Red hleba, red soli

U bivše jugoslovenske republike protekle su godine češće nego ikada pre sletali avioni susednih premijera i predsednika. Samo srpski i hrvatski predsednik sastajali su se češće nego što su obojica išli u Brisel, a skupovi na ministarskim nivoima gotovo da su se nastavljali jedan na drugi. Ovi sastanci, ipak, nisu rešili sve nebrojene probleme među zemljama regiona. Nisu rešili, zapravo, nijedan od najozbiljnijih, ali su makar i pod pritiskom, deklarativno dogovorili da je vremena za odlaganje sve manje. Iako se neka od najvažnijih nerešenih pitanja retko pominju - usaglašavanje granica, uređenje BiH, tužbe i kontratužbe, povratak prognanih i povratak imovine, te priznavanje Kosova za kojim su posegnuli svi susedi osim Bosne, politika je bila prisiljena da prati neumitan protok ljudi i robe. Beograd je za Novu godinu, po ko zna koji put, ugostio nekoliko hiljada Slovenaca, ovdašnje estradne zvezde napunile su skopske, sarajevske, budvanske arene, a srpski penzioni fond počeo je da uplaćuje penziju Stjepanu Mesiću. Ma koliko nepravedno delovalo, tako je moralo da sleduje, nakon što su, sada već među svim zemljama bivše Jugoslavije, počele isplate ostvarenih penzija. Od te penzije Mesić će moći da kupi kartu za fudbalsku utakmicu zajedničke lige na čijem se stvaranju, takođe, radi. Ili će moći da odigra loto kada se, po planu i po uzoru na Euroloto, tokom 2011. godine udruže fondovi lutrija bivših republika sa izuzetkom Makedonije. CEFTA je i prošle godine bila najvažniji spoljnotrgovinski činilac na Balkanu. Potpisnice tog sporazuma u međusobnoj trgovini ostvaruju više od 30 odsto prometa svake od zemalja pojedinačno, a u Crnoj Gori ona dostiže i 50 odsto. Negodovanje Hrvatske da iskoristi CEFTA sporazum prestalo je ne dolaskom umerenijeg čoveka ne predsedničku funkciju, nego kada je kapital probio političke barijere. Sa najpompeznije najavljivanih susreta - na Brdu kod Kranja i Igmanske inicijative u Sarajevu - mogle su se čuti, po mnogima delimično i iznuđene od Brisela, opšte deklarativne izjave da će Balkan nastaviti da sarađuje na zajedničkom putu ka Evropskoj uniji. Tek sporadično čulo bi se nešto konkretnije, da je, recimo, projekat zajedničke železnice Hrvatske, Srbije i Slovenije dogovoren u slovenačkim brdima. Potkraj godine, ipak, dogodilo se i ciljanje neprijatnih problema. Na poslednjem druženju Tadić-Josipović, govorilo se uglavnom o nestalim, o razmeni dokumentacije, povratku, manjinama i privrednoj diskriminaciji investitora iz susedstva. Nepopularno otvaranje tema koje vraćaju u prošlost, podsećaju na uzroke progona i nanovo podižu nacionalne strasti, nije prošlo bez negodovanja, uprkos diplomatskoj srdačnosti (i susretima bez kravata) dvaju predsednika. Ali je, ipak, prošlo sa manje revolta nego što se u uzburkanim balkanskim uslovima moglo očekivati. Nesrazmera u uzajamnim srpsko-hrvatskim investicijama bila je naizgled birokratskog tipa. No, laka pitanja poput prevoda dokumenata sa srpskog na hrvatski, naš sused godinama nije imao snage da reši. Konačno, „NCA Investment grupa“ a tek druga po redu nakon „Svislajona“, kupila je jedno hrvatsko preduzeće investicijom od 21,6 miliona evra i tako uticala na odnos snaga koji je još uvek daleko od jednakog. Dok su hrvatski investitori u Srbiju ulagali 500 miliona evra, iz Srbije je kod suseda stigao tek 41 milion. Za razliku od prevoda poslovne dokumentacije, valja pomenuti, od zatezanja da se ustupe prevodi evropskih regulativa konačno se odustalo. Sused je, kako dobri običaji nalažu, odlučio da omogući Srbiji uštedu prevođenja i nakon godina oklevanja poslao prevode u Beograd. Kapital je, tvrde poznavaoci, pretekao političke okolnosti, te su ove bile u neprilici da ga prate. Tim DŽuda, novinar The Economist, kazao je letos za NIN da o tome govore čak i sporazumi o vojnoj saradnji koje je Srbija potpisala sa svim zemljama regiona. Kako je reč o ugovorima o udruživanju proizvodnje specifičnih proizvoda, koji su se pravili u nekadašnjoj Jugoslaviji, to bi faktički bili sporazumi o zajedničkom nastupu na tržištu. Na krilima dobre saradnje sa arapskim zemljama moguće je potpisivanje ugovora od 400 miliona dolara o modernizaciji tenkova koji su se izvozili u Kuvajt, a deo tih poslova ovdašnje Ministarstvo odbrane planira da podeli Bosancima, Hrvatima i Slovencima. Zajednička