošću – 26 sati i 9 minuta. Trajao je najduže i otišao najviše (dosegao je osam i po hiljada metara nadmorske visine) u dosadašnjoj, kratkoj istoriji solarne avijacije. Ono što je najvažnije, istorijsko, u ovom letu, bilo je međutim to što je avion uspeo da leti i kad pokretačke svetlosti Sunca nije bilo, tokom čitave noći, zahvaljujući energiji nakupljenoj tokom dana u 12 hiljada solarnih litijumskih ćelija ugrađenih u njegova krila dugačka skoro 65 metara, koliki je raspon i kod džinovskog „erbasa A340“. Za razliku od „erbasa“, „Solarni impuls“ je avion-jednosed, težak poput kakvog automobila – svega oko tonu i po – s maksimalnom brzinom od nekih 120 kilometara na sat. „Na dohvat smo neprekidnog leta“, izjavio je po sletanju „Solarnog impulsa“ Bertran Pikar, šef ovog pionirskog projekta vrednog skoro stotinu miliona dolara, dodajući da je uspeh prošlonedeljnog leta pokazao sav raskošni potencijal obnovljive energije i „čiste“ tehnologije. Oduševljen je bio i pilot, veteran švajcarskog vojnog vazduhoplovstva Andre Boršberg. „Bilo je neverovatno, uspeh veći nego što smo očekivali. Gotovo da smo mislili da možemo i duže, ali... pokazali smo ono što smo hteli da pokažemo, pa su me naterali da sletim. I, evo me“, rekao je pilot Boršbeg novinarima okupljenim na pisti udaljenoj pedesetak kilometara od švajcarske prestonice Berna. Onda se šef Pikar obratio pilotu Boršbergu, pomalo pompezno: „Poleteo si iz jedne ere. Sleteo si u novu eru, u kojoj ljudi razumeju da, sa obnovljivom energijom, mogu postići nemoguće“. Četrdesetdevetogodišnji Bertran Pikar, psihijatar po struci, vođa i idejni tvorac projekta, interesantna je pojava. Pre jedanaest godina, 1999, on i njegov partner Brajan DŽons postali su prvi ljudi koji su obišli svet balonom. „Let balonom bio je moj lični san, poslednji poduhvat koji ćemo ubeležiti u udžbenike istorije pre kraja 20. veka“, opisuje Pikar, koji i sam potiče iz porodice avanturista; i otac i deda, naime, bili su čuveni avanturisti, prvi pod vodom, stariji u vazduhu, takođe u balonu. Tek, istorijski let najmlađeg od trojice Pikara skrenuo mu je pažnju na količinu goriva koje je utrošio da bi balon održao u vazduhu – gotovo četiri tone propana – što mu je, dalje, usmerilo misli ka obnovljivoj energiji, a pogled, gde drugo, nego prema Suncu. Nastala je ideja o solarnom impulsu. „Ovaj projekat je teži ali i korisniji; želimo da podelimo sa svetom jedno drugačije viđenje stvarnosti“, izjavio je. Projekat „Solarni impuls“ okupio je sponzore poput „Dojče banke“, proizvođača satova „Omega“, belgijske hemijske industrije „Solvej“... – ovi poslednji, inače, finansirali su i poduhvat Pikarovog dede Augusta, koji je 1931. godine pilotirao balonom koji se digao iznad stratosfere, na visinu od preko 15 hiljada metara. Šta dalje, što se Pikara tiče? NJegove ambicije, naravno, ne zaustavljaju se na prošlonedeljnom letu „Solarnog impulsa HB – SIA“. U proizvodnju već ulazi sledeći prototip, još moderniji, koji bi sledeće godine trebalo da, poput Lindbergovog „Duha Sent Luisa“, preleti Atlantik koristeći samo solarnu energiju. A 2012, najavljuje Pikar, poleteće solarni avion koji će obići čitav svet. Prema onome što je dosad pokazao, treba mu verovati na reč. No, ne pokazuju svi baš toliko bespogovornog oduševljenja uspešnim noćnim letom „Solarnog impulsa“. Den Olds, analitičar u „Gabrijel konsalting grup“, tako, priznajući da je solarna energija prošle nedelje zabeležila pobedu, ističe i potencijalna ograničenja eventualne šire, komercijalne upotrebe aviona na sunčani pogon. „Pre svega, postavlja se pitanje ekonomske isplativosti ovakve upotrebe solarne energije. Da li su solarne ćelije dovoljno efikasne da bi zaista bile isplative? Takođe, postoje i dileme oko njihove