Kabinet ili dvor, pitanje je sad

Velika Britanija uveliko odbrojava dane do 29. aprila, za kada je zakazano venčanje princa Vilijama i Kejt Midlton. Ostrvska štampa budno prati pripreme i događaj već kvalifikuje kao najznačajniji u deceniji. Malo je onih koji se pitaju koliko će sve koštati, mnogo su glasniji zagovornici teorije da u vremenu krize kruna najjače sija. Posebno sada kad članovi kraljevske kuće nastavljaju trend popularizacije dinastije kroz bračno povezivanje sa neplemićkim slojevima, odnosno kad Britanija dobija novu „narodnu“ princezu. Šta su danas monarhije, koliko su opravdani utisci da mnogi monarsi vladaju kao republikanci, a da sa druge strane nije malo republikanaca koji neguju caristički pristup vladanju. Odavno već republike nisu garancija demokratije, niti su monarhije simboli autokratije. Gde su u svemu Karađorđevići? Tema NIN-a koju je pripremila Zora Latinović nudi odgovore na deo najčešćih pitanja koja postavljaju kako zagovornici monarhije, tako i njeni najljući protivnici. Valjda ne samo mediji i britanski trgovci koji imaju priliku stoleća da na venčanju princa Vilijama zarade kao nikad pre, nego i obični depresivni Englezi do guše u krizi, vape za narodnom bajkom koja će, ovog puta, imati – srećan kraj. Princu Vilijamu je, čini se, važnije da se oženi kao sin „najvoljenije britanske princeze“, a ne kao unuk kraljice Elizabete II. Tako je, valjda, neko princa savetovao ili je sam bio domišljat. Naslediće, bože zdravlja, i babinu krunu i babino bogatstvo, ali je za krunu ovo prilika da joj se vrati epitet „narodna“ koji je nosila prinčeva majka Dajana – poslednja britanska „narodna princeza“. Zato je prvo što se pogledom traži na zvaničnim vereničkim fotografijama mladog para, Dajanin verenički prsten na levoj ruci gospođice Kejt Midlton. Veliki plavi safir optočen sitnim dijamantima. Davne 1981. godine, ledi Di ga je nosila pred svoje glamurozno venčanje za koje se danas samo pretpostavlja koliko je koštalo jer Britanci račun videli nisu. Zvanične vereničke fotografije uradio je, opet po Vilijamovoj želji, Mario Testino, omiljeni fotograf princeze Dajane, koji ju je fotografisao za „Veniti Fer“ mesec dana pred tragediju 1997. Princ Vilijam će sa Kejt Midlton sklopiti brak u Vestminsterskoj opatiji, porodičnoj crkvi iz koje je kao petnaestogodišnjak ispratio kovčeg s posmrtnim ostacima svoje majke... „Kao pravi naslednik krune, hrabro će prigrliti svoje nasleđe“, tronuta je britanska javnost. Ako zanemarimo tabloidnu histeriju koja prati ne samo britansku kraljevsku porodicu nego i svekoliku aristokratiju širom Zemljinog šara, imaju li monarhije danas – stvarnu društvenu i državnu moć? A finansijsku? Na koji način funkcionišu i koliko su uticajne u unutarpolitičkim i, još važnije, spoljnopolitičkim odnosima? Kakva je, zapravo, njihova uloga danas u Evropi i svetu? Danas u svetu ima tačno 44 monarhije. U Evropi – 12. Imajući u vidu ukupan broj evropskih država (pedeset, ako se računa i Kavkaz) današnji broj evropskih monarhija nije veliki. A da ih je sve manje, govori podatak da je pre stotinu godina, uoči Prvog svetskog rata, u Evropi bilo samo tri republike (Francuska, Švajcarska i Portugal). Većina evropskih monarhija je na severu kontinenta. Tri su u Skandinaviji (Norveška, Švedska i Danska), tri su zemlje Beneluksa (Holandija, Belgija, Luksemburg), na severu je i Velika Britanija. Na evropskom jugu postoji samo jedna, veća zemlja monarhijskog uređenja: Španija. Ovo su sve kraljevine, sem Luksemburga koji je veliko vojvodstvo. Monako i Lihtenštajn su male monarhije, njihovi vladari se nazivaju kneževima ili prinčevima. U evropske monarhije se ubrajaju i dve male „izborne monarhije“ posebnog tipa: Vatikan (specifična teokratska država) i Andora (čiji su „suvereni“, zajedno, francuski predsednik i španski biskup). Izvan Evrope, broj modernih monarhija je relativno mali, posebno ako izuzmemo Krunske zemlje Komonvelta – 16 suverenih država koje priznaju britansku kraljicu Elizabetu II kao svoju kraljicu i šefa države (pogledajte okvir). Tako, u Africi postoje tri monarhije (Maroko, Lesoto i Svazilend), a u Aziji - 13 od kojih je pet arapskih zemalja Bliskog istoka. Najpoznatije monarhije na azijskom kontinentu su Japan (jedina moderna monarhija s carem na prestolu) i Tajland. Nepal je poslednja zemlja Azije u kojoj je