Dobar dan, Orvele!

Početkom sledeće godine dobićemo nove lične karte. Prema rečima Branka Belića, pomoćnika načelnika za informatiku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije u ceo posao biće uloženo 80 000 000 evra.

“Naglašavam da ova suma obuhvata i nabavku i instaliranje celokupnog sistema za izdavanje ne samo ličnih karata već i pasoša, vozačkih dozvola, dozvola za nošenje oružja i saobraćajnih dozvola. Osim toga ovaj sistem biće od koristi i kriminalističkoj policiji ali će sistem za evidentiranje kriminalaca biti potpuno odvojen od zbirke podataka o građanima kojima se izdaju lične isprave”, objašnjava Belić.

Promena sistema neće povećati takse koje građani plaćaju prilikom podnošenja zahteva za izdavanje ličnih karata jer je jedan od uslova pod kojim je Vlada Srbije dala zeleno svetlo za otpočinjanje projekta bio da se takse ne povećavaju.

Samo Srbi i Izraelci Prema NIN-ovim saznanjima jedina zemlja koja trenutno u lične karte ugrađuje čipove je Finska. Ali, pravna regulativa u Finskoj se razlikuje od naše. Finci nisu obavezni da izvade lične karte i ne moraju da ih nose sa sobom. Pored Srbije samo Izrael namerava da u karte svojih građana ugrađuje čipove. Izraelci moraju da imaju lične karte i nose ih sa sobom, a nameru da u njih ugrade čipove izraelski zvaničnici pravdaju ugroženošću od terorizma.

Pored ove, građani će osetiti i druge pogodnosti koje će doneti primena novog sistema. Oni neće morati da donose fotografije kao do sada jer će se fotografisanje obavljati na licu mesta, prilikom podnošenja zahteva za novu ličnu kartu, uzimanje otisaka prstiju biće kompjuterizovano a kada sistem bude potpuno izgrađen i pušten u rad neće morati da podnose gomilu dokumenata već će biti dovoljno da podnesu samo zahtev a ceo posao će se dalje obavljati unutar samog sistema i građanin će samo morati da odredi adresu na koju želi da mu se dostavi nova lična karta.

“Sama procedura izdavanja novih ličnih karata je takva da garantuje tačnost i sprečava zloupotrebe”, naglašava Belić.

Praktično to znači da će jedno lice teoretski moći da ima više ličnih karata ali će se na njima nalaziti istovetni podaci što znači da neće biti moguća praksa za koju se svojevremeno tvrdilo da postoji na Kosovu gde nije bila retkost da jedno lice ima više ličnih karata sa različitim identitetima. Istini za volju, ova praksa nije bila samo kosovska specijalnost. Na biračkom mestu u centru Beograda predsednica izborne komisije prekontrolisala je ličnu kartu jednog glasača i kazala mu: “Možete glasati gospodine, mada sam sigurna da ste ovde bili pre podne i da ste već glasali ali ste se tada drukčije zvali.”

Nacističko zaveštanje Lične karte u obliku kakav nam je danas poznat uvedene su u Srbiju tokom Drugog svetskog rata. Beogradska policija počela je 1924. godine da vodi evidenciju žitelja opštine i svi građani morali su da prijave mesto boravka . Stvorena je kartoteka koja je imala 1 000 000 kartica, koja se danas nalazi u Arhivu grada. Preteče ličnih karata postojale su u Kraljevini Srbiji. Bora Vujić, hroničar Valjeva objašnjava: “Lične karte prvi put se javljaju u Srbiji pred početak Prvog svetskog rata. One nisu bile obavezne i građani ih nisu želeli tvrdeći da su namenjene džeparošima a da pošten svet svoj identitet dokazuje uz pomoć dva svedoka. Kada su Nemci 1941. godine okupirali Srbiju, oni su uveli obavezne lične karte koje su građani morali da nose sa sobom. Tokom februara i marta 1942. godine Nemci su ovaj posao prepustili organima Nedićeve Srbije. Kad bi partizani zauzeli neko mesto, njihovi vojni štabovi izdavali su građanima lične karte. Posle 1946. ovaj posao prepušten je organima unutrašnjih poslova.

Provera identiteta biće brža nego do sada jer će se podaci očitavati provlačenjem lične karte kroz poseban čitač.

Na novoj ličnoj karti biće odštampana fotografija, otisak prsta, ime i prezime građanina, datum njegovog rođenja, potpis i datum kada je dokument izdat i do kada važi. Adresa neće biti odštampana već će taj podatak biti uskladišten na čipu koji će biti ugrađen u ličnu kartu. Prema rečima Branka Belića, to je jedna od prednosti ugrađivanja čipa jer će se promena adrese registrovati u čipu i neće biti potrebno izdavanje novog dokumenta posle svakog preseljenja.

“Na čipu će se nalaziti ključevi koji će garantovati bezbednost podataka a na njemu je ostavljeno dovoljno mesta da se na njega mogu uneti i drugi podaci, kao što je broj socijalnog osiguranja.”

Još uvek nije odlučeno kako će izgledati nove lične karte, tako da postoji mogućnost da se na njima nađe i srpski grb ukoliko Skupština odluči kako će on izgledati a pretpostavlja se da će podaci biti štampani ćirilicom.

Prednosti uvođenja novih ličnih karata su: brži postupak izdavanja, manje maltretiranje građana, smanjivanje administracije, bitno manja mogućnost zloupotrebe. Ipak, nove lične karte donose mogućnost da se preko njih građani mogu špijunirati na način koji podseća na Orvelovu “1984”. To omogućavaju čipovi koji će u njih biti ugrađeni i zakon koji nalaže građanima da moraju da ih imaju i da ih nose sa sobom.

