Put do raja

Hamas i Islamski džihad regrutuju mlade ljude za potencijalna rukovodeća mesta u organizacijama, ali njihova vojna krila oslanjaju se na dobrovoljce za mučeničke akcije. Obično odbijaju one koji još nemaju osamnaest godina, koji jedini donose neku zaradu svojim porodicama, ili koji su oženjeni i snose porodične odgovornosti. Ako dva brata zatraže da pristupe, jedan bude odbijen. Planer izbliza posmatra samodisciplinu dobrovoljca, zapažajući da li ume da bude diskretan među prijateljima, i posmatrajući njegovu pobožnost u džamiji. (Verski starešina će i sam ponekad predložiti za mučeništvo upadljivo revnosnog mladog čoveka.) Tokom nedelje koja prethodi akciji, dva “pomoćnika” se određuju da ostanu sve vreme uz potencijalnog mučenika. Oni prijavljuju svaku naznaku sumnje, i ako se učini da se mladi čovek pokolebao, stići će viši rukovodilac da podstakne njegovu odlučnost.

Otac Anvara Sukara, koji je sa svojim prijateljem Salahom Šakirom izazvao eksploziju u Bejt Lidu 1995, s ponosom je izjavio reporteru: “Čak i kad je Salah video kako moj sin leti u komade, nije ustuknuo. Sačekao je da i sam odleti u vazduh, da bi tako izazvao još nečiju smrt.”

Jedan od planera Islamskog džihada ispričao je kako njegova organizacija brižljivo osmatra koji su motivi potencijalnog bombaša: “Pitamo tog mladog čoveka, isto kao što pitamo i sebe, zašto tako snažno želi da postane ljudska bomba. Koji su njegovi stvarni motivi? Naša pitanja imaju za cilj da kao prvo i najvažnije razjasne samom tom mladiću njegove stvarne razloge i pokažu kolika je snaga njegove posvećenosti. Čak i ako je dugo bio član naše grupe i oduvek želeo da postane mučenik, njemu mora biti potpuno jasno da u takvoj operaciji nema povlačenja. Pripreme učvršćuju njegovu uverenost, kojom podržava svoju sigurnost. To otklanja strah.”

Jedan član Hamasa objasnio je kako teku pripreme: “Usmeravamo njegovu pažnju ka raju, na prisustvo Alaha, na susret sa prorokom Muhamedom, na to da on dela u ime svojih voljenih, tako da i oni mogu biti pošteđeni paklenih muka; podsećamo ga na hurije, na to da se bori protiv izraelske okupacije, za njen nestanak sa islamskog poseda koji je Palestina.” (Jedan dobrovoljac koga su palestinske vlasti uhapsile pre nego što je stigao da izvede napad dao je ovakav opis neposrednosti raja: “On je veoma, veoma blizu - upravo ispred naših očiju. Tačno ispod palca. Na drugoj strani detonatora.”)

Jedan od “tehničkih elemenata” koji može biti uzet u obzir prilikom konačnog izbora kandidata za mučeništvo, jeste da, makar i privremeno, mogu da “prođu” kao izraelski Jevreji. U prvoj bombaškoj operaciji Islamskog džihada, u septembru 1993, mučenik Ala’a al Kalut obrijao je bradu, natakao kapicu i stavio crne naočari, oblačio se u kratke pantalone i majicu, pre nego što je uneo bombu u autobus u Ašdodu.

Jedan od planera takođe je govorio o problemu straha: “Ta faza je daleko iza odabranog”, rekao je on. “Nije reč o strahu za sopstvenu bezbednost, ili o strahu od predstojeće smrti. Strah se ne javlja ni zbog manjka uverenja u sposobnost da povuče obarač. Reč je o strahu koji proizvodi situacija. On to nikada ranije nije uradio i, isnahllah, nikada neće moći ni da ponovi! Strah se javlja zbog njegove neutažive želje da uspe, što će ga uzneti do samog Alaha. To je strahovanje od mogućnosti da nešto krene naopako, i tako poništi želju njegovog srca. Ishod je, ne zaboravite to, u Alahovim rukama.”