nedavno monarhija zamenjena republikom (2008). Monarhije, danas, po tipu mogu biti apsolutne (Butan, Oman, Katar, Saudijska Arabija, Svazilend i apsolutna teokratija - Vatikan), ustavne (monarh zadržava izvršnu ili veći deo izvršne vlasti) i parlamentarne kao podtip ustavnih monarhija (izvršna vlast umesto monarhu podređena parlamentu). U Evropi postoje primeri za sve tipove monarhija, kaže za NIN dr Slobodan Marković, istoričar i politički antropolog, i pita: „Da li je parlamentarna monarhija u kojoj u svemu odlučuju premijer i parlament uistinu - monarhija? Parlamentarna monarhija je paradoksalno - oblik republike. Monarhija znači vladavina jednog, a parlamentarna monarhija nema više nikakve veze sa tim.“ U parlamentarnoj monarhiji, vladavina jednog je samo simbolična. Ipak, simbolički značaj je samim tim i politički, mada – veoma mali, dodaje dr Marković. Postoje i poluustavne monarhije (Bahrein, Maroko, Lihtenštajn i Monako). Ove poslednje dve su evropske poluustavne kneževine. Lihtenštajn jeste ustavna monarhija s parlamentarnim uređenjem ali je ipak najveću moć i vlast zadržao knez. U Monaku deo vlade imenuje Francuska, a Andora je, kao ustavna kneževina, jedina dvostruka monarhija pod zajedničkim suverenitetom biskupa od Urgela i šefa francuske države, kao naslednika grofovije Foa. Tako je sada Nikola Sarkozi – koprinc Andore. „U Francuskoj, koja je pojam republikanizma, na čelu države je u stvari - monarh“, kaže dr Marković koji za enciklopediju Demokratija piše odrednicu „Monarhija“. Koprinc Sarkozi još jedan je dokaz rastegljivosti današnjih pojmova monarhije i republike. I jedna i druga kao oblici vladavine vode poreklo iz antičkih vremena, „podjednako su stare“ kako je to zapisao dr Pavle Nikolić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i član Krunskog saveta Kraljevske porodice Karađorđević, i imale su različita značenja tokom svoje duge istorije. Tako, dr Nikolić podseća: „Dok je republika oblik vladavine koji se tokom istorije javljao i u autokratskim i u demokratskim režimima (npr. aristokratske i demokratske republike u antičkoj Grčkoj), dotle je monarhija stolećima bila deo autokratskog režima, menjajući različite vidove - počev od robovlasničkih, apsolutističkih, staleških i dr. U vreme stvaranja moderne države, ideali velikih revolucija s kraja XVIII veka vezivali su se za republiku, pa je republika i postala simbol slobode, kao što je monarhija (apsolutistička) bila simbol omraženog autokratskog režima. Kriterijumi razlikovanja između demokratskog i autokratskog političkog režima danas su drukčiji i ne vezuju se za oblik vladavine. Naime, notorna je činjenica da u modernoj državi, posebno u današnje vreme, republike postoje kako u demokratskim zemljama, tako i u zemljama sa izrazito nedemokratskim, tj. autokratskim pa i totalitarnim režimom. Uostalom, sve bivše (i sadašnje) socijalističke države bile su isključivo republike, a republike su bile i pojedine fašističke države. To, s jedne strane, a s druge, monarhija, koja je danas mnogo manje rasprostranjena, javlja se u zemljama sa autokratskim režimom, ali i sa izrazito demokratskim političkim sistemom. U ovim drugim, monarhija se oblikovala kao ustavna parlamentarna monarhija i to je danas preovlađujući oblik monarhije.“ Izuzev pape u Vatikanu i kneza u Lihtenštajnu, koji su zadržali najveću moć i vlast, svi ostali evropski monarsi su praktično potpuno potčinjeni parlamentu. Monarh (kralj, car, knez ili dr) kao šef države simbolično predstavlja državu&naciju u inostranstvu i zemlji i nominalno je na vrhu izvršne vlasti, koju u stvarnosti sprovodi predsednik vlade sa vladom. Kao i predsednik republike, ustavni monarh raspušta i saziva parlament, postavlja vladu u skladu sa rezultatima izbora i vrhovni je šef (nominalno) oružanih snaga. NJegova politička moć je ograničena, iako on može da igra nesumnjivu ulogu i u političkim zbivanjima, posebno u slučajevima ustavnih ili političkih kriza. Takav je recimo, politički značaj belgijskog kralja Alberta II. Razlog - loši odnosi između valonske i flamanske zajednice u Belgiji. Albert II dobio je nadimak „poslednji Belgijanac“, jer je ostatak građana podeljen na Flamance i na Valonce (postoji i mala nemačka jezička zajednica u Belgiji). Kralj je, tako, u ulozi posrednika i arbitra, simbol državnog jedinstva. „NJegovom smrću ili