Romantična utopija o boljoj Srbiji

Da ga Branko Bauer nije video kao jedno od dece junaka svog filma „Boško Buha“, pitanje je da li bi njegov život tako jasno krenuo tim putem. Međutim, klinac od 14 godina je sa Sirogojnom otkrio čudesan svet u kome je igru pretvorio u zanimanje – glumačko, producentsko, i evo, sada i rediteljsko. Prvi put je iza kamere, a ne igra i nije producent u poslu koji se zove „Montevideo, Bog te video“. Samo je reditelj. I na pitanje kakva je razlika između onoga što je mislio o režiji i onoga što radi već nekoliko meseci, odgovara: Mislio sam da je sve to mnogo teže... Teško vama od reditelja posle ovoga! Moram to da vam objasnim. Imao sam veliki strah i odgovornost, dugo sam se spremao, crtao sam kadrove sa direktorom fotografije, proveravao sam sve svoje želje i zamisli. I u trenutku kada je počelo snimanje, shvatio sam da su se stvari otvorile i krenule dobrim putem. U tom smislu je ovo lakše nego što sam mislio. Izabrali ste 20 glumaca početnika za junake filma i serije. Koliko ste se u radu sa njima trudili da ne ponavljate rediteljske greške koje ste upamtili radeći kao glumac? Kad god sam se dogovarao oko neke scene, uvek sam stao ispred kamere da bih im pokazao šta želim od njih. I to mi je predstavljalo ogromno zadovoljstvo. Sebi sam u glavi vrteo razna iskustva sa različitim rediteljima – od onih veoma iskusnih, mirnih i staloženih, do onih mlađih, drčnijih, nervoznijih. Krao sam i od jednih i od drugih. Videla sam jednu scenu snimljenu na stadionu i osetila emociju nalik onoj koju pamtim iz serije „Više od igre“. I kod vas je o fudbalu reč, ali šta je više od igre? Već dugo zamišljam kako ću sa nekim napraviti jedan duboko emotivan film o nama, bajku o onom dobrom što postoji u nama koji živimo u ovom gradu, Beogradu, u ovoj zemlji, Srbiji. Činjenica da se priča odvija u epohi između dva rata, olakšala mi je stvar. Da sam pravio neku savremenu priču, bilo bi mi mnogo teže. A inače, uvek me je privlačilo to vreme dok sam gledao fotografije u sepiji, dok sam čitao knjige Dobrice Ćosića. To je budilo u meni specifičnu emociju i hteo sam da tu emociju i napravim na filmu. Moja je želja da ovo bude jedna romantična priča u kojoj će se videti kako ljudi mogu da budu mnogo bolji. Pa ako to nismo danas, da poverujemo kako smo nekada bili bolji. Možda je to prvi znak da postajem mator, i ako je tako, dobro je. Imam decu i želim da i oni poveruju kako smo mi jedan dobar i ozbiljan narod koji ima na šta da se pozove, a ne samo na skoriju istoriju od onomad. Možda je to moja romantična utopija, ali, vidim da su i drugi poverovali u nju, pa sam uveren da će i gledaoci. Jer, ta utopija ili bajka se bazira na istinitim likovima i istinitim događajima. Utoliko sam imao više razloga da verujem i u svoju ideju, svestan koliko je teško danas u Srbiji, i u svetu, naravno, pričati ljudima romantične priče. I da bi se poverovalo u takvu priču, morate je smestiti isključivo u davnu prošlost koja ume da bude mnogo bolja? Ja sam hteo da radim takvu priču, a ona se već dogodila u prošlosti. Spomenuli ste seriju “Više od igre“ koju ja veoma volim i ona mi je uveliko bila uzor za ovo što radim. Ona je snimljena pre 34 godine, sa neminovnom ideološkom obojenošću toga vremena, sa partizanima koji oslobađaju Gradinu... Ali, kada pogledate naše serije i filmove, videćete da je nedozvoljeno malo ostvarenja iz tog perioda između dva rata. Ali ih je bilo u velikom broju o vremenu NOB-a? I to je bio odlično urađen posao. Svojevremeno sam svojim drugovima, rojalistima, objašnjavao kako nemaju nikakve šanse, jer će deca uvek hteti da budu Prle i Tihi, Valter i Jastreb, jer je tadašnji režim neverovatno dobro shvatao značaj filma i televizije. Možda je tome kumovao sam Josip Broz Tito, svejedno, ali znali su koliko su to ideološki jaki mediji. Za razliku od mnogih u skorijoj prošlosti. Taj režim je obilato finansirao filmove i serije koji su veličali njihove ratne pobede i podvige. A vi ste bili dovoljno sposobni da u vremenu tvrdog režima Slobodana Miloševića kao producent dobijete od vlasti deo novca za snimanje filmova „Lepa sela lepo gore“ i „Rane“ koji su bili direktan prst u oko toj vlasti? Tačno je da sam se kao producent tokom