Rat sa plastikom

Prvi septembar u Vranju nije bio samo prvi dan školske godine, već i prvi dan bez plastičnih kesa. Time je ispoštovan rok od dve godine koji je određen da ova odluka stupi na snagu. Za to vreme stanovništvo se upoznalo sa štetnošću plastičnih kesa po okolinu, a proizvođači su se preorijentisali na neke drugačije kese i platnene torbe. Nela Cvetković, članica gradskog veća za ekologiju, turizam i ugostiteljstvo u Vranju bila je inicijator ovog projekta, a čak 90 odsto Vranjanaca ga je prihvatilo i omogućilo njegovo sprovođenje. Grad Bore Stankovića samostalno je odradio ovaj projekat, objašnjava gospođa Cvetković: „Nismo imali nikakve konsultacije sa Ministarstvom životne sredine i prostornog planiranja, ni njihovu pomoć u obuci stanovništva. Međutim, razgovarala sam sa ministrom Dulićem, dobili smo podršku sa njegove strane. Čak smo dobili i obećanje da će Vlada doneti neku uredbu za plastične kese i da će se to sprovoditi u celoj Srbiji“. Ministar Oliver Dulić nije krio zadovoljstvo kada je izjavio za NIN da je baš grad sa juga Srbije ostvario ovakav projekat, ali i da smatra da je teško realizovati ga na nivou cele republike. NJegov pomoćnik Aleksandar Vesić pobliže je objasnio kakve je korake preduzelo Ministarstvo o pitanju plastičnih kesa: „U zemljama Evropske unije plastične kese nisu nigde zabranjene, ali je u nekoliko zemalja uveden sistem stimulacije proizvodnje i stavljanja na tržište debljih kesa, kao i biorazgradivih. Za to se i naše Ministarstvo opredelilo, smatrajući da će se na ovaj način sigurno rešiti pitanje tankih jednokratnih kesa kao i stimulativno uvođenje biorazgradivih“. Zoran Petrov iz organizacije „Clean up Serbia – Očistimo Srbiju“, a čije ime je, kaže naš sagovornik, uzelo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja za svoje akcije, ne misli da su plastične kese bauk: „Ako uzmete u obzir da plastična kesa koja se dobije u trgovini ne završi odmah u prirodi, već je skoro svako domaćinstvo iskoristi za još nešto, za na primer bacanje smeća, znači da ima neku dobru stranu, da ima i neku dodatnu iskoristljivost. Bilo bi dobro upotrebljavati deblje plastične kese, koje bi se više puta koristile“. Petrov ukazuje na još jednog ekološkog neprijatelja, na plastične ambalaže: „Donet je zakon o ambalažnom otpadu, međutim, taj zakon je nedelotvoran i to će vreme pokazati. Odabran je najgori način sakupljanja ambalažnog otpada. Odgovornost industrije je skoro nikakva. Ministarstvo za zaštitu životne sredine usko sarađuje sa organizacijom „Sekopak“ koja je uspostavila deo industrije u Srbiji. I lobi kompanija koje koriste plastičnu ambalažu je ogroman, pre svega lobi Koka-Kole, pa nadalje. One otežavaju primenjivanje ovog zakona“. U Koka-Koli kažu da koriste ambalažu uglavnom od recikliranog materijala. Koka-Kola je članica „Sekopaka“, koji, kako navode, brine o tome da se najveći mogući procenat ambalažnog otpada ponovo iskoristi uz najniže moguće troškove. Olja Stojanović, Direktor za odnose sa javnošću  i komunikacije kompanije Coca-Cola Hellenic Srbija i Crna Gora, objašnjava da je PET ambalaža u Koka-Koli standard: „Ambalaža naših proizvoda je kreirana u skladu sa potrebama naših potrošača. PET ambalaža je za potrošača najpraktičnija, jer može nakon upotrebe ponovo da se zatvori, sasvim je bezbedna i u potpunosti čuva karakteristike proizvoda.“ Jedan od članova-osnivača „Sekopaka“ je i Apatinska pivara. Za razliku od Koka-Kole, ova pivara tvrdi da nije nemoguće da se plastika izbaci iz proizvodnje njihove ambalaže. Gospođa Tanja Dušanić, direktorka pravnih i korporativnih poslova za Srbiju i Crnu Goru, kaže: „Kao tržišno orijentisana kompanija, pratimo tendencije tržišta na kom još uvek postoji velika potražnja za plastičnom ambalažom i limenkama. Ipak za nas u Apatinskoj pivari, kao društveno odgovornoj kompaniji, stavljanje staklene ambalaže na prvo mesto predstavlja i naš doprinos očuvanju životne sredine, te je stoga u našim komunikacionim strategijama ova vrsta pakovanja uvek na prvom mestu“. Čini se da praćenje trendova ima svoju cenu. Rebeka Božović, generalni sekretar „Sekopaka“, ne smatra plastiku neprijateljem naše okoline. Dejan Kozić, predsednik društva objašnjava značaj projekta koji se razvio u zgradi na Studentskom trgu broj 18: „Počeli smo da podstičemo decu da donose papir od kuće, plastične flaše, kao što su nas učili u školama, ali da za to dobijaju i neki novac. To je predstavljalo prve džeparce za decu. Mnogo je efekata, to nije veliki posao, a treba razviti te navike“. I „reciklirati“ lobiste za plastiku.