Nepromenljivi Nebojša

U „Politici” od 2. septembra Miloš Petrović je pročitao da se „Fiš fest” održava „podno kule Nebojša”, pa nas pita: „Da li je to ispravno? Zar nije pravilnije reći podno kule Nebojše?” Zanimljiv je taj „Fiš fest”, kome je neposredno prethodio „Bir fest” na ušću, pa nam sad nedostaje još samo jedan „Hamburger fest” i „Koka‑kola fest”, posle čega niko neće moći da kaže da Beograd stranim turistima ne prikazuje svoje kulturnoistorijske vrednosti. Ali vratimo se kuli. I drugi listovi, maltene svi odreda, pisali su o „kuli Nebojša” ili „Nebojšinoj kuli” povodom „Fiš festa”, a pre toga o restauraciji „kule Nebojša” ili „Nebojšine kule”. Izgleda da današnji novinari veruju da je kula nazvana po nekom Nebojši, čije ime uz zajedničku imenicu ostaje nepromenjeno, kao kad kažemo „iz hale Pionir”, „u kafani Šumatovac” ili „u Muzičkoj školi Mokranjac”. Moramo ih razuveriti. Kula nije nazvana po generalu Nebojši Pavkoviću, ni po Nebojši Čoviću, ni po Nebojši Medojeviću, ni po Nebojši Bradiću. Ime nije dodeljeno na nekoj sednici gradske skupštine, nego je spontano nastalo u narodu, kao nadimak i opis same kule: ona je nebojša, ne boji se nikoga, jer je neosvojiva. Slična upotreba može se videti i u jednoj rečenici Laze Kostića koja je citirana u Rečniku Matice srpske: „Na taj bojni kalpak... prikovaću nebojšu čelenku.” U ovom slučaju, dakle, nebojša je imenica ženskog roda, pa je normalno menjamo po padežima: kula Nebojša, podno kule Nebojše, u kuli Nebojši, s kulom Nebojšom. Stari Beograđani su to znali, i nije im na pamet padalo da govore o „kuli Nebojša” niti o „Nebojšinoj kuli”. Pretpostavljam da je i Miloš Petrović jedan od tih. Ili je možda samo bio dobar đak u školi, pa je zapamtio „Početak bune protiv dahija”, gde se priča kako sedam dahija „zagrabiše vode iz Dunava, / na Nebojšu kulu iznesoše”, a nakon što su u tepsiji s vodom videli svoje likove bez glava, „pošetaše brižni, neveseli / niz Nebojšu kulu Jakšićevu”. Čitateljka Desa iz Zrenjanina poslala mi je raskošno obojeni, dvostrani oglas za septembarski broj časopisa „ok”. Kaže da je razmišljala da li da ga kupi, ali nije sigurna na kom je jeziku štampan. Na naslovnoj strani piše, između ostalog, „School is cool”, „FEJS JE BAŠ OK”, „20 extra postera”, „3 wow testa”, a oglas je iskićen parolama kao „By the way, svi čitaju ok!” ili „100% COOL”. Uz časopis ide i dodatak Posterbook („HIT! OK! poklon POSTERBOOK”), koji je „MUST HAVE za školu!!!” Sad je već odgovor jasan: jezik je anglosrpski, mada s manjim procentom srpskih reči nego što je uobičajeno. Ono što mene zabrinjava, to je što časopis svoje ime piše malim slovima, a tačno takvo pisanje nalazimo i u titlovanim prevodima na televiziji, recimo „To je ok”, ili kad se neko cenkanje završi dogovorom: „ – Dvesta dolara! – Sto! – Sto pedeset! – Ok!” Takvo „ok” na srpskom (pa i na engleskom) može se jedino izgovoriti kao što je pisano, dakle rimovano sa „skok” ili „šok”. Da su prevodioci napisali „okej”, sigurno im ta dodatna dva slovca ne bi premašila ograničeni prostor za titlove. Naravno, moglo se prevesti i „Važi”, ili „U redu”, ali nećemo valjda od TV prevodilaca očekivati da znaju i srpski.