Dva učesnika, koji su u različitim vremenima boravili u izraelskom zatvoru, ispričala su reporteru i priču o mladom Palestincu koji im je tada bio zatvorski drug. U septembru 1993, u jednoj obezbeđenoj kući na samom prilazu Jerusalimu, M. je obavio ritualno zapiranje, izrekao molitve i krenuo u svoju bombašku misiju. Ušao je u autobus - na istoj liniji gde dva meseca pre toga S. nije uspeo da digne u vazduh i sebe i putnike. Sve što je trebalo da uradi, bilo je da rastvori torbu sa eksplozivom i pritisne detonator. “Ali u trenutku kad je trebalo da pritisne dugme, zaboravio je na raj”, seća se jedan od one dvojice koji su bili s njim u zatvoru. “U deliću sekunde osetio je strah, lako oklevanje. Da bi se ohrabrio, počeo je da izgovara stihove iz Korana. Potkrepljen i osnažen time, ponovo je počeo da misli na raj. Kad se osetio spremnim, pokušao je još jednom. Ali, otkazao je detonator. Zamolio je u sebi Alaha da mu pomogne u nameri. Ali opet nije išlo, pa čak ni treći put kad je prstom jako nalegao na detonator. Shvatajući da je nastao neki tehnički problem, on je na sledećoj stanici izašao iz autobusa, vratio je torbu planeru, i otišao kući.” (Izraelske snage bezbednosti su potom uhapsile M.-a prilikom jednog drugog napada, i on je i danas u zatvoru.)

Mnogi od dobrovoljaca i članova njihovih porodica imali su svoje priče o progonima, uključujući prebijanja i mučenja, kojima su bili podvrgnuti u rukama izraelskih snaga. Na pitanje da li su neki od bombaša bili vođeni i osećanjem lične osvete, instruktor je odgovorio: “Ne. Ako bi samo to motivisalo kandidate, Alah ne bi mogao da prihvati njihovo mučeništvo. Operacija se rukovodi vojnim odgovorom, a ne pojedinačnom ogorčenošću. Čast i dostojanstvo veoma su značajni u našoj kulturi. A kad nas neko ponizi, mi odgovaramo odmazdom.”

Al khalidždža al istishhadidždža, što se često pogrešno prevodi kao “samoubilačka ćelija”, a zapravo znači “mučenička ćelija” - osnovni je građevinski blok bombaških operacija. Uopšteno govoreći, svaka ćelija sastoji se od rukovodioca i dva ili tri mlada čoveka. Kad kandidat dospe u ćeliju, obično posle više meseci, ako ne i godina verske obuke, daje mu se uzvišeni naziv al shaheed al hadždž, “živi mučenik”. O njemu se takođe govori i kao o “onome koji očekuje mučeništvo”. Mladi čovek po imenu Ajman Juma Radi, koji je u decembru 1994. trebalo da raznese sebe i čije je žrtvovanje bilo odloženo za nekoliko dana, ispisao je poruku u svom dnevniku, u kojoj je sebe sumorno nazvao “odloženim mučenikom”.

Svaka ćelija je usko izdeljena i tajna je. Članovi ćelije ne razgovaraju o svojoj pripadnosti s prijateljima ili porodicom, a čak i kada se desi da se dvojica među njima poznaju u privatnom životu, oni ne znaju jedan za drugog da pripadaju istoj ćeliji. (Samo je rukovodilac ćelije poznat obojici.) Svakoj ćeliji, koja se raspušta posle izvedene akcije, daje se neko ime iz Korana ili istorije islama.

U mnogim slučajevima, mladi čovek podvrgava se intenzivnim duhovnim vežbama, računajući u to i molitve i navode iz Korana. Verska obuka traje između dva i četiri sata svakodnevno. Živi mučenik ulazi u dugo isposništvo. Mnogo vremena provodi u noćnim molitvama. Isplaćuje sve svoje dugove, i moli oproštaj za uvrede koje je nekom naneo ili koje je neko tako razumeo. Ako se kandidat nalazi na spisku onih koje traže izraelske službe bezbednosti, on se povlači u podzemlje, seleći se od skrovišta do skrovišta.

U danima pre akcije, kandidat priprema svoje zaveštanje na papiru, audio-kaseti ili videu, ponekad i u sva tri oblika. Video-zaveštanja, koja su ukopirana na pozadini slogana ili zastave one organizacije koja ga podržava, prikazuju živog mučenika kako izgovara stihove iz Korana, kako pozira s oružjem i bombama, pozivajući svoje drugove da i oni pođu njegovim primerom i hvaleći vrline džihada. U njegovom zaveštanju posebno se ukazuje na dobrovoljnost njegove misije. “Ovo je moja slobodna odluka, i pozivam svakog od vas da pođete mojim primerom”, rekao je i mladi bombaš Muhamed Abu Hašem u snimanom zaveštanju, pre nego što će, 1995, razneti sebe bombom u znak odmazde za ubistvo Fatija Šikakija.

