Zamor materijala

Kancelarija za evropske integracije je prošle nedelje objavila rezultate istraživanja javnog mnjenja, sprovedenog krajem decembra prošle godine, o stavovima građana Srbije prema Evropskoj uniji. Učešće građana koji podržavaju članstvo u EU palo je na 57 odsto, što je, uz 20 odsto apstinenata, najmanje od kad se ovakve ankete sprovode. Ipak, u odnosu na susednu Hrvatsku, građani Srbije su, još uvek, relativno EUforični. U Hrvatskoj, kojoj je ostalo nekoliko poglavlja do završetka pregovora, podrška ulasku u zajednicu evropskih zemalja je znatno manja – čak 43 odsto građana glasalo bi protiv, a samo 38 odsto za ulazak u EU. Srpski evroskeptici im potajno aplaudiraju, a evroentuzijasti verovatno misle da su susedi nezahvalni i inadžije. Ipak, rezultati istraživanja javnog mnjenja u Hrvatskoj, uzimajući u obzir sve specifične okolnosti (dugotrajan spor sa Slovenijom, odnose sa Hagom, ...) jasno ukazuju da tolerancija građana, bez obzira na uspešnost pregovora, u odsustvu stvarnih rezultata veoma brzo opada. Hrvatski scenario u kome birači za svoje frustracije okrivljuju Evropsku uniju može se ponoviti i u Srbiji. Pored naših specifičnih razloga (Kosova, bombardovanja, itd.), potrebno je razumeti i druge činioce koji utiču na ozlojeđenost srpskog birača. Prvi izvor frustriranosti je to što je Srbija bila i biće još neko vreme neto ekonomski gubitnik prve faze procesa integracija. To zapravo i nije ništa neobično. Na kratak rok troškovi pridruživanja su najčešće veći od koristi. Nekoliko studija u vezi s poslednjim proširenjima pokazalo je da usled promena regulatornog okvira u oblastima poput životne sredine, radnog zakonodavstva, poljoprivrede, itd. troškovi iznose barem nekoliko procentnih poena BDP-a godišnje. Drugim rečima, prilagođavanje proizvodnje evropskim standardima košta. Znatan deo preduzeća to nije učinio ili neće biti u stanju da učini, što znači gubitak posla za zaposlene i posledični strah od promena. Na dugi rok okolnosti su drugačije, ali ih treba dočekati. Drugi izvor frustriranosti je to što su ključne mere i aktivnosti u okviru pridruživanja - liberalizacija trgovine i harmonizacija propisa - zasad dale ograničene rezultate. Dometi liberalizacije ograničeni su postojanjem niza prepreka ulasku i poslovanju na srpskom tržištu. Posledično, u brojnim sektorima još uvek nije došlo do povećanja tržišne konkurencije. U slučaju harmonizacije rezultati su mešoviti. Od relativno uspešne (u EU žargonu) „transpozicije“ direktiva, do njihovog jednostavnog kopiranja bez ikakve namere da se one primene. Od drugog pristupa neće biti mnogo koristi osim što nećemo dospeti u situaciju da se poput Bugarske zakoni u poslednjem danu pred sticanje punopravnog članstva u EU, u parlamentu donose aklamacijom i to na engleskom jeziku. Treći izvor frustriranosti nastaje kao posledica upotrebe evropskih integracija u dnevnopolitičke svrhe. Licitiranje datumima i pristupnim fondovima je uobičajen primer stvaranja plodnog tla za izneverena očekivanja. Koliko puta smo čuli da ćemo kandidati postati do kraja godine ili da u idućem periodu očekujemo novih 300, 400 ili 800 miliona evra iz pristupnih fondova. Pored toga, sve češće se iznosi stav da ne dobijamo dovoljno novca za integraciju. Evo, da pomognem u računici. Ako se uzme u obzir da je od 2007. do 2013. godine EU za Srbiju namenila oko 1,4 milijarde evra (oko 200 miliona godišnje) iz pretpristupnih fondova (ne uzimajući u obzir druge bilateralne kanale, EBRD ili EIB) i da EU trenutno ima 500 miliona stanovnika, to znači da mi trenutno stvaramo trošak od oko tri evrocenta mesečno po glavi stanovnika EU. Ipak, ključno pitanje nije koliko, već kako trošimo dobijeni novac. A o tome, bar sudeći prema rezultatima ankete, naši građani ne znaju baš mnogo. Konačno, nezadovoljstvo nastaje i usled neizvesnosti konačnog ishoda po pitanju pregovora i utiska da zbog ekonomske krize zamor od širenja vlada i unutar EU. Biračko telo u EU je i dalje veoma podeljeno. Prema poslednjoj anketi, polovina građana EU smatra da je neophodno prvo sprovesti konsolidaciju EU, pa tek onda eventualno razmišljati o proširenju ili su eksplicitno protiv proširenja. To svakako stvara odbojnost i strah od ishoda „džaba smo krečili“. Ono što ipak daje nadu jesu dva rezultata pomenutog istraživanja. Prvi se odnosi na povećan procenat građana Srbije koji smatraju da su reforme potrebne zbog nas samih, a ne radi ispunjavanja uslova postavljenih od strane EU. Na sreću, ovo smo često mogli da čujemo i od gospođe Delević. Time, čak 78 odsto građana pokazuje da razume da je najznačajnija donacija, kredit i uvozni artikal iz EU zapravo „pravna država“ ili, što bi rekli Nemci, „die Rechtsstaat“. Drugi se odnosi na 39 odsto ispitanika koji smatraju da bi smanjenje korupcije predstavljalo najznačajniju reformu u Srbiji. Ipak, ovo može biti dvosekli mač. U slučaju odsustva rezultata u ovoj oblasti, građani će biti razočarani i procesom pridruživanja EU, jer ga više neće videti kao slamku spasa i jedini način za rešavanja ovog problema. Izneverena očekivanja da će EU rešiti problem korupcije odraziće se i na procenat onih koji će i dalje biti za pridruživanje. Jedva čekam da vidim nove rezultate. Ali za Hrvatsku! (Autor je predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu)