Molotovljev koktel vere i politike

Bajramske poruke mira i ljubavi ove godine ostale su u senci sukoba u Novom Pazaru. Kamenice i uvrede upućene policiji, nekoliko uhapšenih pristalica Islamske zajednice u Srbiji i povređenih policajaca bile su vrhunac prepucavanja države i sandžačkog muftije Muamera Zukorlića, koji je u jednom trenutku čak zatražio i arbitražu Brisela. Aida Ćorović, direktorka nevladine organizacije „Urban In” iz Novog Pazara za NIN ocenjuje kako muftija Zukorlić pozivima Evropskoj uniji da pošalje posmatrače u Sandžak ne da internacionalizuje problem, već da pristalicama i državi demonstira moć i uticaj, koji suštinski nema, što spada u još jedan njegov marketinški manevar. Ćorovićeva, takođe, smatra da bi posmatrači EU videli jednu sasvim drugu sliku od one koju Zukorlić želi da stvori, pa mu dolazak međunarodnih posmatrača nikako ne bi išao naruku. Kako je Novi Pazar od privrednog buma tokom devedesetih, stigao do grada gladnih, u kome polovina stanovnika ne radi? U vreme kada se u Novom Pazaru stvarao „ekonomski bum”, situacija je bila drastično drugačija. To je, pre svega, bio zatvoren sistem koji je kreirao Milošević ne bi li iz njega nezakonito, u vidu svojevrsnog reketa, crpio novac za svoje ratne pohode, potom, nije bilo granica sa Kosovom i Crnom Gorom i sve što je Pazar proizvodio praktično je to tržište usisavalo. Nije postojao ni zakonski okvir u kome se poslovalo, ljudi koji su radili u tim fabrikama nisu bili stalno zaposleni, što znači da za njihov rad vlasnici nisu plaćali porez, nego su primali keš na ruke. Takođe, na globalnom tržištu tekstila još se nisu etablirale Kina ni Indija kao neprikosnoveni proizvođači tekstila. S obzirom na to da država nije imala adekvatnu poresku politiku od tog ekonomskog buma Novi Pazar praktično nije dobio ništa. Mnogi su već tada videli da je kolaps izvestan. Kada se zemlja otvorila, kada je počelo kontrolisanje firmi, uvedeni PDV i obaveza da zapošljavate radnike, plaćate im osiguranje, a državi dažbine, posao je postao neisplativ. Jedan broj proizvođača džinsa okrenuo se prljavim poslovima, počeli su da trguju narkoticima. Iz Turske je preko porodičnih veza počeo da stiže heroin, što je rezultiralo hiljadama narkomana i o tome se malo i nerado priča. „Novopazarsko privredno čudo” rasprslo se kao balon od sapunice, što je pokazalo da za ozbiljan privredni razvoj treba mnogo više od srčanosti i preduzimljivog duha. No, sve ovo je, da tako kažem, jedna dosta gruba slika koja bi zahtevala mnogo ozbiljniju analizu. Koliko su za današnje probleme odgovorni ministri iz Novog Pazara, koji su poslednjih 10 godina stalno prisutni u republičkoj ili u lokalnoj vlasti? Problemi u Sandžaku nisu novi i iza svega stoji geneza loših namera, pogrešnih odluka i nerazumevanja potreba Bošnjaka. Može se reći da su u vreme Miloševićeve vladavine Bošnjaci na ovom prostoru bili eksplicitno zlostavljani, a posle demokratskih promena, oktobra 2000. zanemarivani. Svi predsednici potonjih vlada, ali i brojni aktuelni ministri obećavali su pred izbore velike projekte i razvoj Sandžaka, ali se na tome sve i završavalo. Bošnjaci su uvek na izborima podržavali demokratske opcije, jer su kao manjina prepoznali da jedino u demokratskom okruženju mogu u potpunosti ostvariti svoja prava. Nažalost, to aktuelne vlasti u Srbiji nikada nisu prepoznale u dovoljnoj meri, dopustile su da se problemi nagomilavaju i u određenom trenutku eskaliraju. Ja, nažalost, verujem da ovom zemljom i dalje upravljaju bezbednosne strukture i tajni centri moći etablirani za vreme Miloševićeve vladavine, a njihovo održanje bilo je moguće jedino tako što su kreirali ratove i krizna žarišta. NJima u potpunosti odgovara da Sandžak bude stalno kontrolisano krizno žarište. Dok postoje nezavršene privatizacije i brojni drugi razlozi da se važne stvari u ovom društvu kamufliraju, treba da postoji dimna zavesa koja će da krije suštinu. Dakle, tek posle odgovornosti države treba govoriti i o odgovornosti LJajića i Ugljanina. A u čemu vidite njihovu odgovornost? NJihova odgovornost je nesumnjiva, pre svega zato što su se bavili svojim strankama, pa tek onda dobrobiti građana