Ubiti po viđenju

Ispratili smo na poslednji put i Branka (Batu) Bulatovića, još jednu žrtvu ovog krvavog asfalta.

Generalni sekretar FS SCG ubijen je u petak, s leđa, nasred Terazija, par koraka od svog radnog mesta. Ubica je nakon toga spakovao pištolj u torbicu i mirno odšetao prepunom ulicom. Policija poseduje informaciju da je egzekutor imao negovanu bradicu i zeleni šeširić. Ako ga uhvate, saznaćemo njegovo ime, odakle je došao, ko mu je platio da izvrši zločin. Verovatno će se tada saznati i motiv. Bojim se da je u pitanju neka sitnica, nešto bez značaja. Ništa nije bez značaja ako se plaća glavom.

No, ovako ili onako, nasilna smrt Bate Bulatovića (i još neka ubistva koja su tome prethodila) pokazuje da će i ova vlada, treća po redu u poslednjih desetak godina, biti izložena iskušenju uličnih egzekucija, po kojima već stičemo žalosnu svetsku slavu. Ovakve stvari se više ne događaju ni u Čikagu.

Opet, s druge strane, teško je kriviti aktuelnu vlast za leševe na asfaltu. Vlada Vojislava Koštunice tek što je preuzela dužnost. Blizu je pameti da, u ovom trenutku, njeni ministri imaju važnija posla od saradnje sa mafijom. Ali, svejedno, mafija i dalje sarađuje sa Srbijom. Je li to naša sudbina? Ne znam. Siguran sam, međutim, kako se radi o teškom nasleđu. Greh za lanac zločina, za plimu nasilja, pre svega pada na dušu onoj vlasti koja je srušena 5. oktobra. Bio je u pravu pokojni Đinđić kada je rekao da svaka država na svetu ima svoju mafiju, ali da samo u Srbiji mafija ima svoju državu. To ga je koštalo života.

A nakon atentata na premijera (marta prošle godine) u Srbiji je proglašeno “vanredno stanje”, uz odgovarajuće sužavanje građanskih sloboda i ljudskih prava, a policija je povela akciju “Sablja”, pohapsivši tog proleća više od 12 000 ljudi. Da nije bilo malo mnogo za ubistvo premijera? Nije zadatak ovog teksta da tvrdi kako je, uvođenjem “vanrednog stanja”, povređen Ustav - a jeste - niti će se baviti - takođe nespornom - istinom da su uhapšeni tokom “Sablje” bili protivzakonito držani u kazamatima mesecima, da im nije bio dozvoljen kontakt sa advokatima, a posete porodica bile zabranjene. To se ne događa ni Karlosu. Većina uhapšenih je kasnije oslobođena bez podizanja ikakve optužnice. Od tridesetak onih koji su zadržani zbog osnovane sumnje da su počinili zločinačke radnje još niko nije pravovaljano osuđen. Teško će to ići. Jer, neki od njihovih “nalogodavaca” su ubijeni, drugi su u bekstvu, treći spasavaju glavu kao “svedoci-saradnici”.

Nešto je drugo u pitanju. U toku i nakon “Sablje” resorni ministar policije, koji je ranije imao običaj da sumnjive tipove oslovljava sa “gospodine”, dao je niz izjava kako je mafiji slomljena kičma (ili joj se stalo na rep) i da je Srbija očišćena od “organizovanog kriminala”. Već tada se upozoravalo da je reč o ispraznom hvalisanju. Šta je 12 000 nevino uhapšenih ljudi imalo sa “organizovanim kriminalom”? NJihovo arestiranje bilo je poruka sile: ako ne budete dobri, proglasićemo vas pripadnicima “zemunskog klana”.

Takva politika je, pokazalo se, bila kratkog daha. Osim što je, u ovom slučaju, bila i nespretna. Već sama floskula o “organizovanom kriminalu”, koja je jedan oksimoron, pokazala je da policija nema baš jasnu predstavu s čim se sukobljava. Kao da se, sačuvaj bože, hvatala u klinč sa aždahom. Pa, naravno da je svaki kriminal “organizovan”. Osim onog počinjenog u pijanom stanju ili kada muž, koji se neplanirano vratio kući, iznenadi suprugu u krevetu sa švalerom.

Priče o lomljenju kičme mafiji pokazale su se kao šarena laža. Iz prostog razloga što je tako nešto nemoguće. Mafija ima tu osobinu da se uvek regeneriše. Kriminalci su kao komarci: uništiš jednu generaciju DDT-jem, ali oni mutiraju, te se ubrzo javi novo pokolenje krvopija, jače i snažnije od svojih prethodnika. Oni koji proučavaju fenomen kriminala, ili se profesionalno bave njegovim suzbijanjem (kao što je to, recimo, činio Rudi Đulijani), davno znaju da svakoj mafijaškoj transformaciji pogoduju izmenjene društvene okolnosti. Ili okolnost da takvih izmena nema. Nakon smrti DŽona Gotija, mafijaška porodica Gambino nastavlja sa radom jer je “kum” postao najstariji DŽonov sin Piter. Kriminalna pošast koju je u Americi izazvao amandman o prohibiciji svima je dobro poznata. U tom kontekstu, Eliot Nes je postao istorijski gubitnik. Prosto: kakvo društvo, takav i kriminal.

I šta onda ova vlada da učini? Da se bori protiv “organizovanog kriminala” na način svojih prethodnika? Neće biti loše da se neke ubice pohapse ali, dugoročnije gledano, ugledanje na “Sablju” doživeće takođe neuspeh. Izlažem se opasnosti da budem proglašen staromodnim socijalnim propagatorom ako kažem da je jedini sigurni način borbe protiv mafije rad na izmeni društvenih okolnosti. Ima li ova vlada snage za tako nešto? Videćemo.

Ipak, imala ona snage ili ne, valjalo bi da zna kako i korenita reforma sistema, pretvaranje Srbije u pravnu, uređenu i dosadnu zemlju, neće značiti automatski i ukidanje (pred)uslova za cvetanje kriminala. Mafija će se tome prilagoditi, preuzimajući rizik da lako bude otkrivena. Ali, bar neće više ubijati na ulici, usred bela dana.#