abdikacijom, ili bilo kojim odlaskom s vlasti samo državno jedinstvo bi bilo dovedeno u pitanje“, kaže Marković. Ovakva situacija je danas, bar u Evropi, retka, jer su evropske monarhije, uglavnom, ustavno relativno stabilne zemlje. Kao Velika Britanija na primer. U ovoj parlamentarnoj monarhiji izvršna vlast je u rukama premijera odnosno one parlamentarne stranke (sada koalicije) koja može da formira većinu. Vladarka ima veliki simbolički značaj za Britance, ima i određeni uticaj i društveni prestiž, ali nema realnu političku moć. Iako nije u prvih deset najbogatijih monarha na Forbsovoj listi (tek je dvanaesta), 450 miliona dolara, koliko kažu da vredi njena imovina – nisu baš zanemarljivi. Zato su, krizom satrveni Englezi odmah po objavljivanju vesti o venčanju princa Vilijama sumnjičavo pitali: A ko će to da plati? „Engleska kraljica ima toliko poseban zakonski status da čak ne poseduje pasoš“, pojašnjava Dragomir Acović, član Krunskog veća Kraljevske porodice Karađorđević i predsednik Srpskog društva za heraldiku, genealogiju, veksilologiju i faleristiku: „Pravno, ne može ni da ga poseduje, jer je svaki britanski pasoš izdat u njeno ime. Kako da nosi pasoš u svoje ime? LJudi zaboravljaju da kraljica ima takva zakonska prava da ako bi ih koristila, poreske obveznike bi to koštalo mnogo više. Ona ih, međutim, ne koristi, sopstvenom odlukom. Ona ne mora da plaća porez, ali ga plaća kao i svi – sopstvenom voljom. Kao deo svoje privatne liste poseduje prihod od vojvodstva Lankaster koji na osnovu sporazuma sa vladom, prepušta vladi, a vlada joj zauzvrat isplaćuje u okviru njene tzv. Civilne liste određen iznos. NJen sin princ Čarls je po zakonu vlastan da naplaćuje ukupan poreski prihod od vojvodstva Kornvol, što on ne radi, nego opet po sporazumu, prihod ustupa poreskoj britanskoj službi a zauzvrat dobija određenu apanažu koja nije ni u kakvoj proporciji s iznosom tog novca. Kanalska ostrva su krunski posedi Ujedinjenog kraljevstva. Nalaze se pod upravom Velike Britanije, iako država nema veze s njima, jer nisu njen sastavni deo. Deo su vojvodstva Normandija koje je nasledno pravo engleske kraljice, dakle njen lični posed koji je ona uključila u sastav Engleske. A onda se postavlja pitanje ko će da snosi troškove venčanja.“ Osim simboličnih nadležnosti u parlamentarnim monarhijama, koje ponekad postaju i stvarne, vladarske porodice imaju i druge oblike društvene moći odnosno uticaja. Koliko će monarh imati uticaja u društvu zavisi i od njegovih ličnih kvaliteta, ali i od konkretnih društvenih okolnosti. Ako je nacija ugrožena, na primer, u ratu, narod se više okreće vladaru kao simboličnom čuvaru nacionalnog suvereniteta. Pod uslovom da vladar pravilno odgovori na spontane izraze privrženosti dinastiji. U Drugom svetskom ratu popularnost engleske vladarske porodice je značajno porasla, jer su kralj i njegova supruga delili sudbinu naroda u bombardovanom Londonu. Neki vladari se tada i nisu najbolje snašli. Recimo, belgijski kralj Leopold III koji je morao da abdicira nakon rata, da bi bar sinu spasao presto. Savojska dinastija u Italiji je zbog odnosa sa Musolinijem na kraju rata na referendumu bila zbačena itd. Slično se, iako iz drugih razloga, desilo i sa grčkim kraljem Konstantinom II. NJemu je nakon pada grčke „diktature pukovnika“ 1974. godine bilo prebačeno da se nije dovoljno energično odupro vojnoj diktaturi (iako je zbog diktature pobegao u izgnanstvo) pa je na referendumu iste godine većina građana (oko 69 odsto) glasala za ukidanje monarhije i uvođenje republike. Nema sumnje, kategoriji onih za koje se može reći da se nisu snašli pripada i kralj Petar II Karađorđević. Mnogo veći politički i svaki drugi značaj danas, vlast, moć i uticaj od krunisanih glava, imaju tzv. republikanski monarsi. Pojedine republike danas su – monarhije, u doslovnom značenju vladavine jednog. Jedan od nama najbližih primera je Josip Broz Tito, koji je bio stvarni monarh, podseća istoričar Slobodan Marković čitaoce NIN-a. „Doživotni predsednik, najpre jedini koji je mogao da bude izabran na mesto predsednika, a onda je to bila ustavna kategorija. Bio je i doživotni predsednik Saveza komunista Jugoslavije. Tako na ovo pitanje oblika vladavine treba gledati suštinski a ne formalno.