devedesetih godina služio raznim lukavstvima da te antirežimske filmove predstavim onima od kojih smo tražili novac, kao avangardne. Sa ove vremenske distance mogu da kažem da sam te ljude, tada, malo varao. Jer, kako devedesetih da objasnite velikom sponzoru kakav je film, ako znate da su tada samo državne firme mogle ozbiljno da vam pomognu. Pa, morali ste malo da izvrnete istinu o nameri sa kojom ulazite u film. Za mene su to bila zanimljiva životna i umetnička iskustva. S druge strane, ljudi su me svuda pitali, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji, kako je moguće da smo snimili takve filmove uz pomoć takvog režima. Danas mogu da kažem kako je to bilo vreme apsurda u kome su napravljeni tako značajni filmovi koji pokazuju kako je srpska kinematografija devedesetih bila mnogo značajnija nego što je danas. Iz tog vremena ostali su nam filmovi sa ozbiljnom estetikom i umetničkim sadržajem koji su imali gledanost od 500.000 gledalaca pa naviše. Mislite li da su ti političari koji su vam tada davali novac, ministarka kulture Nada Popović-Perišić, na primer, bili glupi pa nisu shvatali šta snimate? Naravno da ne mislim. Naprotiv! Moje uspomene na to vreme nisu blistave, kao i većine nas, ali niti su svi bili idioti, niti je sve bilo crno-belo. Reći ću vam, na primer, da je Radovan Stojčić Badža omogućio da se za snimanje „Lepih sela...“ celokupna tehnika prebaci u Bosnu, što je tada bilo praktično nemoguće. Kasnije smo se taj čovek i ja našli na suprotnim stranama kada sam ja bio u demonstracijama, a on slao policajce na mene, na nas. Onda se desilo da je taj čovek bio ubijen, pa sam ja iz zahvalnosti otišao njemu na sahranu, što je bio povod za još jedno tumačenje moje kontroverznosti. Kada se danas pogleda šta smo uradili za poslednjih deset godina, činjenice, nažalost, glase – i autori i filmovi snimljeni devedesetih godina su bili bolji od onih koje imamo danas. A i država je, što je apsurdno, mnogo više pomagala filmove koji joj uopšte nisu išli naruku. Mi nemamo nijedan propagandni film o tom režimu, za razliku od naših komšija koji su se i te kako istakli kad je reč o tzv. režimskom filmu. I da podsetim, povodom Nade Popović-Perišić. U vreme kada je ona bila ministar kulture Srbije, samo u jednoj godini snimljeni su filmovi koji su imali po nekoliko stotina hiljada gledalaca - „Bure baruta“, „Crna mačka beli mačor“, „Rane“, „Lajanje na zvezde“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“. Neka se ovi potonji ministri nad tim zamisle. Da ne zaboravim. Za snimanje „Lepih sela...“ Milorad Vučelić je bez ikakvih problema kao direktor RTS prvi potpisao ugovor sa ekipom. Šta se onda dogodilo sa ljudima na vlasti i kulturom u poslednjih deset godina da su činjenice tako pogubne po njih? Devedesetih smo imali autentičan otpor najvećeg broja umetnika spram te vlasti. Sada imamo obrnutu situaciju da je većina umetnika uz režim, bez trunke kritičkog gledanja na njegov rad i nerad. Kao da se i dalje borimo protiv nekog Miloševića. Gotovo je neukusno kada pred svake izbore vidite najveći deo umetničke elite na tribini Demokratske stranke uz Borisa Tadića. Kao da je najvažnije biti uz vlast, a ne razmišljati o zakonima, o svom položaju, o pravima umetnika. Dopustili smo da ostanemo bez bioskopa, a imali smo dvojicu glumaca za ministre kulture! Mi danas nemamo nijednu ozbiljnu organizaciju koja predstavlja glumce, reditelje, producente... I ono što smo imali, izgubili smo. Živimo, radimo, uvereni da je najbitnije biti član neke od vladajućih stranaka i biti blizak nekom izvoru moći. I tako smo stigli tu gde smo. A što je najgore, mi generacijama umetnika koji dolaze ne ostavljamo nikakvu infrastrukturu, kad je o kinematografiji reč, osim tog nesrećnog Filmskog centra Srbije koji je takav kakav je, ni na nebu ni na zemlji. Gde vam je danas srce, kada su u pitanju stranke i politika? Kažu da ljudi s godinama postaju konzervativniji i naginju političkoj desnici. Ja, s godinama, postajem sve više levičar, ne današnji liberali levičar, već onaj pregaženi levičar koji više ne postoji. Imam 46 godina i više od pola života sam proveo u sistemu koji se zvao socijalizam. Ovu drugu polovinu u nečemu što se zove divlji ili liberalni