„Zlatna lopta“ za Masiju

Ako jedan žiri od preko 350 relativno kvalifikovanih ljudi (svi selektori i kapiteni zemalja učlanjenih u FIFA, plus oko 150 dopisnika „Frans fudbala“ iz celog sveta) odluče da je najbolji fudbaler sveta u 2010. bio Argentinac u dresu Barselone Leo Mesi a da su drugi i treći njegovi saigrači Andres Inijesta i Ćavi Ernandez, teoretski ne bi trebalo sumnjati u ispravnost odluke. Međutim, nije tako. Još u ponedeljak uveče, odmah pošto je u Cirihu na gala svečanosti objavljen rezultat glasanja, razvila se polemika koja dovodi u pitanje drugi uzastopni trijumf argentinskog čarobnjaka sa loptom. Trofej je čak podelio i navijače Barselone koji su u anketi za veb-sajt sportskog dnevnika „El Mundo Deportivo“ ocenili da je „Zlatnu loptu“ više zaslužio Ćavi (50 odsto), 42 odsto smatra da je odluka OK dok osam odsto njih misli da je pobednik trebalo da bude Inijesta. U anketi „Asa“ čak 78 odsto učesnika ocenilo je da trofej nije stigao u prave ruke. Pre nego što se pozabavimo ishodom glasanja, valja objasniti u fudbal manje upućenim čitaocima da je ove godine objedinjen trofej pošto su od 1991. postojala dva paralelna. Autentičnu „Zlatnu loptu“ još od 1956. dodeljuje francuski fudbalski nedeljnik „Frans fudbal“, a glasači su bili dopisnici lista iz svih evropskih zemalja (birao se najbolji fudbaler Evrope s tim što su konkurisali svi igrači koji igraju u Evropi, bez obzira na nacionalnost). Od 1991. FIFA je uvela nagradu „Igrač godine“, a žiri su činili selektori i kapiteni zemalja učlanjenih u FIFA. U poslednjih pet godina izbor je bio identičan (2005. Ronaldinjo, 2006. Kanavaro, 2007. Kaka, 2008. Kristijano Ronaldo, 2009. Mesi), ali bilo je i godina sa (vrlo) različitim izborom. Prošle godine su FIFA i „Frans fudbal“ odlučili da objedine trofej i da ujedine formule, dakle glasaju selektori, kapiteni i novinari a istorijsko nasleđe pripada „Frans fudbalu“ s obzirom na to da je njegov izbor sa znatno dužom tradicijom. Ukupan zbir glasova dao je poredak po kome je Mesi bio prvi sa 22,65 odsto glasova, Inijesta drugi sa 17,36 odsto, a Ćavi treći sa 16,48. Kako taj konglomerat izgleda u praksi pokazuju rezultati za svaku od te tri kategorije. U slučaju izbora trenera, stručnjaci su na prvo mesto stavili selektora Španije Visentea del Boskea (11,9 odsto), drugi je Žoze Mourinjo sa 10,12 odsto, a treći Pep Gvardiola (3,22 odsto). Kapiteni su na prvo mesto stavili Mourinja (12,19 odsto), Del Boske je bio drugi sa 8,08 odsto, a Gvardiola treći (3,65 odsto). Novinari su se podelili i tesno dali prednost Mourinju (13,61 odsto), Del Boske je dobio 13,04 odsto, a Gvardiola 1,59 odsto. Tri klupske titule sa Interom (Liga, Kup i Liga šampiona) odnele su prevagu nad Del Boskeovom svetskom titulom. U ukupnom rezultatu Mourinjo je dobio 35,92 odsto glasova, Del Boske 33,08 odsto, a Gvardiola 8,45 odsto. Izbor trenera godine svakako je manje diskutabilan, možda tri klupske titule zaista više vrede od jedne svetske sa reprezentacijom, ali oko izbora najboljeg igrača zaista postoji veliki raskorak između novinara i selektora, odnosno kapitena. Novinari, kao i mnogi navijači, podsećaju da je Mesi imao slab „Mundijal“, sasvim suprotno od Ćavija i Inijeste koji su postali svetski prvaci u Južnoj Africi. Neki će reći da bi Mesi i u Barseloni bio manje Mesi da iza sebe i uz sebe nema baš Ćavija i Inijestu. Uostalom, on sam je pred odlazak u Cirih prednost dao dvojici svojih saigrača. Čini se da je presudan faktor bio glas kapitena, pri čemu su, u nekim slučajevima, evidentni neobjektivnost, lokalpatriotizam, pa i ljubomora. Nešto u mehanizmu glasanja nije dobro rešeno i trebalo bi razmisliti o formuli, ako uopšte postoji, koja bi dala objektivniji rezultat. Niko, osim možda Kristijana Ronalda, ne spori da je Lionel Mesi poslednje dve godine najbolji fudbaler sveta, ali ovaj izbor je konkretan, ograničen na učinak u 12 meseci, sa Svetskim prvenstvom u sredini, na kome su drugi bili bolji, mnogo bolji, od njega i otuda senka nad trijumfom „fudbalskog Tome Palčića“. Bilo kako bilo, pravi dobitnik „Zlatne lopte“ za 2010. godinu je „Masija“, Barselonin fudbalski internat u koji smešta talente iz Katalonije i iz cele Španije. U njemu žive, uče i treniraju. Sva trojica najboljih u 2010. prošla su isti put, u „Masiju“ su stigli sa 10-11 godina: Ćavi iz obližnje Terase, Inijesta iz Albasetea, Mesi iz Rosarija (Argentina). „Masija“ je delo više ljudi, formalno je otvorena 1979. za vreme predsednikovanja Đozepa LJuis Nunjesa, ali nema sumnje da je duh i temelj školi udario Oriol Tort, poznat pod nadimkom „Profesor“. Kažu da „duh igre“ traje u Barseloni od njenog osnivanja 1899. kada je Švajcarac Johan (u katalonskoj verziji Đoan) Gamper osnovao klub. On sam bio je opsednut tehnikom koju su 20-ih i 30-ih godina prošlog veka imale ekipe iz centralne Evrope, pa su česti gosti Barselone bili MTK, Honved, Sparta iz Praga... Prvi strani trener bio je Mađar Posonji... Dosta godina kasnije, početkom 70-ih, mnogo novog u organizaciji omladinske škole doneo je Holanđanin Rinus Mihels, kasnije nastavio njegov zemljak Johan Krojf, a danas po tom principu radi njegov učenik Pep Gvardiola. Laureano Ruiz, trener koji je od 1972. do 1980. radio u mlađim kategorijama Barselone, uspeo je da nametne obavezujući isti stil za sve kategorije, po istim metodima radi se u pionirima, kadetima i juniorima, tako da prelazak igrača iz jednog uzrasta u drugi nije traumatičan i ne traži posebnu adaptaciju, a ako se neki mališan istakne i bude prebačen u stariju kategoriju nastavlja da radi po istim principima. Pep Gvardiola je trenersku karijeru počeo u Barseloni B gde je lansirao Busketsa i Pedra, a kada su svi zajedno prešli u prvi tim izgledalo je kao da su celog života bili tamo. Milan je 1989. imao na postolju Holanđane Van Bastena, Gulita i Rajkarda, ali nikada se, kao 2010. godine, nije desilo da trojica najboljih budu formirana u istom klubu. Zato „Zlatna lopta“ pripada čuvenoj „Masiji“.