“ I nasleđivanje „predsedničkog prestola“ danas govori slikovito o „republikanskim monarsima“: Na Kubi je Raul Kastro zamenio svog brata Fidela, stvarnijeg monarha nego što su to engleska kraljica Elizbeta II ili Huan Karlos I od Španije. Severnom Korejom, takođe republikom, drma dinastija Kim Il Sunga, koji je kao „veliki vođa“ vladao od 1848. do 1994, kada je umro. Nasledio ga je sin Kim DŽong Il, koga je otac „odmalena“ pripremao za „predsedničku krunu“. I DŽozef Kabila je 2001. nasledio ubijenog oca Lorena na čelu Demokratske Republike Kongo. Na Haitiju je represivni režim Papa Doka nasledio njegov sin Bejbi Dok. Acović dodaje: „U istoriji SAD bilo je po dva predsednika iz porodice Adams (DŽon i DŽon Kvinsi), iz porodice Ruzvelt (Teodor i Frenklin Delano) iz porodice Buš (DŽordž Herbert Voker i DŽordž Voker). Nije to baš norma, ali tendencija postoji. Kako piše Duško Lopandić u svojoj knjizi Likovi i priče iz srpskog srednjeg veka (Dereta, 2009), plemićke porodice nisu poseban i stvarno izdvojen deo stanovništva, a „plava krv“ je samo mit izmišljen da bi se održale klasne razlike: „Moderna proučavanja su demokratizovala genealogiju, kao nauku o rodoslovima, i u tom smislu što su pokazala da je, posmatrano na duži rok (nekoliko desetina generacija), plemstvo praktično u bliskom srodstvu sa svim ostalim stanovništvom i da je pojam plemićke krvi samo mit, izmišljen kako bi se nametale i održavale klasne i društvene razlike. Tokom srednjeg veka u pojedinim zemljama, mnoge mlađe grane vladarskih porodica su se utapale u srednje plemstvo koje je često u narednim generacijama siromašilo i povezivalo se, brakom, sa bogatijim građanskim familijama. Proces je išao i obrnutim putem. Razlika između plemića i ostalih leži samo u činjenici da su jedino velikaške porodice sačuvale zapise o svojim precima (ali samo odabranim) u dužem vremenskom periodu, pa su nam tako njihovi rodoslovi jedino dostupni, kako bismo mogli pratiti smene ljudskih pokolenja, iz veka u vek.“ Za opstanak danas vrlo fragilnog oblika vladavine u svetu, kakvo je monarhističko uređenje, popularnost dinastija u narodu značajnija je i od imovine i od porodičnih veza. Jer, nijednoj monarhiji opstanak nije zagarantovan. Narod, tj. javno mnjenje uvek može da promeni mišljenje i utiče na eventualnu promenu ustava i državnog uređenja. Ipak, popularnost današnjih evropskih monarhija je, reklo bi se, stabilna. Oko 80 odsto ispitanika u današnjim monarhijama podržava takav oblik državnog uređenja. U Velikoj Britaniji je ovaj procenat nešto veći, a u Španiji nešto niži. Popularnost monarhije je uglavnom povezana sa tradicijom i ugledom u narodu vladajuće porodice, iako se ponekad radi i o ličnoj popularnosti ili zaslugama monarha. To je slučaj kod Huana Karlosa Burbonskog, kralja Španije, čiji se dolazak na presto nakon smrti diktatora Franka povezuje sa procesom demokratizacije i modernizacije Španije. Huan Karlos je 1981. godine lično intervenisao kako bi zaustavio vojni udar kada je španska „civilna garda“ okupirala parlament. Jesenas su se kralj Huan Karlos i njegov sin, prestolonaslednik princ Filip od Asturije, pridružili generalnom štrajku koji su organizovala dva najveća španska sindikata zbog oštrih mera vlade za prevazilaženje krize. Popularnost holandske kraljevske kuće bila je poprilično uzdrmana sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u vreme kada je u čuvenoj finansijsko-političkoj aferi Lokid otkriveno da je suprug tadašnje kraljice Julijane – princ Bernard – primio „bakšiš“ od milion dolara iz inostranstva kako bi pomogao sklapanju poslova u kupovini vojnih aviona. „Plava krv“ u dolarima Bogatstvo 15 najimućnijih monarha na svetu iz godine u godinu se – osipa. I njima je kriza. Bumimol Aduljadej, tajlandski kralj, prvi je na listi najbogatijih krunisanih vladara sveta sa 30 milijardi dolara. Na drugom mestu Forbsove liste je Hasanal Bolkijah, sultan Bruneja, sa imovinom vrednom 20 milijardi dolara, baš kao i prošle godine. Videćemo da je na Forbsovoj listi najviše „naftnih“ monarha Srednjeg istoka i Azije. Tako, Abdulahbin Abdulaziz al-Saud, kralj Saudijske Arabije, treći je na ovoj listi najbogatijih monarha sa 18 milijardi dolara. Na četvrtoj poziciji je predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata šeik Kalifa bin Zajedd al-Nahajan, (15 milijardi dolara), a peti je šeik Emirata Dubaija Muhamed bin Rašid al Maktum, sa 4,5 milijardi dolara. Prvi