Mladi čovek neprestano posmatra samog sebe na snimku, kao što gleda i snimke onih koji su mu prethodili. “To mu pomaže da se suoči sa smrću, a ne da od toga strahuje”, kaže instruktor. “Tako se on zbližava sa onim što treba da učini. Tada je spreman da smrt pozdravi kao kakvog starog prijatelja.”

Pre nego što će bombaš krenuti na svoje poslednje putovanje, obavlja poslednje zapiranje, oblači čistu odeću, i nastoji da prisustvuje bar jednoj zajedničkoj molitivu u džamiji. Izgovara tradicionalnu islamsku molitvu, uobičajenu pred bitku, i umoljava Alaha da mu oprosti grehove i blagoslovi njegov poduhvat. Stavlja Koran u levi džep na grudima, iznad srca, i privezuje eksploziv oko pojasa, ili uzima kofer ili vreću u kojima se nalazi bomba. Planer se oprašta od njega rečima: “Neka je Alah s tobom, neka ti Alah podari uspeh da bi stigao do raja.” Budući mučenik odgovara ‘Inshallah, videćemo se u raju’.”

Nekoliko sati potom, dok pritiska detonator, on izgovara “Allahu akbar” - “Alah je veliki. Hvalimo ga svi.”

Akcija se ne završava eksplozijom i mnogobrojnim žrtvama. Hamas i Islamski džihad dele medijima i lokalnim organizacijama kopije video-snimaka, kao dokument svoga uspeha i ohrabrenje drugim mladićima. Taj čin postaje predmet propovedi u džamijama, i predstavlja materijal za brošure, postere, video-snimke, demonstracije, i opširne opise u medijima. Grafiti na zidovima u blizini mučenikove kuće hvale njegovo junaštvo. Oni koji pretenduju da postanu mučenici, izvodiće zamišljenu akciju poput njegove, koristeći se maketama automobila i autobusa koji lete u vazduh. Organizacija koja ga podržava deli kasete s pesmama i odama kojima se odaje počast dobrom vojniku. Kad je jedan član Al-Kasama digao u vazduh sebe i svoje žrtve u aprilu 1994, u znak odmazde za masakr koji je nad muslimanima izvršio jevrejski ekstremista Baruh Goldšajn za vreme njihove molitve u Hebronu, on je bio slavljen u himničnoj pesmi koja se najzad pretvorila u novu popularnu vrstu “osvetničkih pesama”.

Porodica bombaša i organizacija koja ga podržava slave njegovo mučeništvo proslavama, kao da je reč o svadbenom veselju. Stotine gostiju pristižu u kuću da izreknu čestitanja. Domaćini služe sokove i slatkiše koje je mladi čovek naznačio kao svoju želju. Majka će često radosno unjkati nešto o počasti koju je Alah dodelio njenoj porodici.

No, ima tu i žalosti. Majci Ribija Kaluta, mladog čoveka iz pojasa Gaze, koji je sebe razneo eksplozijom bombe u novembru 1995, upućeno je pitanje šta bi uradila da je znala za namere svoga sina? Uzela bih sekiru, rasporila se do srca, i sina bih gurnula duboko u grudi”, glasio je njen odgovor. “Onda bih se zašila, da sačuvam sina.”#

