Psihoanaliza kao igra

Delo Jakoba Morena, tvorca psihodrame, veoma uspešno se primilo na našem tlu. Delom je to posledica svega onoga što psihodrama obećava (pre svega igrovna i kreativna komponenta) - a delom je to naprosto još uvek živa matićevska tradicija ovog područja: psihoanaliza da, ali psihoanaliza otvorenog uma.

To upravo jeste ono najlepše što nam je tvorac psihodrame doneo. I ako bi još nešto trebalo reći o ovom sinu sefardskog Jevrejina koji je sa jednakim zanimanjem studirao medicinu i teologiju - onda bi to moralo biti da je njemu, kao retko kome, život bio ispunjen a natpis na nadgrobnoj ploči sjajno pogođen: Ovde leži Jakob Levi Moreno, čovek koji je vratio smeh i humor u psihijatriju.

Na tragu tradicije psihoanalize koja ume da se (kreativno) igra nastala je knjiga Zorana Đurića, Jasne Veljković i ilustratora Miomira Tomića. Psihodrama je pisana za sve znatiželjnike Morenove tehnike, stručno kako i očekujemo od licenciranih terapeuta ali i dovoljno životno: sve je ozbiljno ali istovremeno i smešno, napeto, tužno, zanimljivo,... sa svim onim što iole ozbiljan život mora da sadrži.

U jednoj stvari psihodrama sigurno jeste kao i život. U njoj nema statista i nema publike. Svi prisutni ujedno su i učesnici. Svi igraju i svi to čine autentičnim delovima sebe sa idejom da jedni drugima daju ono što se u životu prečesto ne razmenjuje: spontanost, kreativnost, empatičnost.

Za razliku od drame koja se igra u pozorištu učesnici psihodrame rade na živom i prisutnom protagonisti (tj. na problemu ili situaciji koju je on odabrao) a ne na odavno mrtvoj Hekubi. Mnogo toga u psihodrami međutim i nehotice jeste hamletovsko. Najčešći likovi na kojima protagonista i učesnici rade zapravo su akteri edipalne situacije, a čudesno Hamletovo (realizovano od strane angažovanih glumaca) odigravanje sopstvene porodične drame pred očima njenih pretpostavljenih krivaca - sasvim sigurno jeste prva psihodrama koja se unutar neke druge drame odigrava. Kao što kažu: Malo je toga bilo a da već nije bilo kod Šekspira!

Psihodrama kao terapeutska tehnika ima niz pomno i precizno razrađenih koraka koji omogućavaju: zagrevanje, izbor protagoniste, akciju, zatvaranje, podelu osećanja i, napokon, proces koji evalvira rad direktora. Od svega pobrojanog akcija najčešće jeste ono što čini najduži vremenski period unutar seanse. Akcija obično biva predložena od strane protagoniste i predstavlja rad na nekom problemu protagoniste, vezano za bližu ili dalju prošlost. Direktor psihodrame usmerava radnju ali protagonista je taj koji predlaže likove, namešta scenu, raspoređuje odabrane likove, sugeriše im telesne položaje i tekst koji treba da izgovaraju... U psihodrami vrlo često možemo videti naše dugogodišnje konflikte magično oživljene: majku koja već decenijama upućuje ocu istu frustrirajuću rečenicu, brata koji sebi sipa piće u tom momentu, decu koja bivaju poslana u drugu sobu “da se igraju”..., sve ono po čemu su, kako to piše u prologu “Karenjine”: “...sve nesrećne porodice nesrećne na svoj način”. Ali psihodrama ne iznosi na scenu samo gubitničke trenutke. Ona je tu da “odigra” bolji ishod konflikta, uspešnije razrešenje situacije ili novo rešenje - a čak i kada to nije moguće, ona pruža katarzična osećanja i podršku grupe.

Za razliku od prvog dela koji se bavi osnovnim pojmovima i tokom psihodrame, drugi deo knjige, zahvaljujući ilustratoru, možemo čitati onako kao što smo nekada čitali Frojda u stripu. S tom razlikom što je ovo prikaz živog terapeutskog iskustva sa ovog područja. I kada na poslednjoj slici ženski terapeut kaže “dosta za danas, psihodrama je gotova...”, mi znamo da Jasna Veljković (koja je Miomiru Tomiću pozajmila svoj lik za ovaj strip) svojim karakterističnim glasom zbilja tako i okončava terapeutske seanse.

Na neku vrstu unutarnjeg živog pozorišta spuštena je načas zavesa. Ali “često se dogodi da se jednom psihodramom samo započne proces koji dovodi do emocionalnog razrešenja kasnije, posle jedne ili više odigranih novih drama”, piše u knjizi koju prikazujemo. Jednako tako to može da se odnosi i na knjige naših autora.

Spomena Milačić