evropski monarh na listi je knez Lihtenštajna Hans-Adam Drugi sa nepromenjenom imovinom od 3,5 milijardi dolara, posle njega je, dakle sedmi kralj Maroka Mohamed Četvrti sa 2,5 milijarde dolara. Katarski emir Hamad bin Halifa al Tani je uspeo da za godinu dana uveća svoje bogatstvo na 2,4 milijarde dolara (bilo je dve milijarde). Poslednji milijarder na listi (ostali su milioneri) jeste Albert Drugi, princ od Monaka sa bogatstvom vrednim milijardu dolara. Bogatstvo kraljevske porodice su nekretnine, umetnička dela, oldtajmer automobili, udeo u kazinu Monte Karla... Na desetom mestu „Forbsovog“ rejtinga je princ Karim al Huseini, Aga-Han, sa imovinom od 800 miliona dolara, a za njim sledi sultan Omana Kabus bin Said (700 miliona). Britanska kraljica Elizabeta Druga je na 12. mestu sa bogatstvom od 450 miliona dolara. Iza nje sledi kuvajtski šeik Ahmed al Abdala as Sabah, (350 miliona dolara), dok je bogatstvo holandske kraljice Beatriks ostalo nepromenjeno (200 miliona dolara). Listu najbogatijih monarha Planete zatvara kralj Svazilenda Msvati Treći sa 100 miliona dolara. Sama protiv sebe, u ime svih Za razliku od drugih današnjih vladara, monarh Velike Britanije je u specifičnom položaju, jer kraljica Elizabeta II nije samo suveren Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, nego je, istovremeno, nominalni suveren u još 15 bivših britanskih kolonija, sada nezavisnih zemalja koje su istovremeno i članice britanskog Komonvelta. To su, po azbučnom redu: Antigva i Barbuda, Australija, Bahami, Barbados, Belize, Grenada, Jamajka, Kanada, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Sveti Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sveti Vinsent i Grenadini, Solomonska Ostrva, Tuvalu. Ove zemlje štampaju svoje marke, novac, izdaju povelje, izdaju zakone i ukaze u ime i sa likom kraljice Elizabete. Danas je možda neobično što su Kanada ili Australija – monarhije sa britanskom kraljicom kao šefom države, iako kraljica tamo ne obavlja nikakvu stvarnu vlast, nego ima samo simboličan položaj. U svakoj od pomenutih zemalja ona „vlada“ preko „generalnih guvernera“, koje u stvari predlažu vlade ili parlamenti samih tih država. Ponekad, međutim, može doći i do zanimljivih ustavnih problema. Takav je slučaj intervencije SAD na ostrvu - nezavisnoj državi Grenadi 1983. godine. Tada se kraljica Elizabeta II kao suveren formalno-pravno našla u trostrukom sukobu interesa: bila je istovremeno vrhovni vladar napadnute države Grenade, zatim bila je i suveren nekih od zemalja koje su uz SAD intervenisale na Grenadi (npr. Jamajka, Barbados) i, najzad, bila je i vladar zemalja koje su tada osudile celu akciju (Velika Britanija, Belize)! Daleko je kruna Nema popravnih ispita za propuštene prilike u istoriji.“ Tako Vuk Drašković odgovara na pitanje NIN-a da li je danas obnova monarhije u Srbiji – moguća. Mada je programski ideal SPO-a i dalje Kraljevina Srbija. „Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević prvi put je došao u Srbiju oktobra 1991. zahvaljujući mom ličnom zalaganju“, podseća nepopravljivi monarhista i nekrunisani „kralj trgova“. „Dočekan je na krilima uzavrelih strasti i nade. Od aerodroma do Terazija bio je špalir ljudi, predratna beogradska gospoda ljubila je gume na njegovom automobilu. Predlagali smo da ga desetine hiljada demonstranata unesu u dvor, da ga proglasimo za kralja Jugoslavije i, možda, sačuvamo zemlju od propasti... Tajna policija je učinila sve da prestolonaslednika odvoji od mene i SPO-a“, seća se Drašković čuvene dvodnevne posete princa Aleksandra Miloševićevoj Srbiji. Drugi put je princ Aleksandar došao da ostane, za vreme Vojislava Koštunice, još jednog „monarhiste po ubeđenju“, tada poslednjeg predsednika treće, dobro skraćene Jugoslavije. Na krilima DOS-ove pobede, međutim, nije se razmišljalo o monarhiji: „Monarhističke stranke imaju veliki nedostatak. One su, naime, monarhističke - u načelu, dok ne osvoje većinu. Kada njihov predsednik postane predsednik republike, one više nisu monarhističke. To se desilo sa DSS-om, eksplicitno monarhističkom strankom do 2000. Kako očekivati od lidera stranke da sam sebe ukine, pa makar njegova stranka i bila monarhistička?