La Mama

Prošle nedelje planetom je prostrujala vest da više nema jedne od najslikovitijih ličnosti velikog pozorišnog bratstva i sestrinstva. Nema više La Mame, velike majke svih nas, pozorišnih strasnika. La Mamom je sebe nazvala dizajnerka Elen Stjuart pre mnogo decenija. Otada je insistirala da je ona mama svakoga od nas iz svetskog teatra, bez obzira na godine. Pre nekoliko godina jednom tamošnjem mlađem reditelju je rekla: „Ti si moje poljsko, a ovo je moje beogradsko dete“. „Ali, Elen, ja ne mogu da ti budem sin“, rekoh iako nisam znao tačno njene godine. „Ne, ti si moj sin. I tačka!“ Slegnuo sam ramenima. I upravo kad su svetske agencije objavile da je La Mama umrla u svojoj 91. godini, saznao sam da sam bio u pravu. Gde je rođena, čuo sam tek kad sam je pitao. Tihim glasom mi je poverila: „Ja sam rođena u Luizijani, ali to je veeelika tajna! Nemoj nikome da kažeš.“ „Ja imam još veću tajnu. Rođen sam u Kikindi, a to možeš svima da kažeš.“ Ni danas pojma nemam zašto je Luizijana nešto što treba kriti. Ranih 60-ih godina u javnom životu nije bila nikakva prednost - biti Afroamerikanac, kako mi bez zazora zovemo crnce, valjda što ih nikad nismo mrzeli, već ih obožavali kao rodonačelnike džeza i mnogo čega drugog. Tu reč crnac Ameri danas čak naknadno cenzurišu u Tvenovom „Tomu Sojeru“, kao što neki u Crnoj Gori NJegošu dopisuju neki 31. i 32. suglasnik. A zašto NJujork i sa njim ceo svet žali i slavi La Mamu? Od njenog malog pozorišta u 4. ulici sve ovo je i počelo. Pod ovim mislim na tragalačko pozorište sa šmekom pobunjeničke `68. godine. Kod nje su prve korake pravili američki pozorišnici, danas jedinice iz leksikona, kao što su Sam Šepard, Pol Foster, Bob Vilson itd. Prva kamerna „Kosa“ imala je premijeru u njenoj La Mamma etc sa 99 sedišta. Zašto baš 99! Jer po tamošnjim vatrogasnim pravilima samo sto sedišta manje jedno ne moraju da budu fiksirana. A La Mama nije volela ništa da bude fiksirano, učvršćeno, pod konac. Sve je bilo podložno promeni. Osim njenog prijateljstva prema svima nama, u svetu, a u Beogradu prema Caci i Branku. Volela je anarhični stvaralački Beograd, kao onaj njen njujorški kutak u Ist Vilidžu. Bez nje ništa ne bi bilo ko što je bilo, niti će ikada biti.