SANU je već u Evropi

Intervju za NIN Hajdin nije rado prihvatio. Naljutila su ga nekolika pitanja koja smo mu poslali e-mailom pre susreta, a u kojima je istaknuto da deo intelektualne javnosti ima negativan stav prema SANU, da Akademiju smatra zastarelom, skupom i nekorisnom ustanovom. Usprotivio se takvom mišljenju, čim smo ušli u njegov kabinet, tvrdeći da i on pripada istoj javnosti, a da to nikada i ni od koga nije čuo. Branili smo se dosetkom da je predsednik SANU u istoj poziciji kao muž koga žena vara: čaršija o tome bruji, a jedino njemu ne govore. Pravdali smo se da takve tvrdnje o SANU ne odražavaju uverenja nas iz NIN-a, nego samo dela javnosti. Nepoverljiv je. „Što vas onda zanimaju takva mišljenja, ako nisu vaša“, pitao je. Istakli smo da je korisno i za SANU i za javnost direktno odgovoriti na pitanja koja potiču iz neznanja, nego ih ignorisati zato što su neznalačka, ako već postoje. Nekako smo se nagodili. I s prvim pitanjem krenuli da gutamo najveću žabu. Povodom pomenutih pitanja Hajdin kaže: - Akademija je u nauci vitalnija i bliža Evropskoj uniji nego država. Za razliku od države Akademija je pristupila Evropi: gotovo svim evropskim strukturama nauke. Članovi smo svih međunarodnih naučnih organizacija i naučnih akademija. SANU trenutno radi 150 projekata sa 30 naučnih akademija u svetu. Ima saradnju sa gotovo svim akademijama Evrope i sveta. To iziskuje neprekidnu komunikaciju sa tim svetom. Akademija ima Galeriju koja je jedna od najposećenijih u Beogradu; ima biblioteku koja je treća po veličini u zemlji. Posle Narodne biblioteke i biblioteke Matice srpske u Novom Sadu? - Tako je. Ali je prva u zemlji po broju naučnih knjiga. Osim biblioteke ova akademija ima Arhiv koji čuva srednjovekovne spise i neke druge koji su od posebnog značaja za naciju. Nema nedelje a da u SANU ne dođu bar dva-tri svetska naučnika, da se ne održi bar jedan naučni skup ili neko predavanje. Vrlo često se otvaraju izložbe koje su posvećene značajnim umetnicima ili naučnicima. Jedna od takvih, posvećena Milankoviću, bila je izvanredna. Ovde se neprekidno radi. Ja sam zauzet od jutra do sutra. Neki vam zameraju to što se SANU u vreme vašeg mandata nije izjasnila o mnogim značajnim pitanjima društva i politike: o otcepljenju Kosova, siromaštvu, energetskoj krizi, o reformi obrazovanja... Akademija se intezivno bavi tim problemima, posebno Kosovom. Pored niza javnih istupanja Akademija se godinama, da ne kažemo decenijama, bavi kosovskim problemom, počev od rane istorije pa do današnjih dana. O tome svedoči čitav niz naučnih skupova, javnih manifestacija, intenzivan rad Odbora za Kosovo i niz drugih aktivnosti. I drugi problemi od posebnog značaja predstavljaju stalno angažovanje Akademije kao i tema o nacionalnim manjinama, energetski problemi, problemi prosvećivanja i drugi. Neretko se u medijima pravi ovakva analogija: Francuska ima oko 60, a Srbija oko 10 miliona stanovnika. Francuska ima 40 akademika, Srbija 130. Francuska ima impresivnu kulturu, Srbija je polupismena država, sa svega sedam odsto visokoobrazovanih građana. Te činjenice nisu tačne. Francuska nema akademiju od 40 članova: ima akademiju koja se zove Institut de France. Na sajtu možete videti da taj institut sadrži 5 akademija, od kojih je Académie Française najstarija i ima oko 40 članova i mali je deo ukupnog naučnog kompleksa. Francuska ima i Akademiju nauka sa dve do tri stotine članova, i toliko članova