“, pita dr Slobodan Marković, politički antropolog i istoričar. Elem, Republika Srbija danas dopušta princu Aleksandru (Petra) Karađorđeviću i princezi Katarini da se, mimo zakona, voze u automobilima s registarskim tablicama NJKV. Oni žive u Belom dvoru (dobili su pravo korišćenja dvorskog kompleksa, koje je potpisao Vojislav Koštunica) ali im otetu imovinu ni deceniju posle demokratskih promena – država nije vratila. Princa Aleksandra i princezu Katarinu poslednjih godina mediji uzeše na zub zbog novca koji dobijaju od države za održavanje dvorskog kompleksa - spomenika kulture na Dedinju. Dok deo srpske javnosti uzvikuje da je sve to s Karađorđevićima u Belom dvoru „ozbiljan državni skandal“, s druge strane, deo javnosti samo sleže ramenima: „Nek im, lepo, država vrati šta je njihovo, pa ne moraju da im daju ništa.“ Na insistiranje medija Dragomir Acović je, više puta ponovio da država ne izdržava Aleksandra i Katarinu, a ni njihove sinove Petra, Filipa i Aleksandra: „Ni drugi Karađorđevići nemaju državnu apanažu. Kraljevska porodica se izdržava od svojih privatnih prihoda, u koja Krunski savet nema uvid.“  Pretpostavlja se da princ Aleksandar ima britansku penziju. Za princezu Katarinu mediji pretpostavljaju da ima poslove u Grčkoj i SAD. Kraljevići Petar, Filip i Aleksandar žive od svojih plata. Princ naslednik Petar (30) radi kao dizajner u NJujorku, a kraljević Aleksandar (28) radi kao menadžer u San Francisku. Kraljević Filip Karađorđević (28) živi u Londonu i radi kao službenik u banci. Retko dolaze u Srbiju. Opšti je utisak da se Karađorđevići nisu potrudili da monarhiju učine popularnijom među Srbima. Sporovi u srpskoj dinastiji Karađorđevića bili su mnogo glasniji. Uglavnom, ne mnogo oko toga ko bi imao pravo na presto koliko oko pitanja ko bi sve mogao da ima pravo na eventualni povraćaj nepokretne porodične imovine. Mada je ostalo zabeleženo kako je Aleksandar (Drugi) Karađorđević optužio svog strica Tomislava Karađorđevića da pokušava da mu „preotme presto“ zato što ga je stric nazivao „pretendentom“ na presto a ne „prestolonaslednikom“. Princ Tomislav, sin kralja Aleksandra ubijenog u Marseju 1934. i najvoljeniji Karađorđević devedesetih godina prošlog veka u Srba (po raspadu SFRJ došao je na Oplenac i obnovio zadužbinu svog dede kralja Petra Prvog, obilazio ratišta i bombardovana mesta u Srbiji 1999, tada već teško bolestan), o tome je rekao: „Ne osporavam pravo mom bratancu da pretenduje na presto, ali mu ga ne mogu dati apriori, jer bi, i u slučaju da se ponovo uspostavi monarhija, poslednju reč dao narod kroz ono što se sada zove referendum. Vrlo često se zanemaruje da je kod Srba pretendent na presto morao da dobije saglasnost Skupštine i da bude prihvaćen u narodu. Na neki način kod nas je kralj uvek bio izborna funkcija.“ U polemikama srpskih republikanaca i monarhista postoji nekoliko spornih pitanja o dinastiji Karađorđevića. Monarhisti tvrde da je značajno što su za razliku od drugih dinastija, Karađorđevići domaća dinastija a u porodičnim su vezama sa svim evropskim monarhističkim porodicama. Republikanci pitaju a što nam dosad nisu pomogle njihove evropske veze, i neumorno broje krvna zrnca Karađorđevićima, ubeđujući javnost da je u Karađorđevića krvi – najmanje srpske. I krucijalni dokaz: pretendent na presto ne zna ni srpski jezik! Dalje, republikanci tvrde da su se Karađorđevići sami odrekli srpske krune kad su prestali da budu srpski kraljevi i postali jugoslovenski, Vidovdanskim ustavom iz 1921. i da srpski kraljevi ponovo ne mogu biti. Ali i da je ideja o monarhiji ubijena i bačena kroz prozor srpske države 1903. zajedno sa poslednjim Obrenovićima – kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom. Monarhisti pak odgovaraju da je monarhija ukinuta protivzakonito, da je organizovani referendum bio staljinistički, i kad bi neko hteo pravno da seče dlaku načetvoro, trebalo bi monarhiju obnoviti, a referendum da bude da li da se uvede republika. Svi se, na kraju, kad čuju za svađe među Karađorđevićima, slože: „Kakav smo narod, takva nam je i dinastija.