dugotrajnosti. Da li su dovoljno pouzdane? Da li im je potrebno specijalno čišćenje i servisiranje? Nepoznanica još ima puno“, rekao je Olds. Pikarova solarna avantura, ipak, osim svoje medijske atraktivnosti, imala je i kudikamo veći značaj, upravo time što je skrenula pažnju svetske javnosti na potencijalne, još nedovoljno istražene mogućnosti upotrebe obnovljivih energija, energija stvorenih iz prirodnih izvora poput sunčeve svetlosti, vetra, kiše, talasa... Ukratko, iz izvora koji su prirodno iznova punjivi. Brojke pokazuju da je, u 2006. godini, manje od petine (oko 18 odsto) ukupno potrošene energije u svetu proisteklo iz obnovljivih izvora energije, od čega najviše (13 odsto) iz, jednostavno rečeno, spaljivanja drveta. Hidroenergija je donela nešto ispod pet odsto, dok su nove tehnologije, poput korišćenja geotermalne energije, energije vetra i Sunca, zajednički doprinele sa tek 0,8 odsto učešća u ukupno potrošenoj energiji u svetu, iako se njihovi potencijali opisuju kao „nemerljivi“. Solarnotermičke elektrane, zasad, funkcionišu u Sjedinjenim Američkim Državama i Španiji, dok je Kenija zemlja sa najvećim brojem malih, kućnih solarnih sistema. Šira upotreba alternativnih, obnovljivih izvora energije poslednjih je decenija počela da se ističe kao nužda. Što zbog visokih cena nafte, što zbog neizbežnog, vrlo predvidivog i relativno skorog nestanka fosilnih goriva; najzad, i zbog gorućeg problema zagađenja emisijama ugljen-dioksida, koji se smatraju osnovnim izazivačem globalnog otopljavanja. Ulaganja u obnovljive izvore energije su se te, 2006. godine, u zemljama Evropske unije popela na 100 milijardi dolara, a globalna svest o neophodnosti zamene tradicionalnih izvora energije vrhunac je dostigla 2007, kada se EU obavezala da će do 2020. godine čak petina proizvedene energije poticati iz alternativnih, obnovljivih izvora. U poslednje tri godine, međutim, beleži se konstantan pad interesovanja za obnovljivu energiju. „Danas je, gotovo svuda, zelena politika doživela pad sa visina koje je dostigla 2007“, piše američki „NJuzvik“. To pokazuju i ankete na koje se američki list poziva: samo 42 odsto Nemaca, naspram 62 odsto iz 2006, danas brine o globalnim klimatskim promenama; čak tri četvrtine Australijanaca je otopljavanje smatralo glavnim problemom, dok je danas ta brojka svedena na 53 odsto. U SAD, ovog januara, sprovedeno je istraživanje koje je pokazalo da klimatske promene Amerikance zabrinjavaju ponajmanje – stavili su ih na poslednje, 21. mesto na listi problema koji ih muče. Uzroka ovoj promeni raspoloženja u javnom mnjenju ima nekoliko. Sve je više skeptika koji tvrde da je globalno otopljavanje, zapravo, mit, odnosno da zabeležena odstupanja predstavljaju normalne cikluse u prirodi. Takvim tvrdnjama pogodovale su dve prethodne zime, rekordno hladne na severnoj hemisferi, tokom kojih je insistiranje na rešavanju globalnog otopljavanja, uz cvokotanje zuba, postalo gotovo komično. A na sve to, svetska ekonomska kriza, u kojoj je prioritet postalo preživljavanje, a ne i rešavanje dalekih, budućih problema – pogotovo što ulaganja u istraživanje zelenih izvora energije, koje će korist možda doneti prekosutra, papreno košta danas. I zato se malo ko pobunio kada je, u Nemačkoj Angela Merkel prosto sasekla budžetsku potporu razvoju zelenih tehnologija prilikom sastavljanja kriznog budžeta, ili što je u SAD Barak Obama prećutno odustao od svojih, nekad popularnih ideja o drastičnom smanjenju emisija štetnih gasova. Sve to, opet, ne menja činjenicu da se era upotrebe fosilnih goriva bliži svom neminovnom kraju, iz prostog razloga što njihovi izvori lagano bivaju iscrpljeni. Šta kad se to i dogodi? Noćni let Pikarovog „Solarnog impulsa“, ipak, ukazuje na pravac kojim treba ići.