Uticaj komaraca na poslovno okruženje

Gotovo u svim studijama o kvalitetu poslovnog okruženja, Srbija poslednjih godina tavori pri kraju srednjeg dela lestvice. S tim u vezi, najčešće mi je poslednjih meseci postavljano pitanje zašto se poslovno okruženje u Srbiji tako sporo menja. Odgovor je jednostavan. Zato što oni koji mogu posredno i neposredno da utiču na ishod nemaju korist od tih promena. Sistemska korupcija i prepreke u poslovanju samo potvrđuju da postoji renta koja se prisvaja i/ili deli i da je takva korist, za one koji je prisvajaju, veća od koristi koja bi nastala ukidanjem prepreka. Pitanje koliko dugo takvo stanje može da traje zahteva nešto duži odgovor i prebacivanje na institucionalnu ravan. Pre nekoliko godina imao sam priliku da slušam predavanje Darona Ačemoglua, jednog od vodećih ekonomista mlađe generacije, o presudnom uticaju institucija na ekonomski razvoj. Da ne bude zabune, pod institucijama podrazumevamo „pravila igre” u ekonomskoj i političkoj sferi. Predavanje je obuhvatalo nekoliko radova koje je Ačemoglu prethodnih godina objavljivao, uključujući i rad u kome (verovali ili ne) komarci imaju važnu ulogu u objašnjenju razlika u ekonomskom prosperitetu nekadašnjih kolonija. Iako na prvi pogled čudno, njegovo objašnjenje je veoma jednostavno. Evropski doseljenici su u okruženju u kome je smrtnost bila velika (najčešće zbog malarije i žute groznice) samo eksploatisali prirodna bogatstva, bez namere da uspostave trajne institucije. Tamo gde tih problema nije bilo doseljenici su se nastanili i formirali institucionalni okvir koji je omogućio kasniji prosperitet kolonija. Za nas je daleko značajnije Ačemogluovo objašnjenje okolnosti neophodnih za stvaranje efikasnog institucionalnog okvira, odnosno poslovnog okruženja. Ačemoglu navodi četiri potrebna (i dovoljna?) preduslova za institucionalne promene. Prema prva dva, unapređenje institucionalnog okvira zahteva da grupe koje poseduju političku moć imaju korist od zaštite svojinskih prava, i da su preostali resursi do kojih se može doći, odnosno koji se mogu eksploatisati, relativno beznačajni. Kako stojimo sa ispunjenjem ovih uslova? Privođenje kraju treće (ili četvrte?) po redu „prvobitne” akumulacije kapitala u Srbiji u poslednja dva veka, dovodi i do rasta pritiska novih vlasnika (i njihovih poverilaca) da štite svoja svojinska (i ugovorna) prava. Preostali društveni kapital je neznatan, ostalo je nekoliko velikih javnih preduzeća, a nismo zemlja koja se može dičiti velikim prirodnim bogatstvom. Štaviše, u uslovima finansijske krize, dobar deo privrede izgleda kao „suva drenovina”, pa nema šta da se iscedi. Prva dva preduslova za institucionalne promene gotovo da su ispunjena. Preostala dva preduslova podrazumevaju nametanje ograničenja grupama koje imaju političku moć u pogledu eksproprijacije ili manipulacije cenama resursa (radne snage, kapitala ili ključnih sirovina). Em nemamo Čaveza, em nije preostalo (možda se varam) ni mnogo toga što se može prinudno oduzeti. Poreski sistem je već dovoljno nepravičan i ne ostavlja prostora za dalju „eksproprijaciju”, pa raspored poreskog tereta mora bitno da se promeni. U suprotnom, fiskus će kao u priči sa škorpijom i žabom završiti na dnu močvare. Pošto u budžetu nema dovoljno novca, mogućnost pozajmljivanja šakom i kapom sve je manja. Pored toga, ključni resursi i sektori poput telekomunikacija i energetike, polako se prepuštaju tržištu. I druga dva preduslova gotovo da su ispunjena. Analiza ispunjenosti uslova navodi na nekoliko zaključaka. Prvo, čini se da je u Srbiji u proteklih deset godina postojala iluzija da će neke promene biti brže sprovedene. Iako je brže otklanjanje prepreka poslovanju i unapređenje poslovnog okruženja bilo objektivno moguće, ta mogućnost počivala je na pretpostavci dobrovoljnog odricanja od privilegija. Nažalost, ova pretpostavka je, uostalom kao u većini slučajeva, nerealna. Sve dok postoji mogućnost da se kupuje vreme kako bi se ostvarivale rente, reforme će biti odlagane. Drugo, kad je reč o unapređenju poslovnog okruženja, možemo s izvesnim optimizmom da gledamo u blisku budućnost. Doduše, reforme neće biti sprovedene zbog ideala slobodnog tržišta ili nekog drugog uverenja, već usled nužde i golog interesa. Nemojmo biti sitničari. Treće, jedno od karakteristika tmurne ekonomske istorije Srbije je činjenica da kad god bi se ovi uslovi delimično ispunili i započelo stvaranje efikasnog institucionalnog okvira, došlo bi do prevrata ili rata, koji bi potpuno promenio okolnosti i vraćao sve na početak. U tom kontekstu pomenuti uslovi podsećaju na vic o pecarošu koga prijatelj zatiče potpuno prekrivenog komarcima (dakle, ne onim iz Ačemogluovog članka) dok peca. Na pitanje zašto ne otera komarce, pecaroš odgovara: „Taman posla, pa ovi su se već napili krvi, samo mi još novi gladni fale!“. Mi smo zbog ovih ili onih okolnosti večito terali komarce. Dolazili bi novi ne dajući priliku da se močvara isuši i stvori plodno tlo za razvoj privrede. Možda ćemo ovog puta da izdržimo? (Autor je predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu)