Skok u zvezde

Lansiranje rakete još uvek je neka vrsta statusnog simbola, specijalan večernji izlazak u neponovljivi glamur peščane kazahstanske tajge gde se na jednom mestu okupe mnoge ličnosti koje čine povest kosmičkih letova. Na prethodnom lansiranju poseban gost je bila i čuvena, najnovija ruska špijunka – lepotica Ana Čepmen, koja je netom pre toga zamenjena sa grupom od deset ruskih agenata otkrivenih u Americi. Slava u Rusiji, osim nominacije za jednu od 10 najseksepilnijih Ruskinja i vodećeg mesta u podmlatku Putinove stranke „Jedinstvena Rusija“, značila je i uključivanje lansiranja rakete u Bajkonuru u njen program odavanja priznanja za učinak za otadžbinu. Ovde je sada nekoliko kosmonauta veterana predvođenih Georgijem Grečkom, dvostrukim herojem SSSR-a i najstarijim živim kosmonautom iz Gagarinove generacije. Na dve odvojene svečane tribine nalaze se najbliži rođaci i prijatelji kosmonauta, novinari i lokalne zvanice, a na drugoj, sa stanovišta domaćina mnogo ekskluzivnijoj, nalaze se najvažnije zvanice, rukovodioci Ruske kosmičke agencije, glavni konstruktori i kosmonauti – veterani. Dva sata pre lansiranja prvi gosti već stižu i obično se smeštaju u omanji i dobro snabdeveni kafe u kojem se prodaju najbolji konjaci, crni i crveni kavijar, sveži hlepčići – poznate ruske „buločke“ i veliki izbor vina. Okupljeni gosti u grupama prve zdravice posvećuju uspehu lansiranja. Ponoćni svemirski piknik, ali na zemlji. Istina, neke ruske kompanije planiraju i da grade hotele u kosmosu. - „Za zdravlje i sreću naših kosmonauta!“, uzvikuje domaćin, a svi gosti podignutim čašama otpozdravljaju: - Ura! Ura! Ura! Na razglasu se iz komandnog centra čuje odbrojavanje vremena do lansiranja. Prva najava je pola sata pre lansiranja, a poslednja na tri minuta pre nego što se raketa odvoji od tla. Pre nego što je lansirana, duhovnik Roskosmosa, otac Sergej, osveštao je raketu, a sam patrijarh Kiril je poželeo da bude kosmonaut, obelodanjujući da je prošao nekoliko dana vežbi predviđenih za svemirske putnike. Posetioci ni u kom slučaju ne odlaze na tribine kao otuđeni i izolovani posmatrači, nego kao euforični ekvivalent koji bi trebalo da se dopunjava sa snagom od 35 miliona konjskih snaga koja će se osloboditi na lansirnom mestu udaljenom dva kilometra kada Sojuz 20 bude poleteo u 01.09 minuta i 28 sekundi. Nešto što liči na „energiju mase ljudskih tela“ koju je kod masovnih skupova opisivao japanski pisac Jukio Mišima. Ako bi tu doista bilo 35 miliona konja, onda bi ta zaprega sa konjima u paru bila duga preko četiri miliona kilometara i koja bi istovremeno trebalo da skoči jedan metar! Dozvoljeno odstupanje od ovog vremena je samo 10 sekundi. Ukoliko bi se to vreme prekoračilo, lansiranje bi bilo obustavljeno, pošto samo u okviru ovog vremena raketa može da se nađe na pravoj putanji koja je potrebna za stizanje kosmičke stanice i za spajanje sa njom. U posadi su troje pukovnika različitih vojski koji su istovremeno i doktori nauka: Amerikanka Ketrin Koleman, Italijan Paolo Naspoli i komandant posade, pukovnik ruske avijacije Dimitrij Kondratjev. Ketrin Koleman je doktor hemije i bivši američki vazduhoplovni oficir u činu pukovnika. U kosmičkom programu NASA izabrana je za astronauta 1992. i do sada je u svemiru provela 20 dana, 20 časova i 43 minuta. Udata je za umetnika DŽoša Simpsona, koji je zajedno sa njihovim sinom DŽimijem prisustvovao programu lansiranja. U slobodno vreme svira u muzičkoj grupi Bandela sa kolegama astronautima. Sa sobom u svemir ponela je i igračku tigra koju joj je dao sin. Italijanski član misije je Paolo Naspoli, takođe u činu pukovnika italijanske armije. On je izabran za astronauta italijanske kosmičke agencije 1997. a sledeće godine je prešao u tek formiranu Evropsku kosmičku agenciju. U svemiru je proveo 15 dana, 2 sata i 23 minuta. Nespoli je doktor aeronautike i astronautike, a kao vojnik ima kvalifikacije pripadnika specijalnih jedinica u kojima je inače služio i u Libanu, u misiji UN. On je ronilac, padobranac, padobranski instruktor za skokove sa niskim otvaranjem padobrana, a sve to sa skoro svoja dva metra visine. Kroz osmeh kaže da samo zahvaljujući novijoj generaciji svemirskih brodova, ljudi njegovih dimenzija mogu da lete (zato se ti brodovi i nazivaju antropometrijski), pošto su kosmonauti sve donedavno bili ne viši od 170 centimetara. Komandant