Sandžaka. U tom smislu, naravno, Ugljanina smatram neuporedivo odgovornijim jer je imao vlast u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici dugi niz godina, tokom kojih je uspeo da u potpunosti devastira i uništi ekonomiju ovog kraja, da opljačka budžete ovih opština i da obezvredi rad lokalnih samouprava katastrofalnom kadrovskom politikom i do tada neviđenim nepotizmom i ulizništvom. NJegova „zasluga” je, naravno, i ratnohuškačka retorika s početka devedesetih, koja je Miloševiću poslužila kao opravdanje za sva nedela koja će počiniti nad Bošnjacima Sandžaka. Od početka devedesetih, on je, dakle, bio pion bezbednosnih struktura koje su mu se odužile tako što su dopustile da on postane neprikosnoveni vlasnik i vladalac Sandžaka i on je tu poziciju koristio desetak godina. Što se LJajića tiče, otežavajuća okolnost za njega je, posle razlaza sa Ugljaninom, bila ta što je stranku stvarao iz Beograda i tek posle pošto je sebe etablirao kao ozbiljnog političara i vernog ministra u Vladi Srbije. Akutni problem LJajićeve stranke je to što ima malo iskrenih pristalica i najveći broj ljudi su samo interesna grupa. Takođe, ta stranka nikako da jasno profiliše svoju ideologiju nego lavira između toga da bude građanska stranka ili umereno nacionalistička. Lično mislim da bi LJajić mnogo više politički profitirao da se okrene građanima i stvori jasno orijentisanu građansku stranku na lokalu. Da li Pazarci, nezadovoljni njihovim radom, sada traže treću opciju? Svakako da je upražnjen prostor ostavio mesta za pojavu nove političke opcije i novog ili novih političkih lidera. Zukorlić je kao vrlo inteligentan, ambiciozan i pohlepan čovek procenio da je ovo pravo vreme za njega. On, doduše, nije nova pojava na javnoj sceni Sandžaka i njegove ambicije su od početka mandata u IZ bile implicitno političke. Pokušaji da se nametne kao srbijanski reis-ul-ulema datiraju iz perioda Miloševićeve vlasti, a kada mu to nije uspelo nametnuo se Đinđiću kao inteligentan, vispren čovek ali i moderan verski lider koji je svojim ponašanjem pokazao da ljudi u Islamskoj verskoj zajednici više nisu poslušnici kojima država može da upravlja, nego dimanični i obrazovani ljudi.Ubistvo prvog demokratski izabranog premijera zaustavilo je taj plan koji je Zukorlić pokušao da ponovi i sa Koštunicom, a kasnije i Tadićem što se u praksi nije realizovalo, pa otuda i ovako žestoke reakcije s njegove strane. Neverovatan uzlet i podrška koje je dobio od Đinđića završili su se ogromnom frustracijom i besom prema Koštunici i njegovom kreiranju paralelne IZ, a ta se frustracija produbljuje Tadićevim ignorantskim ponašanjem po ovom pitanju. Ne treba zaboraviti, međutim, da kada je Zukorlić u pitanju, priča o verskoj moći nikada nije ostajala samo na tom polju. NJegove ambicije su bile mnogo više, one su se uvek protezale i na političku i na finansijsku moć. Mislim da on danas hoće da bude ono što je Ugljanin bio do pre neku godinu, njegovo ponašanje, retorika, infrastruktura i najbliže okruženje govore u prilog tome da je njegov cilj da postane neprikosnoveni vladar i vlasnik Sandžaka. Mnogi Zukorlića porede sa ajatolahom, verskim i političkim vođom. Srbija je, pre svega, sekularna država i bilo bi nedopustivo da toleriše takvu tvorevinu na svojoj teritoriji. Međutim, država je slaba, a gde nema države prirodno je da tu vrstu vakuuma popuni neka druga vrsta moći. Zukorlić brutalno koristi činjenicu da građani u našem društvu, od svih institucija, najveći stepen poverenja pokazuju ka verskim zajednicama. Mislim da je ovo zloupotreba Islamske zajednice, kao jedne od najvažnijih institucija za sandžačke muslimane, te da je ona bez presedana u našoj novijoj istoriji. Zukorlić će se možda u prvom trenutku nametnuti kao mogući lider, ali na duge staze, mislim da će ga ovakvo ponašanje stajati i verskog uticaja, koji je, nesumljivo, imao. Kada govorim o „ovakvom ponašanju” mislim na rastuću bahatost, osionost, aroganciju koju on demonstrira svakodnevno. Mislite na sklonost hedonizmu i raskošnom životu? Ako imamo na umu činjenicu da u Novom Pazaru ne radi gotovo polovina radno sposobnog stanovništva, ako imate hiljade građana na rubu egzistencije i gladi i istovremeno vidite verskog lidera koji se sa gomilom svojih telohranitelja, naoružanih do zuba, vozi u bezobrazno skupim džipovima, onda to jeste uvreda za elementarno osećanje morala svakog ljudskog bića, ne samo vernika. Nemoralno je da se muftija Zukorlić, pre dva meseca, u takvom izdanju pojavi na sahrani nekoliko stotina mrtvih u Srebrenici. Smatram da je neprimereno i da kao neki samoproklamovani vođa zapali masu, pozove je na otpor državi i policiji, i onda je ostavi, ne pojavivši se, nego kao neki Veliki brat, iz pozadine, manipuliše i kalkuliše osećanjima i mislima ljudi koji ga slede. Država jednostavno treba da počne da radi svoj posao i da prestane da se igra demokratije. Ko god krši javni red i mir mora da trpi konsekvence, pa bio on i verski lider. Ne možete nezakonski uzurpirati tuđu imovinu pravdajući to pričom o zadužbinarstvu, nedopustivo je uzurpirati polovinu gradskog trga kafanama u kojima ama baš ničega verskog nema, ne mogu se ljudima demolirati radnje samo zato što nisu vaši simpatizeri, nemoralno je verski list koristiti za uvrede neistomišljenika, nezakonito je širiti govor mržnje, linča, hajke... Sada se otkrivaju činjenice da protiv bliskih saradnika muftije Zukorlića postoji niz krivičnih prijava a nijedna nije procesuirana. Pored toga, dosta dugo traju javne spekulacije o krajnje netransparentnom finansijskom poslovanju Internacionalnog univerziteta, čiji je muftija Zukorlić vlasnik. S pravom se pitamo koliko novca svake godine ostave studenti ovog univerziteta i njegovih isturenih odeljenja, zašto se veliki broj profesora plaća u kešu, koliko tog novca je oporezovano i šta je sa spekulacijama o prodaji diploma grčkim studentima, od kojih ni jedan nikada nije viđen u našem gradu. Mi čak ne znamo ni da li su sve katedre na tom univerzitetu akreditovane i shodno tome da li su diplome koje dobijate na njemu validne. Dok god se dešavaju takve pojave, one govore o slabosti i nemoći jedne države da stvori funkcionalan i pravno utemeljen sistem Neki smatraju da muftija upravo želi da isprovocira represiju države. Mislim da je, posle svega, Zukorlić svestan da ne uživa baš onakvu podršku među vernicima u Sandžaku kakvu bi, de facto, želeo da ima pa otuda pokušava da koristi i verski i politički uticaj, da ih kombinuje i pravi jednu opasnu i zapaljivu smešu, jedan svojevrstan „Molotovljev koktel“ koji može prouzrokovati svima mnogo glavobolje. On provocira državu, policiju pre svih, da učine bilo kakvu represiju nad njegovim sledbenicima, ne bi li na taj način opravdao svoje višemesečne lamente kako nas država neprestano maltretira i „vrši genocid” nad nama, s jedne strane, a s druge, kako je baš on „izabran” da zaštiti sve muslimansko i bošnjačko u ovoj zemlji. NJegova neumerenost ide dotle da u poslednje vreme kola jedna šala među Novopazarcima koja kaže da je sreća da u Kuranu piše da je Muhamed a.s. poslednji prorok, inače bi Zukorlić i to krivotvorio i sebe predstavio za spasioca i proroka. Šta je po vašem mišljenju rešenje, prihvatiti njegov poziv na pregovore? Zukorlić sve vreme u jednoj ruci drži vatru, a u drugoj led. Hajde da budemo sasvim iskreni, sva ova dešavanja poslednjih meseci su čista i ogoljena ucena i kreiranje pregovaračke pozicije u odnosu na državu iz koje bi Zukorlić trebalo da izađe kao pobednik, što podrazumeva ujedinjenu IZ na čijem bi čelu bio on. Država je odavno trebalo da reaguje, ali na ovako upućen poziv ne bi smela da reaguje jer se bojim da Zukorlićevim zahtevima neće biti kraja i da, ako mu jednom ucena uspe, on će ucenjivati unedogled. Država, s druge strane, pod hitno treba da prihvati poziv na dijalog, ali ne samo od strane verskog vođe, nego od strane predstavnika lokalnih samouprava sandžačkih gradova, predstavnika civilnog sektora - NVO i sindikata, kao i od udruženja preduzetnika koji će najbolje pojasniti kako se pogubno na privredu očituje ovako loše političko stanje u Sandžaku. Mislim, takođe, da bi u nekoj fazi tih razgovora trebalo uključiti i Srbe koji žive u Sandžaku jer svi mi koji živimo dole osećamo da smo u getu i da je rastuće siromaštvo naš zajednički imenitelj.