Prevod sa engleskog: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ

Kraj

Poslednja reč Taurije Hamur Mučenica, ili ubica? Tauriju Hamur, Palestinku staru 26 godina, nastanjenu na Zapadnoj obali, regrutovalo je vojno krilo Fataha da u srcu Jerusalima izvede samoubilački bombaški napad. U maju 2002, kratko vreme pre akcije, izraelske vlasti uhapsile su Hamurovu. Ma šta neko mislio o njenom planu, razumevanje njenih razloga, kao i razloga koje drugi imaju da uđu u takve akcije, od krunskog je značaja za rasplitanje zamršene mreže mržnje, povređivanja i osvete, koja se i dalje širi Srednjim istokom. Novinar “NJusvika” DŽoana Čen razgovarala je s Taurijom Hamur u zatvoru Nev Tirzah u centralnom delu Izraela, gde ova žena izdržava šestogodišnju kaznu zatvora kao uhapšenica izraelske službe bezbednosti. Ovde će biti doneti izvodi iz tog razgovora. Možete li da tačno označite trenutak kad ste se odlučili da se dobrovoljno prijavite za akciju? - Mogu vam navesti mnoge primere potpuno bezrazložnog ubijanja (palestinske) dece. Mog brata od strica ubili su izraelski vojnici u predvorju naše kuće u Jeninu. Izraelci su okupirali zemlju u kojoj sam se rodila, i odlučili su da budu nemilosrdni, pa su masakrirali moje sunarodnike. Tako sam i ja odlučila da ne žalim i da nemam milosti za njihove ljude. Muškarcima se obećava da će postati mučenici u raju. A šta su obećali vama, kao ženi? - Koran kaže da je Alah obećao mučenicima nagradu od sedamdeset devica, a oni koji umru mučeničkom smrću vratiće se u život i Alah će ih pomagati. Ženama mučenicama obećano je da će postati najčistiji i najlepši anđeli, najvišeg reda koji postoji na nebu. Da li ste mislili na to da ćete uspehom svoje akcije obezbediti i čast svojoj porodici? - To jeste nešto što donosi čast porodici, i svakom drugom. Prosta činjenica što sam uhapšena od strane službe bezbednosti već je veoma počasna za moju porodicu. Kakvu ste obuku morali da prođete? - U osnovi, najviše s pojasom u kojem je eksploziv. Nije mi bilo potrebno mnogo obuke. Ona je obavljena u jednom stanu u Nablusu. Naučili su me kako da pojas privežem za sebe, ali pošto je bio prevelik, stavili su ga u ruksak koji je trebalo da ponesem. Na bok su mi stavili dugme spojnicu, koje je trebalo samo da pritisnem. To je trebalo da uradim tek kad vidim da se okupio veliki broj ljudi na jednom mestu, i meni je pošlo za rukom da se nađem u gomili. Još mi je ostalo da pritisnem dugme i da odletim u vazduh. Znači, celokupna vaša priprema da odete tamo i dignete sebe u vazduh, trajala je samo pola sata? - Sama obuka nije mnogo zahtevna. Mučeniku je najviše potrebna snaga volje i karaktera. U trenutku kad sam donela odluku da privežem pojas i izvedem akciju, ja sam već bila pripremljena. Naravno, trebalo je da znam gde će se nalaziti meta, i bio mi je potreban neko ko će odvesti tamo, jer kao žena nisam mogla da idem sama. Gde ste bili poslati? - U stvari, sama sam izabrala metu, koja se nalazila u južnom Jerusalimu. Bila je to jedna picerija, ali imena se ne sećam. Odlučila sam da odem i dignem sebe u vazduh u večernjim satima, kad se ljudi vraćaju kućama s posla i kad bi se u ciljnom krugu našla velika gomila ljudi. Naročito porodice s decom, u to doba dana? - Žene i deca mi nisu posebno na meti. Ne spada mi u dužnost da ciljam neku posebnu grupu ili osobu. Uradim onako kako padne. Oni (Izraelci) nisu marili da li stradaju žene i deca. Moralo je to biti neko vrlo snažno osećanje, taj pojas privezan oko vas? - Naravno da je to neobično osećanje. Bila sam veoma uzbuđena što mi se ukazuje takva prilika. S velikom zebnjom iščekivala sam taj trenutak, da stignem do njega, a potom da stignem i do mete, do mog plena. Kao Palestinka, znala sam da ću zadovoljiti i da ću izlečiti srca mnogih Palestinaca, mnogih koji su propatili, i nimalo nisam bila uplašena što se toga prihvatam. Da li ste ikome rekli šta ste se spremali da učinite? - Naravno da nisam. Nikada ne bih otkrila tu tajnu. Time bih sve upropastila, a porodica mi ne bi ni dozvolila da izađem iz kuće. Možda ste prošli onu tačku s koje nema povratka. - Ovo nije kraj moje budućnosti. Namerna sam da za sebe izgradim drugu budućnost. Kad biste mogli, da li biste i danas ušli u onu gomilu i digli sebe u vazduh? - Ja na to gledam tako što Izraelci nisu imali milosti prema mom narodu, prema ljudima. Ubijaju decu, a prethodno i ne pomisle, ne pogledaju da li ta osoba, to dete, nosi oružje. Šta bi dete moglo nositi drugo osim biskvita? Ja protiv izraelske dece nemam ništa, ali znam da postoji mogućnost da to izraelsko dete poraste i dođe da ubije mog sina, ili sina mog suseda. Prema tome, mislim da je bolje ako sada umre.