Sreću, opet, čine stvari male

Poslednji izveštaji o svetskoj krizi ne nose optimizam. Društva u recesiji su kao bolesnik s visokom temperaturom koji se čas trese a čas oseća olakšanje, a ozdravljenju se ne nada iste noći. I recesija, sad je jasno, već se preliva iz ekonomske sfere i postaje društvena kriza. Najzanimljivija činjenica s kojom je svet upoznat ovih dana je da su Amerikanci počeli ozbiljno da štede. Kupac u Americi je prošlog meseca uštedeo 6,4 odsto svoje plate! Činjenica je iznenađenje kad se zna da je taj procenat godinama bio između 1 i 2 procenta. Ova činjenica je bitna jer je suprotna logici američkog „načina života“. Ne zaboravimo, američke banke su „izmislile“ i do potpunog besmisla dovele glavne „hitove“ ove recesije: subprajmove i derivate. A subprajmovi su toliko nesigurne pozajmice da su duhoviti bankari one kojima su davali te kredite zvali ninja (no income, no job, no asset – bez prihoda, bez posla, bez imovine). Kad je taj život na zajam „naduvan“ do kraja, balon je pukao. Posle toga nastupa najveća kriza od vremena Velike depresije iz 1929. Naravno, građani su samo „kolateralna šteta“: prenaduvani su i „računi bez krčmara“ velikih korporacija, banaka, osiguravajućih društava, a – tek američke države! Zastrašujuće izgleda cifra američkog javnog duga. U junu zapisan on izgleda ovako: 13.050.826.460.886 dolara. Slikovito: ako bi sad neko krenuo da troši po jedan dolar u sekundi, da bi potrošio bilion dolara trebalo bi mi više od 31.000 godina! Američki javni dug je već preko 13 biliona. A projektovani javni dug američke vlade samo u 2010. godini je kao dug svih drugih vlada u svetu. Zvanična stopa nezaposlenosti vodeće svetske privrede je oko 10 odsto. Koliko god da ovaj procenat mnogima iz današnjeg sveta ne izgleda „strašno“ kolikih stopa ima, treba imati na umu da su od 2007. SAD izgubile 10,5 miliona radnih mesta. Jedan od ekonomista do čijeg mišljenja se drži, Pol Krugman, uplašen je od priča o „oporavku ekonomije“, a u kojima se ne razmišlja o ljudima bez posla. Ne brine to Kongres, niti se uzbuđuju u Federalnim rezervama, veli Krugman, „ja se plašim da će vlast, umesto da preuzme odgovornost za stvaranje novih radih mesta, vrlo brzo objaviti da je visoka nezaposlenost ’strukturalna’ – stalni deo ekonomske stvarnosti“. A danas, pokazuje statistika, već 61 odsto Amerikanaca živi „od plate do plate“. U 2008. takvih je bilo 49 odsto, a godinu ranije 43 odsto. I u tom „crnilu“ stiže vest da potrošači sve više štede. Sve manje imaju i sve više štede. Valjda zato što više ne mogu da se oslone ni na koga. I ne samo to, „NJujork tajms“ piše da su u toku značajne promene u načinu života američkih građana. Ako bi se ono kako se dosad radilo uzimalo „kao normalno“, ovo bi bio dosadašnji lajf-stajl „postavljen na glavu“. Doduše, veliko je pitanje kako se ovolika nekontrolisana potrošnja i pretvaranje kupovine u najviši smisao života može zvati – normalnost. Štednju koja se pojavljuje kao nužnost sada prate opravdanja u istraživanjima raznih instituta - „šta ljudima ispunjava život“ i čini ih, stvarno, srećnim. LJudi radije okupe društvo u dvorištu nego da idu u skupe restorane, sve je više onih koji nalaze da je vožnja bicikla više od prebacivanja sa jednog mesta na drugo, pojavljuju se i društveni pokreti koji dokazuju da čoveku ne treba više od 100 stvari za normalan i srećan život i da što pre treba razdeliti viškove košulja, kravata, cipela, jer - s manje lepše se živi. Dokazuje se, na naučnoj bazi, da bezglava neselektivna potrošnja, u stvari, ljude čini nesrećnim. Vraćamo se „filozofiji“ da „sreću čine stvari male“, objašnjava psiholog Sonja LJubomirski sa Kalifornijskog univerziteta u Riversajdu, „a pošto njih ima tako mnogo, sreća traje duže“. Inače, već se i trgovci prilagođavaju „novom stanju“. „Vol-Mart“ dosad nije na istom mestu držao roštilje i kućne igre. Sad to postaje normalno. Kriza je velika škola.