iz inostranstva. Uz to Francuzi imaju i Akademiju umetnosti, kojoj pripada i naš Veličković i još dve akademije. Francuska akademija je u stvari Institut de France, dakle, moćna ustanova koja se bavi naukom i koja zajedno sa svim akademijama ima 500 - 600 članova. A SANU ima oko 130 članova, što apsolutno nije mnogo. Mislim da se naučno opismenjavanje naše nacije polako podiže. U 19. veku je bilo 20 - 30 ljudi koji su bili vrhunski naučnici, a sada ih ima na hiljade. Ima i takvih koji smatraju da je Akademija zastarela samo zato što ne može sve da ih primi. Prema tome budućnost naše SANU će biti verovatno ista kao i budućnost akademija po Evropi. Sve zemlje imaju svoje akademije koje su prerasle iz tzv. prvog stadijuma reprezentativne ustanove u radne organizacije. Šta to znači? To znači da imaju svoje institute na kojima razvijaju svoj naučni rad, da se njihovi članovi aktivno bave naukom i da proizvode naučne radove i ostvarjuju praktične rezultate. Koliko SANU ima instituta? Osam. Ali članovi Akademije rade aktivno i u čitavom nizu instituta van Akademije. Deo javnosti uopšte ne zna šta to akademici rade pod ovim krovom. Članovi Akademije se naukom bave na dvojak način. Veliki broj aktivnih naučnika su profesori, članovi Univerziteta i bave se naukom na svojim katedrama i na institutima koji pripadaju univerzitetu ili su samostalni. Oni vrlo često spajaju naučni rad Akademije sa radom u svojim institutima. Najugledniji članovi istaknutog Instituta za fiziku u Zemunu, članovi su Akademije. Koliko SANU ima službenika, a koliko akademika. Ako kažem da ima 130 službenika i isto toliko akademika, onda vam je jasno koliko je to moćna institucija. Koliko su za takav rad akademici plaćeni? Imaju akademijski dodatak koji iznosi oko 30.000 dinara mesečno. A od čega žive? Uglavnom, žive od svoje penzije i akademskog dodatka. Da li je dodatak za predsednika akademije isti kao i za članove? Nije! Predsednik ima dva puta veći dodatak, otprilike 67.000 ili 68.000 dinara, mesečno. A od čega vi živite? Pored penzije i akademskog dodatka, radim i kao konsultant-projektant za probleme konstrukcija, uglavnom, mostova. SANU, kao ustanova, nije politički angažovana kako je bila u Miloševićevo vreme. Neki smatraju da je to loše i po vas i po Akademiju. Nije, ali su se aktivnosti Akademije delimično promenile mojim dolaskom. Zašto? Smatram da sam definitivno orijentisao Akademiju ka nauci i naučnom radu, a da sam izbacio iz njenog rada sve ono što je mirisalo na dnevnu politiku. Mislite li da ste zbog toga dva puta izabrani za predsednika apsolutnom većinom? Možda, ali su verovatno postojali i neki drugi razlozi, koji su opredelili članove Akademije za taj izbor. Nisu baš sva pitanja koja tište Srbiju politika. Studenti štrajkuju zbog traljave primene bolonjskog procesa, a dosta je i onih koji smatraju da je koncept Bolonje promašaj, da unosi obrazovno-naučnu površnost na univerzitet. Bolonja je obrazovni proces, koji je prihvaćen od većine prosvetnih ustanova. O tome mogu samo da dam svoje lično mišljenje, a ono otprilike glasi: Bolonjska deklaracija u suštini ide za tim da se i ovde kod nas mogu formirati naučnici visokog kvaliteta. Mogu li? Mogu, apsolutno. Ali postoji druga stvar i reći ću je, jer ste me povukli za jezik. Smatram da će, čim priđemo EU, neki univerziteti i fakulteti izgubiti status univerzitetske ustanove i postati visoke škole. To se desilo i Bugarskoj. Univerzitet mora biti ustanova koja će se paralelno baviti i naukom i prosvetnim delatnostima, a svi oni koji su veoma korisni i važni za razvoj društva mogu da uče visoke škole, kakve postoje u Nemačkoj i drugim zemljama, gde se uči jako mnogo, ali praktično. I ne insistira se na doktoratima. Na jednom fakultetu gde sam ja, od 500 studenata njih bi samo 120 moglo da studira na univerzitetu, a svi ostali mogu da budu visokoobrazovani ljudi tako što bi završili visoke škole. Koledže? Recimo tako. Moramo otvoreno reći da nije svako zreo za naučni rad, niti za visoko obrazovanje. Za ovu zemlju sreće biti neće dok se visoko obrazovanje i nauka ne spoje u jedno ministarstvo. Dok se dva ministarstva ne spoje? Ne, nego dok se visoko obrazovanje i nauka ne spoje u jedno ministarstvo. Jeste li razmišljali o tome? Ne na takav način. Jeste li videli da se u Americi najveći deo naučno-istraživačkog rada odvija na univerzitetima. Mi smo mala zemlja i ne možemo odvajati visoko obrazovanje koje se završava doktoratima, od nauke. Jedan doktorat je naučna studija. On mora imati vezu sa onim što predstavlja suštinu nauke. Ne treba raditi doktorate koji se posle bacaju na đubrište, jer nisu ni za šta upotrebljivi. Zalažete se da svaki doktorat ima praktičnu primenljivost? Ja to nisam rekao. Kakvo onda mesto u Srbiji treba da imaju fundamentalne nauke? Laser je fundamentalni izum. Bez lasera ne bi bili mogući svetlosni efekti koji se prave iza leđa muzičara dok sviraju. Laseri su glavno pomoćno sredstvo u medicini, u estetici, ispravljanju bora na licu, itd. Srbija je vrlo siromašna i polupismena zemlja. Kako mudro izabrati koje fundamentalne, a koje primenjene nauke treba da razvija? Ono što odlikuje primenjenu nauku, to je neposredna upotreba u ekonomskom razvoju, u industriji, u privredi uopšte. Da biste to uradili potrebno je da imate relativno moćnu privredu koja će to da finansira, pored države ili bez države. U visokorazvijenim zemljama se to finansira neki put i bez države. Da li bi za naša istraživanja dale pare neke velike kompanije koje u Srbiji prave ogromne mostove i ogromne puteve i zarađuju milione i milijarde? Ne verujem. E, zato je priča o tome da ćemo pomoću nauke podići privredu uslovna. Treba stvoriti, na neki način, makar i minimalne uslove pa da neko poželi da uloži pare za istraživanje, i da to istraživanje uđe u upotrebu. I to će se desiti. Treba stimulisati mala preduzeća i male gazde da daju pare za neka istraživanja. U oblasti građevinarstva mi smo radili velike brane – Đerdap, Mratinje, kao i po celom svetu: Irak, Afrika, Karibi, Kafue... Sa tim ogromnim investicijama mi smo bili sposobni da vršimo naučna istraživanja u Institutu „Jaroslav Černi“ i na drugim mestima, da radimo eksperimente i da utičemo na industriju. Danas toga ima vrlo malo. Postoji li neki metod proračunavanja koji bi mogao da ukaže kako da siromašna država kao što je Srbija, poveća izdvajanja za nauku, pa i za Akademiju? Prva teškoća je kako ubediti naše društvo da finansijski podupre istraživanja, a drugo pitanje je kako te pare uložiti i u koja istraživanja. A je li rešiv? Jeste sa dosta strpljenja. Govorili ste u medijima o sistematskom i metodičkom razvijanju osećaja za nauku kod najnižih uzrasta. Francuska akademija nauka je prva počela da propagira nauku među najmlađima, među osnovcima. Akciju su nazvali „ruke u testu“. Hoće i kod nas da je sprovedu. SANU im je dala u tome podršku, napravili smo ugovor sa Francuskom akademijom nauka da slobodno prevodimo njihove publikacije iz te oblasti i da ne plaćamo ništa. Šta to znači konkretno? Treba deci na početku kazati da nauka nije sve što je očigledno. Svako dete, ako ga pitate da li kamen brže pada od perja, odgovoriće: kamen. Ali to nije naučna istina. Naučnu istinu dobijamo kada odredimo medijum u kome tela padaju, a to je vazduh. U bezvazdušnom prostoru i kamen i pero padaju istom brzinom. To znači da iz toga, između ostalog, proizlazi zakon gravitacije. Kada je u pitanju matematika za osnovce mnogo je teže nešto im izbiti iz glave, nego uliti novo. Svi mi, na primer, znamo iz prostog iskustva da se prilikom deobe dobije manje, ali u matematici nije uvek tako: ako delite jedan broj sa brojem koji je manji od jedinice, dobićete više. Jedan kroz 0,1 je deset, i dete mora sa tim da se pomiri. Neko se neće pomiriti do kraja života sa tim, ali je to tako. I tako mnogo štošta. Priča o mostovima. Većinom mostova koje ste izgradili srušili ste neki svetski rekord u veštini mostogradnje. Zašto niste samo kopirali najlepše mostove u svetu, nego ste ogromno rizikovali, gradeći drugačije od postojećih? Nije me ništa zanimalo ako nije u nečemu novo i ako ne moram donekle rizikovati. Bez razumnog rizika nema progresa. Sve novo što se u nauci dešava, skopčano je sa većim ili manjim rizikom, bez obzira na to koja je oblast. Taj rizik, u mnogim oblastima nauke, ne može biti toliko opasan kao u građevinarstvu, jer ako se u građevinastvu nešto sruši onda je to ljudska tragedija. Saznao sam iz literature da je vaš Železnički most preko Save, pored beogradskog Sajma, bio graditeljski izazov. On je prvi most na svetu te vrste. To je bio aposolutni svetski rekord jer je bio prvi most te vrste za železnički saobraćaj. Sistem mosta sa užadima pojavio se šezdesetih godina, a kada sam ja sedamdesetih krenuo da projektujem most preko Save, u svetu je postojalo svega desetak velikih mostova sa užadima, ali nijedan nije bio železnički, jer se smatralo da takvi mostovi nisu prikladni za železnički saobraćaj. Zašto u svetu niko nije hteo da pokuša? Ozbiljni ljudi sa kojima sam razgovarao imali su nekoliko razloga protiv gradnje železničkog mosta sa užadima. Prva zamerka mojoj nameri bila je da je most sa užadima za železnicu isuviše fleksibilan. Druga, most sa užadima pod težinom voza ima veće vibracije nego klasičan most. Treća, smatralo se da prolasci železničkih vozova mogu izazvati zamor materijala od koga su sačinjena užad, i da posle izvesnog vremena može doći do njihovog otkazivanja. Šta je za vas bio stvaralački izazov? Kako prevazići takve razloge. Za to je bio potreban i teorijski i praktičan rad. Rešio sam ga rasporedom kablova i pilona u takav sklad pri kome se najmanje izazivaju pomenuti uticaji. Osim toga, na tako veliki most, koji ima raspon od 260 m, dodao sam još tereta, metnuvši preko njega deblji sloj šljunka, pa su tek na šljunak položeni koloseci. To u svetu nije bilo uobičajeno za mostove velikih raspona. Ovde je imalo blagotvoran uticaj jer nije suviše opterećivalo užad, a nije mnogo ni koštalo. Fascinantno je da džinovsku čeličnu konstrukciju mosta drži svega nekoliko pari tankih kablova. Srećna okolnost je bila to šta sam, radeći kao profesor u Cirihu, upoznao ljude koji su počeli da se bave problemom kablova veće izdržljivost. I prvi sam u Evropi upotrebio sistem kablova u polietilenskoj cevi, baš na tom