posade, pukovnik Kondratjev, izabran je za kosmonauta 1997. godine Predstojeći let mu je prvi. Da bi stigli do ovog momenta koji je ostvarenje sna svakog izabranog kosmonauta u svetu, oni su morali da prođu naporne i ozbiljne pripreme. Kosmonauti za boravak na stanici umnogome su drugačiji od ranijih kolega koji su samo leteli u svemir i vraćali se nazad u kapsuli na Zemlju. Sadašnji kosmonauti, pre svega, ne mogu biti mladi, jer se od njih traži temeljno znanje i veština za vođenje naučnih eksperimenata i mentalna spremnost za višemesečni boravak u vasioni. Oni će na stanici provesti nešto više od 150 dana i svakodnevno obavljati naučne, naučno-tehničke, medicinske i biomedicinske eksperimente u više od 40 programa. Da bi se navikli na bestežinsko stanje, oni spavaju u krevetima kojima je deo za noge podignut dvadesetak santimetara, pošto tako, kao u bestežinskom stanju, krv odlazi u gornje delove tela. Do kompleksa kosmodroma putuje se oko 50 kilometara, a sa obe strane puta vidi se retko naseljeno prostranstvo. Sve zgrade koje postoje pored puta povezane su sa životom kosmodroma, od Fabrike ugljovodonika, pa do napuštene vojne osmatračnice „Saturn“ gde danas napušteni stoje supersnažni prijemnici koji su mogli da osluškuju signale svemira. Prema programu, prvo se ide u istraživački centar nazvan po imenu oca ruske kosmonautike Sergeja Koroljova, u njegov deo po imenu „Energija“. Prolazimo kroz gvozdena vrata i ulazimo na završetak konferencije koju su kosmonauti imali tog jutra pred prijem svemirskog broda kojim će da odlete prema zvezdama. Oni su od rukovodioca ruske kosmičke agencije Anatolija Perminova i od glavnog konstruktora kao i od drugih posetilaca odvojeni staklom. Ispred svakog kosmonauta je mikrofon i on odgovara na pitanja. Putovanje za ispraćaj rakete Sojuz TMA 20 počinje buđenjem u pet sati, kada je mrkli mrak koji će se zadržati i narednih nekoliko sati i kada je temperatura pala duboko ispod nule. Gola stepa, pesak i kamen samo pojačavaju osećaj hladnoće. Odlazi se tamo gde je prethodnog dana okončana priprema, na lansirno polje 112, što je zapravo ime za kompleks „Progres“ i gde su sva tri dela rakete spojena u jedan. Lansirni proces počinje izvoženjem rakete iz hangara. Veliko uzbuđenje, komešanje i užurbanost više desetina ljudi prate prve obrtaje točkova lokomotive, bez obzira na to što je posle toliko decenija to gotovo rutinski postupak. Kada se raketa pojavi pod zvezdanim nebom, počinje njen susret sa vasionom. Do nje će biti poseban vagon koji služi za održavanje pritiska i temperature u svemirskom brodu do njegovog lansiranja. Sve što se događa pod krovom ove hale, rezultat je sinhronizacije tri faktora: golog ljudskog fizičkog rada, kompjuterskog upravljanja kranovima koji mogu da ponesu i do sto tona i železnice kojom se isključivo obavlja transport raketa i kosmičkih brodova unutar kosmodroma Bajkonur, konačno, sve do lansirne rampe. Lansirna rampa koja ima oznaku „1“ ili „Gagarinova lansirna rampa“ nalazi se pet kilometara od kompleksa „Progres“. Tih pet kilometara prelazimo džipom, sve do ukrštanja puta i pruge na uzvišici sa koje se vidi i obližnja lansirna rampa, ali i druge ustanove koje su deo ovog kompleksa, pa i zgrada na kojoj će biti postavljena tribina za posmatrače lansiranja. Da bi prešla rastojanje od pet kilometara, praćena helihopterom, kompoziciji je potrebno skoro sat i po vremena. Bajkonur se nalazi u Kizilirodinskoj oblasti Kazahstana i sve do 5. decembra 1995. zvao se Lenjinsk, pošto je u vreme Sovjetskog Saveza imao status strogo tajnog i čuvanog grada. Čak je i ime dobio prema seocetu koje je 300 kilometara dalje. Sve to je deo opšte konspiracije koja je bila tipična za to doba. Ovaj region je izabran za izgradnju kosmodroma jer je ispunjavao nekoliko važnih uslova: nenaseljenost velike teritorije, bliskost ekvatoru, blizina železničke pruge i reka i ne manje od 300 sunčanih dana u godini. Budući da su pedesetih godina američki avioni sasvim slobodno leteli nad ruskom teritorijom, a sovjetsko vođstvo je to znalo, Nikita Hruščov se odlučio na originalnu ideju za prikrivanje pravih namera. On je iznenadno proklamovao naizgled još jednu od sovjetskih fantazmi, ideju o osvajanju stepa. Cela zemlja je slavila politiku izgradnje novih gradova u stepama i tajgama i perspektivu koju je stepa nudila kao buduća sovjetska žitnica. Nikome