železnica, kao jedan od glavnih investicionih projekata regiona, trebalo je da otpočne sa radom 1. septembra 2010. godine. Sa zakašnjenjem, osnovano je preduzeće za teretni železnički prevoz, takozvanim desnim koridorom, od LJubljane preko Zagreba, Beograda do Dimitrovgrada. Ako ni od koga drugog, od Slovenaca se teško može očekivati da dozvole propadanje projekta koji bi, po njihovom proračunu, trebalo godišnje da donese 50 miliona evra svakoj od tri zemlje. Po uzoru na Višegradsku četvorku, iz MSP Srbije na adrese regionalnih vlada stigao je predlog o još jednoj vrsti udruživanja u kriznim vremenima. Zajedničke ambasade u udaljenim krajevima, odbila je, razume se, Slovenija, koja, kao punopravna članica, na raspolaganju ima onolika predstavništva Evropske unije. Crnogorci su, takođe, bili suzdržani dok ostali, čini se, dele srpski entuzijazam. Ministar spoljnih poslova BiH Sven Alkalaj kaže za NIN da će i u toj zemlji saradnja u regionu, a pre svega dobri donosi sa Srbijom, Hrvatskom i Crnom Gorom, biti prioritet spoljne politike. „Ukrupnjavanje diplomatske mreže u ovo vrijeme može biti korisno za sve, jer je diplomatija skup sport. Bilo je riječi o uspostavljanju zajedničkih konzularnih odjela u Africi, Aziji, Južnoj Americi, a za to već postoji osnov. Već je bio slučaj kada smo zbog jednog pomorca na obali Somalije koristili ambasadu Srbije u Adis Abebi.“ Alkalaj očekuje da će i u procesu sukcesije (dogovor da se podele 42 diplomatska predstavništva postoji, ali je probio rok za realizaciju) biti pomaka u narednoj godini. I kulturna dobra će se, svakako, vratiti pre proteranih. U devet prethodnih godina iz Srbije i manjim delom iz Crne Gore, vraćeno je 25.204 pokretnih kulturnih dobara u hrvatske muzeje, galerije i crkve. Tokom 2011. biće vraćena kulturna dobra iz riznice manastira Krupa i Krka, te u pravoslavne crkve u Hrvatskoj, obećala je mešovita Komisija za povraćaj kulturnih dobara. U nedavnom intervjuu riječkom „Novom listu“ hrvatski predsednik posebno je istakao dogovor vlada oko rešavanja pitanja izbeglica iz Hrvatske koji su još u Srbiji i bolji položaj srpske manjine u Hrvatskoj. Obrnuto, Josipović je primetio napredak u položaju hrvatske manjine u Srbiji, ilustrujući to na primerima udžbenika i participacije u političkom životu. Ali povratak prognanih se usporava iz godine u godinu i kako vreme odmiče sve je manje izvodljiv. Iz Hrvatske je tokom rata 1991-1995. godine prognano 404.000 Srba, te je udeo Srba u ukupnom stanovništvu te zemlje tako sveden sa 17 na manje od četiri procenta. Oduzeto ime je oko 42.000 stanova, a vrednost te imovine procenjena je na oko 30 milijardi evra. Srbi raseljeni u 27 zemalja ovih dana potpisuju peticiju za regulisanje stanarskog prava u Hrvatskoj, pa i ako je nekakav dogovor o imovini između Hrvatske i Srbije moguć, u svoje domove se izvesno godinama još neće vratiti više od 250.000 prognanih sa Kosova. Rasprava o njihovoj imovini bi ovog trenutka doslovno bila naučna fantastika. Posebno sudbine nestalih u ratovima devedesetih opterećivaće stanovništvo zemalja regiona dok god postoji sećanje na preko 14.000 ljudi kojima još uvek nema traga. I premda je poslednjih godina najveći broj od oko 35.000 slučajeva rešen, na Kosovu su poznate još najmanje tri neotvorene grobnice, Hrvatska je prošle godine otkrila samo 18 tela, a u Bosni se čeka na rešavanje još 10.419 slučajeva. U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, ipak, kažu da su ohrabrujući signali koji dolaze od nadležnih, ali da rešavanje sudbina nestalih ostaje ozbiljna prepreka pomirenju u regionu. “ Međutim, ima još mnogo toga da se uradi i MKCK će u 2011. godini nastaviti da poziva vlasti u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Prištini da ubrzaju proces traženja i identifikacije nestalih lica, što konkretno znači da u svojim vojnim, policijskim i sudskim arhivama potraže relevantne informacije o potencijalnim grobnicama, da izdvoje odgovarajuća sredstva koja su potrebna za rešavanje ovog ozbiljnog humanitarnog problema i da bezuslovno razmenjuju informacije do kojih dođu”, kažu za NIN u MKCK. Razvijanje redovne procedure sastajanja na svim nivoima, bilo bi, po Svenu Alkalaju, najvažniji korak u odnosima u regionu u sledećoj godini. „Jer, i dalje su mnoga pitanja otvorena, a neka od njih moraju se rješavati