mostu. Takva užad su dobila apsolutno svetsko priznanje, pa danas svi mostovi, uključujući i ovaj na Adi imaju užad tog tipa. Kako ste savladavali strah da nećete uspeti i da se može desiti katastrofa? To troši nerve, ali ja sam strastveno voleo da radim takve složene stvari. Bio sam relativno mlađi i nisam se plašio rizika.To je bilo pravo vreme za takvu vrstu razumnog rizika. Vaši mostovi su lepi. Da li ste o njihovoj estetici razmišljali tokom projektovanja ili je ona nenameravana posledica koja se desi kada rešite funkcije i sigurnost. Danas nije dozvoljeno da se prave ružni mostovi, jer su oni spoj nauke i umetnosti. Konstruktor mosta ne polazi od proračuna, nego kreće od ideje. Kada završi idejni projekat, proračunom proverava koliko je ideja upotrebljiva sa stanovišta sigurnosti konstrukcije i ostalih elemenata mosta. Ništa ne vredi lepota u idejnom projektu mosta ako po toj ideji nije moguće napraviti siguran i upotrebljiv most. Prema tome, proces projektovanja sastoji se iz dva dela: prvi ima prevashodnu umetničku komponentu, a drugi je skroz racionalan i baziran na nauci. Da li ste razmišljali o tome koliko je Beogradu danas potrebno mostova preko Save i Dunava? Beograd je izgrađen grad i skoro da nema mesta za gradnju novog mosta u užem gradskom jezgru, jer bi mnogo štošta trebalo da se sruši. Ali uprkos takvim teškoćama, Beogradu su potrebna još dva mosta preko Dunava. Jedan treba da poveže Zemun i Borču, a drugi bi trebalo da bude kod Vinče, i da vodi saobraćaj ka Banatu i Rumuniji. Pored njih, nama je potreban i jedan most na tzv. unutrašnjem prstenu oko Beograda. On bi išao preko Dunava kod Ade Huje, i sa mostom kod Borče, zatvorio prsten oko Beograda. Drugim rečima, kad-tad će nam biti apsolutno potrebna, pored ovog mosta u Borči, još dva mosta na Dunavu. Osim toga nužan nam je most preko Save koji će se graditi, sasvim sigurno, u bliskoj budućnosti. To je most za metro koji će biti postavljen u blizini Brankovog mosta. Jedino mesto gde metro može izaći iz tunela je Pop Lukina ulica, pa će most biti vrlo blizu i paralelan sa mostom u Brankovoj ulici. Biće to dva mosta spojena u jedan sistem. Ovaj most kada se uradi neće izgledati bogzna kako s obzirom na neposrednu blizinu Brankovog mosta. Kvariće ukupnu estetiku okoline. Ali, on je apsolutno nužan, i njegova izgradnja će zavisiti od tempa izgradnje metroa. Mnogo je kritikovana ideja i izbor projekta za most preko Ade. Izbor je bio vaš, ali u vreme javnog osporavanja niste ga mnogo branili? Taj izbor nije bio moj već Žirija čiji sam bio predsednik. Ja lično smatram da je to dobro rešenje. Osporavanja su većim delom bila neumesna. Nisam odgovarao kritičarima jer sam smatrao da takav projekat odgovara tom mestu i da treba ići do kraja i napraviti most. Gradimo najlepše mostove, a propadaju nam postojeći, i u Beogradu, i u Srbiji. U našoj zemlji, kao i u ostalim balkanskim državama, ne postoji izgrađena svest da mostove treba popravljati. Naše mostove puštamo da „crkavaju“ do samog rušenja, bez ikakve popravke. Znamo da se već 40 godina koristi Gazela, a da na njoj ništa nije rađeno. Razumno je da popravke koje se rade kontinuirano najmanje koštaju, a kad se most upropasti do kraja, za njegovu popravku se moraju dati pare neki put slične izdacima za izgradnju jednog novog mosta. Popravka Gazele neće biti jeftina. Slično je i sa Pančevačkim mostom. Generalno, svi naši mostovi su u očajnom stanju. Devedesete