nije bilo čudno što su mašine i hiljade radnika krenuli u sovjetske pustoši, pa čak ni kada je Jurij Gagarin 12. aprila 1961. poleteo kao prvi čovek u kosmos. Zajedno sa kompleksom kosmodroma, Bajkonur je unajmljen od strane Rusije do 2050. po ceni od 125 miliona dolara godišnje, a na snazi je režim dozvola za putovanja. To znači da u grad ne možete ući ukoliko nemate odobrenje za to. Mada više nije zatvoren grad, Bajkonur je i dalje ograđen zidom od betonskih blokova. Današnji ruski kosmički program je oporavljeni visokotehnološki zahvat koji je bio izložen teškim udarcima. Uprkos superiornom statusu nastalom u vreme trke u kosmosy, Bajkonur je odmah posle raspada SSSR-a bio gotovo napušten. U decembru 1991. Državni savet Rusije rasformirao je Ministarstvo mašinogradnje koje je odgovaralo za kosmonautiku. Sve se raspalo u jednom danu. Desila se kosmička katastrofa u kojoj nisu pošteđeni ni naučnici, ni generalni direktori, ni glavni konstruktori, ni rukovodioci raketno-kosmičkih jedinica. Od 1995. počela je postepena primopredaja objekata na kosmodromu agenciji Roskosmos i upravi grada Bajkonura. Na kraju sedamdesetih u Bajkonuru je bilo 35.000 vojnika i još 35.000 vojnih građevinaca. Sada je ostalo samo 400 vojnika ruskih oružanih snaga. Sovjetski Savez, činilo se, izgubio je i ovde veliku trku sa svojim takmacem, trku koja je uzbuđivala ali i nadahnjivala čitav svet. Ostala je, ipak, poneka pobeda koja je zavređivala rivalsko poštovanje. To je bila ruska kosmička stanica „Mir“. Veteran sovjetskih svemirskih istraživanja i pomoćnik slavnog Sergeja Koroljova, danas u dobi od 98 godina, Boris Čertok još uvek ponekad istupa javno. On je, praktično, tvorac te kosmičke stanice koju još naziva „sovjetskom pobedom u izgubljenom hladnom ratu“. Izgradnja međunarodne svemirske stanice počela je 1998. izbacivanjem u orbitu ruskog modula Zora (ISS). Kada ove godine bude okončana njena izgradnja, Međunarodna svemirska stanica imaće dimenzije od 110 × 90 × 30 metara, a planirano je da bude korišćena barem do 2016. godine. Svemirska stanica se nalazi u orbiti oko Zemlje na visini od 360 kilometara (220 milja). To je tip orbite koji se uobičajeno naziva niska orbita. Stvarna visina se menja po nekoliko kilometara pošto otpor atmosfere snižava orbitu, a povremeno se obavlja korekcija (podizanje) orbite. Stanica dnevno gubi od 65 do 100 metara u visini. Trajanje jedne orbite (orbitalni period) je oko 92 minuta. Ona u toku dana obiđe Zemlju 16 puta, leteći brzinom od 28.000 kilometara na sat. Svemirski brod će posadi Sojuza 20 biti vidljiv samo nekoliko sati pre spajanja, a radio-vezom sa posadom koja dolazi mogu da se čuju samo u toku prvog dana posle lansiranja. U toku tri dana, brod će se svakim obletanjem Zemlje približavati kosmičkoj stanici. Do trenutka spajanja, on će obleteti Zemlju 33 puta. Poslednje upozorenje preko razglasa da je raketa spremna za lansiranje praćeno je tišinom koju će nedugo zatim prekinuti snažno šištanje plamenih gorionika pogonskog dela rakete. Prvih desetak sekundi raketa stoji na svom mestu dok se ispod nje širi velika buktinja koja će snažan vazdušni talas naneti i do posmatrača udaljenih dva kilometra. Onda će odjednom da poskoči i za samo nekoliko sekundi pretvoriće se u plamenu tačku na nebu. Još tri minuta moći će da se prati njen let, a onda će se izgubiti u masi zvezda na jasnom nebu. Posle 11 minula leta, brod će napustiti Zemljinu orbitu.  Bestežinsko stanje i islam Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Raniji kosmonauti su se žalili da ne mogu da odrede na kojoj strani je Meka, pošto su fizičke odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenljive. Klečanje je nemoguće. Zbog toga je izrađen priručniku Muslim Obligations in the International Space Station, koji je sastavio The Islamic National Fatwa Council, nakon što je treći musliman leteo u kosmos, Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije kao član ruske posade, ali prvi koji je tamo boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U priručniku se savetuje: „Tokom ritualne molitve, ukoliko ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne možeš da stojiš, možeš da sedneš. Ukoliko ne možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati kartograf Kemal Abdali, međutim, tvrdi da vernik treba da se koncentriše na molitvu, a ne na kartografiju.