na najvišem političkom nivou. Na međudržavnom savjetu, recimo, nije bilo sastanaka sa Srbijom od 2005, sa Hrvatskom od 2007. godine. NJime predsjedavaju predsjednici, učestvuju ministri i to je dobar format u kome se može doći do mnogih rješenja. Istina, regionalne inicijative su sada brojne, ali neophodno je da se radi na kontinuiranom dijalogu“, kaže Alkalaj. On optimistično veruje da je zastoj u saradnji sada prošlost i da se stvari stavljaju na pravi kolosek. „Započela je opšta klima izgradnje povjerenja, a zatvorena stranica devedesetih. Djelimično nas na to prisiljava i EU iz koje se poručuje da probleme moramo da riješimo između sebe, posebno one koji se tiču granica da se ne bi ponovila situacija sa Slovenijom i Hrvatskom“. Granice, naime, nisu usaglašene za Srbiju na Dunavu sa Hrvatskom i na Drini sa Bosnom, koja opet ima problem i sa Crnom Gorom, kao i sa Hrvatskom na moru. Tehnički problemi lakše će, po mnogima, biti rešeni od političkih koji se, ponajpre, ogledaju u srpsko-hrvatskim pretenzijama prema suverenitetu BiH. Nije tajna da podele društva te zemlje postaju dublje pod patronatom matica dva bosanska naroda. Iz Beograda je prošle godine krenuo za Brisel važan dijalog sa institucijama Bosne i Hercegovine, a ne samo Republike Srpske. Pa kad je Haris Silajdžić odbio da dođe jer nije dobio dozvolu da poseti Iliju Jurišića, osuđenog za napad na tuzlansku kolonu, odmenio ga je svojevoljno ili pod pritiskom Turske, umereniji Sulejman Tihić. A iz Zagreba je iniciran razgovor sa predsednikom Republike Srpske. Uspešno je počela i primena sporazuma iz oblasti pravosuđa i borbe protiv organizovanog kriminala - presreću se automobilska i narko-mafija. Još nije uhapšen Darko Šarić, ali jeste u Zagrebu Srećko Kalinić. Hapšenja hrvatskog državljanina i bivšeg vukovarskog vojnika Tihomira Purde u BiH, na osnovu poternice Srbije, pokrenulo je ponovo rasprave o tome koliki je spisak srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine. Spiskove na obe strane očekuje se da prebroji mešovita radna grupa, rekli su u Tužilaštvu. Pa i ako ratni zločini ne uzburkaju nanovo jedva smirene vode Save i Dunava, dva velika problema ostaće i na samom pragu Brisela – Kosovo i Bosna. Sa Makedonijom, recimo, Srbija nema problema u bilateralnim odnosima, ne zato što ta zemlja ne zahteva prevode ćiriličkih dokumenata srpskih privrednika, nego pre svega stoga što problemi proistekli iz ratova Makedoniju ne opterećuju. Ali, ni Makedonija nije izuzetak u odluci da prizna granice i jednostranu nezavisnost Kosova. U evropskim integracijama, o kojima se govori kao o „zajedničkom putu regiona“, tako iscrtane granice Makedonije i Kosova onemogućiće Srbiju da ih kasnije iscrtava drugačije. Dve najvažnije zemlje u regionu, jedna lider u integracijama, a od druge ponajpre zavisi ono što briselski zvaničnici eufemistički nazivaju stabilnošću, pred kraj godine poručile su da su integracije i saradnja u regionu neodvojivi (Ivo Josipović) ili da će regionalna saradnja biti prioritet spoljne politike u sledećoj godini (Vuk Jeremić). Te dve zemlje, koje se još uvek međusobno tuže pred Međunarodnim sudom pravde, nastaviće da diktiraju uspone i padove celog regiona. Od njih će na prvom mestu zavisiti tempo i način rešavanja preostalih problema.  Falsifikovanje istorije Jednom od najteže rešivih problema regiona - podela unutar Bosne i Hercegovine, čiji se entiteti više oslanjaju na matične zemlje naroda nego na centralnu sarajevsku vlast - zvaničnici tih matičnih zemalja, Srbije i Hrvatske, činilo se da pristupaju drugačije u protekloj godini. Tadić je razgovarao sa Sarajevom, a Josipović sa Banjalukom. Dalo se pomisliti da je posredi zaokret u tutorskoj politici prema entitetima. Ali, profesor Ivo Banac, član hrvatskog Helsinškog odbora, upravo na primeru ovog odnosa prema BiH objašnjava da regionalna saradnja ne mora po sebi biti pozitivna. „Države mogu surađivati i na lošim projektima. Ono što u ovom trenutku vidim na djelu jest obnova suradnje Hrvatske i Srbije na slabljenju integriteta Bosne i Hercegovine. Postiže se to podrškom Miloradu Dodiku i mostarskim „trećeentitetlijama“. Nije to dobro ni za Hrvatsku ni za Srbiju, a vrlo je loše za Bosnu i Hercegovinu. Ovakva se politika promiče lažima i falsificiranjem povijesti, ali i uz potporu dijela međunarodne zajednice.“