kapitalizam. I odgovorno tvrdim da su onaj život i one vrednosti bili bolji. I samo mogu da žalim što ne postoji politička opcija koja bi otvorila put za negovanje sličnih vrednosti danas. Ponekad javno, više u kuloarima, za vas se kaže da ste veoma sposobni, da sa ekipom ljudi predstavljate moćnika u srpskom filmu. Šta odgovarate na to što više zvuči kao optužba nego kao kompliment? Moć kakvu ja imam može postojati samo na osnovu mog rada, uspeha i karaktera. Postojao je jedan period u mojoj karijeri za koji sam se zarekao da se neće ponoviti, kada sam imao objektivnu moć i želeo da iskoristim tu poziciju kako bih okupio ljude spremne da se pobrinemo za malo reda u srpskoj kinematografiji. Napravili smo neke institucije kao što su Filmski centar Srbije, Asocijacija producenata, osnovan je nacionalni filmski festival u Novom Sadu... i u svemu tome sam doživeo svoje najveće poraze, što govori da to, verovatno, ne umem da radim. Dok sam bio na čelu Filmskog centra Srbije nisam snimio nijedan film, odbio sam dve uloge. Znate tu poslovičnu osobinu Srba: dok je Voja Brajović bio ministar kulture, svi su mu nudili uloge, sada niko. Tako je bilo i sa Branislavom Lečićem. Nije problem u njima dvojici, već u nama. Iz tog vremena ne postoji nikakva sumnjiva rabota koja bi mogla da mi se pripiše, nikakav konflikt interesa, kakvih je danas prilično. Šta mislite, zbog čega ste tako neslavno prošli? Bili smo, rekao bih, previše agresivni u ideji da menjamo stvari, ja sam bio previše impulsivan, a neki su se ljudi toga uplašili i dobro se organizovali da nam to ne uspe. Očigledno je da ja to nisam radio dobro čim je naišlo na toliki otpor i, u krajnjem slučaju, nije uspelo. Sve ono što radim kao individualni projekat uglavnom dobro uspeva, a ovo što sam hteo da bude za opšte dobro, donelo mi je najviše protivnika. Baš kao da sam se bavio politikom i primao udarce. A nisam, i ne želim. Nikada nisam bio ni u jednoj komisiji za bilo šta, ni u jednom žiriju, a kad pogledate biografije drugih vidite da imaju profesiju – član žirija, član komisije. Verujete li da Zakon o kinematografiji može da pomogne srpskom filmu? Taj zakon kasni deset godina. Kada sam čuo da će biti ministar kulture, odneo sam Branislavu Lečiću predlog zakona o kinematografiji. Sedeli smo u vili Demokratske stranke u Krunskoj ulici i rekao sam mu: Leko, donesi ovo i neka te pamte kao čoveka koji je uradio najbolju stvar za struku! Da je taj zakon donet za njegova mandata, imali bismo veliku šansu da rešimo većinu problema koje imamo i danas. I da se vratim na film koji radim. Hteo bih da on pokaže kako postoji bioskopska publika, jer je to danas prioritetan zadatak od nazoviuspeha našeg filma u inostranstvu. Jer, čemu praviti filmove ako nema ko da ih gleda? Postoje određeni ljudi koji su odgovorni i krivi za to i koji su uspeli da kreiraju takvo javno mnjenje, što je opasnije od svakog zakona i svakog lošeg političara. Kako da niko odgovoran nije svestan činjenice da mi više uopšte nemamo publiku, a mene su učili da se film pravi za publiku, da bi ga ljudi gledali.  Montevideo, Bog te video Producentska kuća Intermedia Network najzaslužnija je za ogroman projekat „Montevideo, Bog te video“. Tako je objavljena istoimena knjiga novinara Vladimira Stankovića, koja je poslužila kao osnova filmskog i televizijskog posla, Dragan Bjelogrlić režira dva igrana filma, televizijsku seriju od 15 epizoda, snima se dokumentarni film, objavljuje se monografija, organizuje izložba i niz pratećih događaja. Projektom „Montevideo, Bog te video“ obeležava se 80 godina od Prvog svetskog prvenstva u fudbalu u Urugvaju, kada je u Montevideu 1930. reprezentacija Jugoslavije zabeležila najveći uspeh – osvojila je treće mesto. Producent projekta je Dejan Petrović a direktor projekta Zvonimir Šimunec. Scenaristi filma i serije su Srđan Dragojević, Ranko Božić i Dragan Bjelogrlić koji pričaju priču o mladim srpskim fudbalerima, potonjim idolima narodnih masa – Blagoju - Moši Marjanoviću, Aleksandru Tirnaniću Tirketu i drugima, koji su pobedili pod imenom Jugoslavija, a zapravo su prenosili slavu Srbije. Mnogo godina kasnije oni su bili više od fudbalskih zvezda, a mala Srbija je zahvaljujući njima bila velika.