“ Evropske veze Karađorđevića Karađorđevići su se ženidbama u tri generacije (kralj Aleksandar I, kralj Petar II i njegov sin princ Aleksandar) porodično povezali sa veoma velikim brojem sadašnjih ili bivših vladarskih porodica u Evropi, koje su sa svoje strane na ovaj ili onaj način sve međusobno bračno izmešane i rođački povezane. Supruga kralja Aleksandra – Marija od Rumunije – pripadala je jednoj od pobočnih grana nemačke dinastije Hoencolern, a bila je i praunuka čuvene britanske kraljice Viktorije – „bake evropskih monarhija“ - što je srpskoj dinastiji omogućilo dobre veze u britanskom društvu. Supruga kralja Petra II Aleksandra je bila grčka princeza (dinastija Oldenburg) doduše iz morganatskog (građanskog) braka njenog oca, kralja Aleksandra I. Najzad, prva supruga princa Aleksandra (Drugog) Karađorđevića Marija Glorija od Orleana i Bragance potomak je brazilskih careva i portugalskih i francuskih kraljeva, a po majci je sestra od tetke španskog kralja. Iz braka sa njom sadašnji stanovnik Belog dvora ima tri sina, Petra, Filipa i Aleksandra. I tzv. mlađa grana Karađorđevića (princ Pavle i njegov sin Aleksandar) sklopila je brakove „na visokom nivou“. Pavlova supruga Olga od Grčke bila je između ostalog, praunuka ruskog cara a sestra joj se udala u britansku kraljevsku porodicu. Princ Aleksandar (Pavla) Karađorđević iz prvog braka sa Marijom Pijom Savojskom, najstarijom kćerkom poslednjeg italijanskog kralja Umberta II, koja je, između ostalog i praunuka crnogorskog kralja Nikole, ima sinove Dimitrija, Mihaila i Sergija i kćer Jelenu. Drugi put se oženio princezom Barbarom od Lihtenštajna i sa njom ima sina Dušana. Kad se sruši, ne vraća se Retki su slučajevi obnove monarhije. To je pre izuzetak, no pravilo. Na primer, Kambodža je 1993. godine posle više od dve decenije ponovo postala kraljevina. Slično se dogodilo i sa Španijom, koja je od 1947. do 1975. godine bila „kraljevstvo bez kralja“, da bi posle izbora Huana Karlosa I za kralja, monarhija bila potvrđena i na narodnom referendumu o novom ustavu 1978. godine. To su bili posebni slučajevi nastali u posebnim okolnostima obnove demokratije. Tokom XX veka ukinute su sve balkanske monarhije. Već 1918. posle ujedinjenja Srbije i Crne Gore, dinastija Petrović NJegoš je izgubila presto Crne Gore. Dr Duško Lopandić u svojoj knjizi Dinastije koje su vladale Evropom (Mali Nemo, 2008) piše: „Prvi i poslednji albanski kralj Zogu je ostavio zemlju nakon invazije Albanije od strane fašističke Italije 1939. godine. Četiri balkanske države – Jugoslavija, Bugarska, Rumunija i Albanija – nakon Drugog svetskog rata su postale socijalističke republike, a članovi njihovih dinastija su morali da ostanu bez vlasti ili odu u inostranstvo. Jedino se još nekoliko decenija održala grčka monarhija, doduše uz podršku britanskih tenkova. Ipak, nakon vojne diktature i povratka demokratije, 1974. godine, Grci su na referendumu glasali za ukidanje monarhije. Od tada pa do danas, nijedan od bivših vladara ili njihovih naslednika, nije uspeo da se ponovo uspne na neki balkanski presto, iako se većina vratila u svoje zemlje.“ Najbliži povratku na presto bio je bivši bugarski car Simeon Sakskoburgotski (inače praunuk crnogorskog kralja Nikole), koji je kao maloletan postao car (1943-1946), da bi 55 godina kasnije na demokratskim izborima bio izabran za bugarskog predsednika vlade (2001-2005). Međutim, Simeon, kao premijer, nije bio suviše glasan u zalaganju za povratak monarhije. Neki od pripadnika bivših kraljevskih porodica i u zapadnoj Evropi (Savoje u Italiji) sve donedavno nisu mogli da borave u zemlji u kojoj su oni ili njihovi preci nekada vladali. Danas, oni se prvenstveno trude da dobiju u procesu restitucije nešto od nekadašnjih kraljevskih nekretnina, koje su u međuvremenu uglavnom nacionalizovane. Grčka dinastija je dobila spor protiv grčke države. Imovinu koja je oduzeta porodici, Grčka će morati da plati. Izuzev grčke dinastije, svi ostali su se uglavnom vratili, i igraju određenu ulogu u društvenom životu tih zemalja. Povratak na presto nije uspeo ni bivšem rumunskom kralju Mihailu, iako je u Rumuniji postojala jaka podrška monarhiji, a ni prestolonasledniku Aleksandru II Karađorđeviću, kao ni princu Leki I od Albanije. U Albaniji je održan referendum o pitanju povratka monarhije, na kome je monarhiju odbacilo dve trećine glasača. I pored priča da je albanski referendum bio lažiran, opšte je verovanje da bi procenat negativnih glasova u drugim republikama na Balkanu, i šire u Evropi, bio isti takav, ili još viši. Za razliku od drugih bivših balkanskih kraljevskih porodica, koje su imale svoja imanja, posede i van tih zemalja u koje su došli, Karađorđevići i Petrovići su imali mahom imovinu na teritoriji bivše