U nove lične karte biće ugrađen šesnaestobitni procesor sa trideset i dva kilobajta memorije. Sam po sebi čip ne omogućava praćenje nečijeg kretanja jer u njemu nema predajnika koji emituje signal kao što je to slučaj sa mobilnim telefonom. Ipak špijuniranje je moguće po uzoru na sistem kontrole koji se sprovodi u robnim kućama u kojima je roba označena čipom i na ulazu se nalazi detektor koji u slučaju iznošenja robe bez plaćanja aktivira alarm.

NIN je zamolio elektroinženjere da objasne princip preko koga se mogu pratiti građani.

“Postoje dve mogućnosti uhođenja. Ukoliko bi se lična karta koristila prilikom podizanja novca u banci ili bezgotovinskog plaćanja, mogla bi se formirati evidencija o nečijim troškovima. Ukoliko u nove lične karte bude ugrađen tzv. smart čip (prema podacima iz MUP-ovog pres materijala takav čip biće ugrađen u nove lične karte, op. V.S.), bilo bi moguće pratiti kretanje građana ukoliko bi na određenim mestima bili postavljeni uređaji koji bi, kada neko prođe kraj njih, očitavali čip koji je ugrađen u lične karte.

Nešto slično ovome trenutno se može videti na Kopaoniku. Tamo skijaši dobijaju kartice sa čipom koje registruju uređaji postavljeni na ulasku u ski stazu.”

Pravnici smatraju da treba sačekati da lične karte budu podeljene građanima. Nataša Novaković, savetnik u Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji, kaže:

“Ne postoje čvrste zakonske granice o tome kada prestaje društveni interes da se obezbedi sigurnost građana a kada počinje njihovo špijuniranje. To pitanje nije precizno definisano u našem ali ni u drugim pravnim sistemima. Svaka situacija u kojoj se sumnja na kršenje prava građana mora biti analizirana ponaosob. Da li su, i u kojoj meri, prava naših građana ugrožena uvođenjem ličnih karata sa čipom, moći će da se utvrdi tek kada one budu uvedene i kada se zakonom definiše način njihove kontrole.”

Postavlja se pitanje u čemu je opasnost od ovog načina uhođenja ukoliko se zna za mogućnost špijunaže preko mobilnih telefona sa kojom smo se manje-više pomirili.

Da li će neko imati mobilni telefon stvar je njegovog izbora i on može ali i ne mora da ga nosi sa sobom. Sa ličnim kartama nije tako jer smo po zakonu obavezni da ih imamo, a “imalac lične karte dužan je da ličnu kartu nosi sa sobom”.

Činjenica je da je postavljanje i prikrivanje uređaja za očitavanje čipova skupo i nepraktično i postavlja se pitanje zašto bi se neko time bavio. Ipak, da nam je pre desetak godina neko rekao da ćemo doživeti sve što nam se desilo, rekli bismo mu da je paranoičan i upitali bi ga: “Zašto bi neko to radio?”

ID nije lična karta Ukoliko bi neko kazao da su nam nove lične karte neophodne da bismo se približili Evropskoj uniji ne bi bio u pravu. Dokumenti za identifikaciju, skraćeno ID (Aj-Di), postoje u svim zemljama ali to nipošto ne znači da ti dokumenti izgledaju kao naše lične karte. U Velikoj Britaniji lične karte ne postoje. Kada je britanska vlada predložila njihovo uvođenje zbog situacije u Severnoj Irskoj, huliganstava na stadionima i rasta stope kriminala, suočila se sa besom javnosti koja je smatrala da je to pretvaranje Britanije u policijsku zemlju i odustala je od te ideje. I u ostatku anglosaksonskog sveta, SAD i Kanadi, lične karte ne postoje. U Australiji u Novom Južnom Velsu postoji dokument koji podseća na našu ličnu kartu ali je to u stvari izvod iz matične knjige rođenih na kome se nalazi fotografija i njegovo posedovanje nije dokaz da je neko državljanin Australije. U ovim zemljama se kao ID koriste vozačke dozvole, pasoši i slična dokumenta sa fotografijom. Danci takođe ne znaju šta su lične karte i oni mogu da policiji pokažu kartu zdravstvenog osiguranja, bankovnu karticu na kojoj se nalazi njihova fotografija ili da saopšte svoj matični broj. Holanđani nemaju lične karte i mogu da se legitimišu slično kao Danci. Španci imaju lične karte ali ne moraju da ih nose sa sobom. Lične karte su rasprostranjene u Francuskoj ali Francuzi ne moraju da ih izvade ukoliko to ne žele. Francuska vlada organizuje reklamne kampanje u kojima građane poziva da izvade lične karte, upoznaje ih sa prednostima tog dokumenta naglašavajući da je njegovo dobijanje besplatno. Kada izvadi ličnu kartu Francuz ne mora da je nosi sa sobom, može da se njome legitimiše i kada nije važeća a francuska policija ne može da ga legitimiše ukoliko svojim ponašanjem ne remeti javni red i mir. Portugalci i Turci moraju da imaju lične karte i da ih nose sa sobom a u ovim zemljama postoji praksa da se one pokazuju i uz pasoše. Nemci moraju da imaju lične karte i da ih nose sa sobom. Istočnoevropske zemlje kao Bugarska imaju lične karte i njihova pravna rešenja liče na naša. Slično je i na Kipru. U svetu lične karte nemaju Indijci i Meksikanci, a moraju da ih imaju i svuda da ih nose Kubanci. Japanci mogu da imaju lične karte ukoliko to žele ali čak ni visokotehnološki Japan nema čipove u ličnim kartama a oni se ne nalaze u ličnim kartama nijedne od navedenih zemalja.