godine su bile kobne, jer se na održavanju mostova ništa nije radilo. U svetsku istoriju primenjene nauke ušli ste sa originalnim matematičkim metodom koji je u literaturi nazvan Hajdinov Metod integralnih jednačina. Teško ga je shvatiti onima koji ne poznaju matematiku, pa vas molimo da nam najjednostavnije objasnite njegovu suštinu. Pojavila se potreba za proračunima stepena sigurnosti brana na rekama. Trebalo je stvoriti način za statičku analizu brana. To je vrlo složena matematička analiza. Postojeći metod analize nije u to doba, po mom mišljenju, rešavao na adekvatan način kompleksno dejstva raznih sila u konstrukciji jedne brane. Korišćeni su samo približni proračuni, posebno u Americi, gde su se gradile velike brane kao što je Bulder Dam. Ja sam ponudio jedan matematički korektan i racionalan put za takvu vrstu proračuna. Moj metod je, tada, zainteresovao ljude i u našoj zemlji i u inostranstvu. U Engleskoj su, na nekim univerzitetima, nastavili da rade na mom metodu i iz toga je nastalo nekoliko doktorskih disertacija i magistarskih radova. U Jugoslaviji je mojim metodom izračunavana sigurnost nekih od najvećih brana Jugoslavije, kakva je Grančarevo kod Trebinja, Mratinje, na Pivi, Glažnja u Makedoniji, i nekih drugih, koje sam projektovao. Tako je moj metod analize naučnog proračunavanja, relativno brzo, našao svoje mesto u svetskoj literaturi. To me je jako ohrabrilo. Prvi naučni rad Akademik Nikola Hajdin, iako naš savremenik, odavno je istorijska ličnost, netipična i kao naučnik, i kao konstruktor, i kao predsednik SANU. Svetskoj nauci je dao Metod integralnih jednačina, način za matematičko proračunavanje izdržljivosti najsloženijih građevinskih objekata, znatno tačniji i jednostavniji od dotadašnjeg vladajućeg američkog postupka; svakim mostom, koji je konstruisao, postavljao je novi svetski rekord u mostogradnji; u istoriji SANU, dugoj skoro 170 godina (osnovana 1841), Nikola Hajdin je jedan od malobrojnih koji su dva puta uzastopno birani za predsednike te ustanove. Mnogi su u Srbiji za Nikolu Hajdina čuli tek kada je prvi put izabran za predsednika SANU, 3. aprila 2003. godine. Nije malo Beograđana koji ni danas ne znaju da je Hajdinov most preko Save pored beogradskog Sajma, izgrađen 1979. godine, prvi džinovski most u svetu za železnički saobraćaj, sa čeličnim užadima. Paradoksalno je to da je konstrukcija mostova bila samo Hajdinov hobi, potekao iz želje i izazova da se okuša u praktičnoj primeni rezultata svog naučnoteorijskog rada. Današnji predsednik SANU došao je u Beograd 1941. godine, bežeći sa roditeljima iz Nezavisne države Hrvatske. Kada je upisao Građevinski fakultet u Beogradu 1945, nije znao jasnu „razliku između građevine i arhitekture“, ali je izvesno osećao da ima smisla za matematiku. Prvi naučni rad napisao je, na zaprepašćenje kolega, upravo kao student. Tekst tog rada, obima 16 strana, „išarao mu je crvenom olovkom“ čuveni prof. Jakov Matvejević Hlitčijev, s komentarom da se „u nauci ne piše sve što čovek zna“. Zbog takve primedbe profesora velikog autoriteta, koji ga je uveo u pojam nauke, pomislio je da njegov naučni prvenac „ništa ne vredi“. Obuzelo ga je moćno oduševljenje kada je njegov tekst, sveden na svega četiri strane, objavljen u Godišnjaku Tehničkog fakulteta. Hajdinov naučni talenat dobio je još veće priznanje kada je njegov asistentski rad citirao čuveni nemački naučnik Karl Girkman. To mu je, istovremeno, donelo i