Jugoslavije. Dolaskom komunističke vlasti oni su ostali bez kompletne imovine. Koja ni danas nije vraćena. Zanimljivo je i da su sve kraljevske dinastije izuzev srpske i crnogorske – „uvezene“. To je, obično, jedan od glavnih argumenata zagovornika monarhije u Srbiji ili Crnoj Gori. Jedno od objašnjenja za „nesigurne prestole Balkana“, kako ih opisuje dr Duško Lopandić u pomenutoj knjizi, jeste baš to strano poreklo balkanskih dinastija XIX veka. Kada bi pojedine zemlje proglasile autonomiju ili nezavisnost, trebalo je osigurati im postojanje vladarom „plave krvi“ iz neke od zapadnoevropskih vladarskih porodica: „Radilo se najčešće o mlađim granama evropskih vladarskih porodica. Tako su Grci uvezli prinčeve danske vladarske kuće sa produženim prezimenom Holštajn-Gotorp-Zondenburg-Gliksburg. Rumuni su dobili porodicu Hoencolern-Sigmaringen, rođake nemačke carske porodice, a Bugari familiju Saks-Koburg-Gota. Nepoznavanje između novostvorene zemlje i novopečenog vladara je bilo uzajamno i duboko.“ (Dinastije koje su vladale Evropom, str. 254) Sve današnje balkanske republike imaju i „pretendente“ tj. predstavnike bivših vladarskih dinastija koji bi se eventualno vratili na presto pod uslovom da se nekim slučajem obnovi monarhija. Nije, međutim, retko da za jedan presto postoji i više pretendenata, ma koliko u stvarnosti oni imali malo šansi da zaista budu krunisani. Sporovi tako postoje između članova iste dinastije (kao u slučaju ruskih Romanova) ili između potomaka više dinastija koji su u raznim periodima vladali jednom zemljom (na primer, u slučaju obnove francuske monarhije, postavilo bi se pitanje da li više prava na presto imaju predstavnici porodice Orlean, ili Burbon ili možda potomci carske porodice Napoleona Bonaparte). Postoje i pretendenti na već zauzet presto, kao što je to slučaj sa španskim kraljem, kome jedan rođak spori nasleđe tvrdeći da je Huan Karlos pripadnik mlađe grane španskih Burbona. Broj monarhija u svetu je sve manji. I skoro da je pravilo kada se monarhija jednom sruši, ne vraća se. Evropsko potomstvo Nemanjića Današnji evropski monarsi, recimo, britanska kraljica Elizabeta II, španski kralj Huan Karlos I od Burbona i švedski kralj Karl XVI Gustav potomci su Stefana Nemanje. U stvari, Stefan Nemanja je direktni predak svih današnjih živih evropskih monarha. I poslednji jugoslovenski monarh Petar II Karađorđević takođe je potomak Stefana Nemanje. Nije ovo priča o „Srbima narodu najstarijem“. To su samo zanimljivosti iz genealogije (rodoslovlja), koja je razvejala mit o plavoj krvi, pokazavši da se aristokratija od običnog sveta razlikuje samo u tome što joj je neko zapisao sve čukundede i pradede i njihove bračne veze. U svojoj knjizi „Likovi i priče srpskog srednjeg veka“ Duško Lopandić je objasnio rodoslovnu vezu između Stefana Nemanje i današnjih evropskih vladara, i to na nekoliko primera. Mi ćemo navesti jedan. On, tako, piše: „Britanska kraljica Elizabeta II je, na primer, potomak Stefana Nemanje u dvadest i šestom kolenu posredstvom svoje babe Marije od Kembridža, princeze iz nemačke porodice Hercoga fon Tek (umrla 1953. godine). Ova Marija je preko niza ugarskih porodica (Banfi, Redej, Kenenji, Perenji, Turco, Zrinski) potomak u 12. kolenu Marije Branković, kćerke despota Jovana Brankovića udate za grofa Ferdinanda Frankopana (umrle 1540. godine). Despot Jovan je sa svoje strane potomak Stefana Nemanje u 10. kolenu. U 25 generacija, koje dele velikog župana Stefana Nemanju do kraljice Elizabete II od Vindzora, nalazimo 14 muških i 11 ženskih lica. Naravno, ovo nije jedina linija kojom se mogu povezati Nemanja i današnja britanska kraljica. Da bismo ilustrovali broj i složenost ovih veza, možemo da navedemo sledeći primer: Katarina Kotromanić (praunuka kralja Dragutina) je potomak Stefana Nemanje u 6. kolenu i predak britanske kraljice Viktorije, koja je pra-prababa kraljice Elizabete II. Samo u jednoj genealoškoj banci podataka (naravno nepotpunoj), mogli smo da konstatujemo čak 211 rodoslovnih linija koje na različite načine vode od Katarine Kotromanić (posredstvom raznih nemačkih porodičnih veza) do kraljice Viktorije. Ukoliko se čini da je ovo veliki broj kombinacija - rodoslovnih linija - šta bismo rekli za broj rodoslovnih linija između velikog župana Uroša I iz XII veka i britanske kraljice Viktorije: on iznosi oko 177.000!