Koliko daleko moramo ići?

Paljevine i pogrom srpskog stanovništva na Kosovu poklopili su se sa datumom za tzv. sertifikaciju američke finansijske pomoći, kao i problemom naših odnosa sa Haškim trubunalom. U isto vreme, u Beogradu su počeli razgovori između vlade SCG i misije Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) koji će imati uticaja ne samo na naš sadašnji aranžman sa Fondom, već i na preostali otpis duga od strane Pariskog kluba. I sve te stvari su, u neku ruku, međusobno povezane i utiču jedna na drugu. Od sertifikacije nam zavisi ne samo pomoć već i odnos sa MMF-om; od odnosa prema Hagu zavisi sertifikacija; a od odnosa Haškog tribunala prema Kosovu i albanskim ubicama zavisi i naš odnos prema Hagu, i tako dobijamo potpunu zavrzlamu.

Da iz te zavrzlame, bar u mislima, izađemo, treba razlučiti ono što moramo da uradimo od onoga što ne moramo. Drugim rečima, treba stvari pokušati posmatrati trezveno i razdvojeno.

Što se Kosova tiče, jasno je da je tzv. međunarodna zajednica pretrpela potpuni krah u svom, bar zvaničnom, cilju obezbeđivanja multietničkog Kosova. Naravno, taj cilj postajao je svakim danom ionako sve iluzorniji, jer se iseljavanje Srba i ostalih nealbanaca nastavljalo. Sada je sve to u potpunosti obesmišljeno. Jasno je da nikakvog suživota ne može biti, kao i da je KFOR-u to manje-više svejedno. Ali ne treba zaboraviti da etnički suživot u toj pokrajini ima, što se opravdanja rata NATO protiv Srbije tiče, isti značaj kao pronalaženje oružja za masovno uništavanje u Iraku. U jednom slučaju, rat je bio opravdavan pozivanjem na potrebu obezbeđenja etničke ravnopravnosti, u drugom slučaju, pozivanjem na mogućnost napada od strane Iraka. Oba objašnjenja su se pokazala praznim. To treba zapamtiti.

Što se američke finansijske pomoći tiče, treba uzeti u obzir neke parametre. Ta pomoć od otprilike 100 miliona dolara nije (za nas) beznačajna, jer predstavlja više od 0,5 odsto društvenog proizvoda. Na prvi pogled, to može izgledati malo, ali nije. Svako ko je sastavljao budžet zna da i jedna desetina jednog procenta društvenog proizvoda puno znači. Ali, s druge strane, postoje i negativni aspekti te pomoći. Jedan je ponižavajuće uslovljavanje koje se ponavlja iz godine u godinu. Drugi je da nam vezivanje pomoći za saradnju sa Haškim tribunalom ne dopušta da trezvenije razmišljamo o samom Hagu. Vratiću se na oba ova aspekta kasnije.

Pre toga treba pomenuti i sledeći parametar koji se tiče pomoći. To je česta tvrdnja da sertifikacija nije sama po sebi toliko značajna, već da ona sem američke pomoći ima uticaj i na naš aranžman sa MMF-om, kao i na odnose sa Svetskom bankom, Evropskom unijom i drugim međunarodnim organizacijama. Ovo nije tačno. Amerika, naravno, može da glasa u MMF-u protiv našeg aranžmana sa Fondom, ali ona drži samo 17 odsto glasova. To joj nije dovoljno za veto. Da bi do toga došlo, Amerika bi morala da se potrudi i aktivno lobira evropske zemlje i Japan da je podrže. Malo je verovatno da će administracija to hteti da radi (sada kada ima pune ruke posla sa Irakom, i glavobolje sa evropskim saveznicima), a još je manje verovatno da bi je Evropa u tome podržala. Znači, dokle god naši odnosi sa Evropom nisu u krizi, sertifikacija ima efekat samo na direktnu američku pomoć i ništa drugo.

Ovo poslednje nam ukazuje na put kojim treba ići. A to je (kako mnogi to rade) korišćenje političkog razmimoilaženja između Evrope i SAD. Nama 100 miliona dolara nije toliko bitno da bismo kroz ovakva i slična iskušenja i poniženja prolazili svake godine. Ali nam odnosi sa Evropskom unijom jesu bitni, jer bez cilja eventualnog pridruživanja Uniji, ceo naš položaj u Evropi postaje besmislen. Ne samo da ćemo ostati po strani matice zbivanja, već će biti mnogo teže rešavati i druga pitanja, kao što su Kosovo ili Bosna ukoliko nismo (bar jednako koliko i drugi) deo Evrope.

Štaviše, odbacivanje sertifikacije sa naše strane, dopustilo bi nam da se problemom Haga pozabavimo na način kako je to trebalo uraditi od početka, tj. pitanjem kako da sarađujemo da bismo izbrisali trag kolektivne krivice, kaznili one koji su činili zločine, i razlikovali stvari dobra i zla. Saradnja sa Hagom je otuda potrebna najpre nama samima kako bi se suočili sa nedavnom (neslavnom) prošlosti, a ne kao ciničan komercijalni čin: mi vama isporučujemo ljude ukoliko vi nama dajete pare.

Jasan stav protiv sertifikacije i za odbacivanje američke finansijske pomoći umnogome bi ovu situaciju razbistrio. Niti bismo morali da molimo i kukamo za pomoć, niti bismo se izručivanjem ljudi bavili kao komercijalnom aktivnosti, već bi se koncentrisali na dve važne stvari: kako da se suočimo sa zločinima i zločincima, i kako da što pre postanemo deo Evrope. Jer bez prvog, nema ni drugog. A bez moralnog prečišćenja i prihvatanja evropskih standarda nema ni ekonomskog razvoja. Od kratkovidog merkantilizma i bespovratnih kredita, nijedna zemlja na svetu se nije, na dugi rok, okoristila.

Branko Milanović