veliko razočarenje jer na takvo naučno internacionalno priznanje beogradskom asistentu niko u Jugoslaviji nije obraćao pažnju. Od 1954. godine počinje da se bavi konstrukcijom lučnih brana i vrlo brzo primećuje da je svetska teorija u toj oblasti nedovoljno razvijena. Nakon nekoliko godina rada zainteresovao je domaće i svetske naučnike novim metodom proračunavanja sigurnosti najsloženijih građevinskih objekata, među kojima su i lučne brane. Nazvao ga je Metod integralnih jednačina. Više od dvadeset godina istraživao je pitanja čeličnih konstrukcija sa velikim svetskim naučnikom iz te oblasti Švajcarcem Kurtom Kolbrunerom. Zajedno su objavili više od 20 studija na engleskom i nemačkom jeziku, ukupnog obima većeg od 2.000 strana. Nesreća i sreća Milutina Milankovića Da li ste u vreme kad ste sa roditeljima bežeći iz Nezavisne države Hrvatske stigli u Beograd 1941. godine išta znali o Milankoviću, koji je, kao i vi, bio građevinski inženjer? Sticajem okolnosti sam znao nešto o Milankoviću. Zanimala vas je nebeska mehanika ili njegovi građevinski projekti? Ja nisam, u to doba, imao neki pojam o nebeskoj mehanici. Bio sam tada nezavršeni gimnazijalac; zbog rata sam prekinuo školovanje u Hrvatskoj, preselio se u Beograd i diplomirao 1942. godine. Tada sam sticajem okolnosti otišao sa ocem kod nekog njegovog prijatelja i kod njega video jednog čičicu u ćošku. Očev prijatelj je rekao: „Ovo je gospodin Milanković“. Meni to, tada, nije bogzna šta značilo. Shvatio sam ko je Milanković tek kada je, u toku okupacije, izašlo drugo izdanje njegove knjige Kroz vasionu i vekove. Zbog te knjige Milanković je imao neprijatnosti: gonili su ga predstavnici vlasti. Posle rata, kad sam 1951. godine imao čast da me prime, kao mladog saradnika, u Matematički institut SANU, Milankovića sam upoznao kao profesora i već poznatog naučnika i potpredsednika Akademije. Ima jako mnogo stvari i anegdota koje govore o tom velikom čoveku. Milanković je ostao trajno u mom pamćenju. Mnogo štošta sam o njemu saznao kao asistent, a i kasnije. Imao sam čast da dođem i do njegovih pisama koje je pisao svom sinu. Koliko su ga u Srbiji uvažavali ljudi njegove tehničke struke i profesije? NJegov slučaj dosta govori o našem mentalitetu. Kada je odlučio da iz Beča dođe u Srbiju, negde 1908-1909. godine, prvo je pokušao da se zaposli, kao profesor, na Tehničkom fakultetu, u Beogradu, jer je bio građevinski inženjer. Ali ga tu nisu primili. Smatram da je to bila i njegova i naša velika sreća. Zašto? Pošto nije primljen na Tehnički fakultet, pozvali su ga ljudi sa Filozofskog. Koji? Na Filozofskom su tada bili Brana Petronijević, Jovan Cvijić... Mika Alas i ostali su ga pozvali da preuzme predmet Nebeske mehanike, o kome on nije imao dovoljno znanja, ali je ga je vrlo brzo stekao. Da nije došao na Filozofski fakultet verovatno se na Tehničkom ne bi bavio Kanonom osunčavanja. Kao građevinski inženjer postao bi dosta poznat i ostao bi u istoriji građevinarstva. A kao profesor nebeske mehanike i tvorac teorije o klimatskim promenama postao je svetska ličnost, među 15-20 najboljih naučnika iz te oblasti, svih vremena. Sa čistim blokom i olovkom je računao kretanje temperatura na Zemlji milion godina unazad. Nisu neuspesi najgore što se čoveku može desiti u životu. Milankovićev slučaj je pokazao da iz neuspeha, konkretno neodlaska na Tehnički fakultet, kasnije može da ispadne i velika korist, ako čovek ima veliku glavu.