Uterivanje korektnosti

Šta je istina kada je u pitanju slučaj porodice Nastić, kojoj su američke vlasti oduzele decu, nakon što su otkrile da se u očevom kompjuteru nalaze njihove obnažene slike, teško da ćemo saznati pre nego što tužilac iznese sve tačke optužnice, a to bi moglo da se desi početkom februara. Ali i bez tog saznanja pojavilo se dovoljno materijala za dva pitanja. Jedno i nije novo i tiče se stava da li je Amerika „bolesno“ društvo koje nam na silu nameće svoj sistem vrednosti, a drugo su plasirali naši pojedini psiholozi, tvrdnjom da se radi o kulturološkim razlikama i da je u našem društvu sasvim normalno slikati svoju nagu decu. Da li je? Mnogi su zaključili da jeste i prisetili se da imaju takve fotografije, da ih imaju i njihovi roditelji i da smo mi za razliku od Amerikanaca zdrava nacija koja decu ne tretira kao seksualni objekat. Građani i mediji su se uključili u kampanju, a na internet-forumima su se pojavile ideje da se svi udružimo i da mejlom pošaljemo sve obnažene fotografije naših članova porodice iz doba kada su bili deca na adrese američkih pravosudnih organa, da bismo im dokazali da je to normalno. U euforiji „pokažimo im“, provejavao je tek poneki stav „a da malo usporimo“, sa podsećanjem da na svim tim adresama možda radi i poneki pedofil i da možda ne bi bilo zgodno da ga obradujemo slikama sopstvene dece. Samo letimičan pogled na burnu reakciju celokupnog društva je mogao da nas uveri da se sistem vrednosti, hteli mi to ili ne, menja i da ćemo, bar kada su deca u pitanju, morati da se prilagođavamo tim promenama. Potpisali smo Konvenciju o dečjim pravima, a ona je bazirana na činjenici da kulturološke razlike postoje, ali da postoji i jedan zajednički obrazac prema kom svi moramo da se ponašamo. I da ono što smo do sada smatrali našom kulturnom osobenošću više nije u igri: deca se ne slikaju naga, ne tuku se, ne puštaju da bez nadzora šetaju ulicama, ne osamostaljuju u 30. godini... Kulturološki obrasci u odgajanju dece u Srbiji, uostalom, više ne postoje na onaj način na koji su postojali. Početkom prošlog veka bilo je zabranjeno da dete mlađe od godinu dana spava u krevetu sa roditeljima jer je to „prizivalo loše duhove“. Takođe da se dete hvali – trebalo ga je obasipati pogrdama i pljuvati mu u lice prilikom susreta. A onda je bilo uobičajeno da se beba povija kao vekna, što je građansko društvo početkom 20. veka osudilo jer ne samo da se na taj način onemogućavao pravilan fizički razvoj već se, po mišljenju antropologa, stvarala „autoritetom zaplašena ličnost“. Kasnija istraživanja su i ovu teoriju opovrgla... Upravo ovaj poslednji primer svedoči da su uticaji koji su dolazili spolja menjali kulturološke navike Srba čak i pre jednog veka, baš na način na koji se to dešava i sada. “Teško je danas govoriti o specifičnostima jer ono što obično smatramo da je specifično za našu kulturu, može se sresti i u drugim, nama dalekim kulturama“, kaže doc. Lidija Radulović sa Katedre za etnologiju. Ali, kada su u pitanju konkretan slučaj ili konkretna kulturološka norma – na koji način se u Srbiji dete tretira u kontekstu seksualnosti, naša sagovornica smatra: “Kulturne granice su nejasne kada je reč o seksualnosti; ono što se u jednoj zajednici definiše kao seksualno ili seksualna aspiracija, u drugoj je praksa slikanja dece u gotovo svim aktivnostima i životnim situacijama, pa i kupanju. U tome, budući da su deca smatrana aseksualnim, nema nikakve seksualne konotacije u našoj kulturi.“ Do pre nekoliko godina to nije bio problem ni u drugim kulturama – dete je bilo dete. Svi se sećamo reklame „Kopertona“ na kojoj petogodišnjoj DŽodi Foster pas smiče gaćice, kao šarmantne fotografije. Ali i fotografija Dejvida Hamiltona koji se poigravao erotikom adolescentkinja, što je smatrano umetnošću i magijom. Danas bi verovatno u većini zemalja robijao ili bi njegovi radovi doživeli sudbinu antologijske fotografije Ričarda Prajsa koja je nedavno povučena sa izložbe u Tejt Modern galeriji u Londonu, nakon protesta aktivista za zaštitu prava dece koji tvrde da je „opscena” jer je na njoj desetogodišnja Bruk Šilds naga. Međutim, ne smemo zaboraviti na činjenicu da se društvo menja, da je bolesnije i da je sve veći broj pedofila naša stvarnost. A kada stvari odu do đavola, obično pomaže zakon. Prema Konvenciji o pravima deteta, dete ima pravo na izbor, na privatnost, na zaštitu od zloupotrebe, nasilja… a postavljanje fotografija nagog deteta u kompjuter je rizik da će neko od tih prava biti ugroženo. Upravo je to očito na primeru porodice Nastić – možemo samo da nagađamo koliko će ljudi gledati fotografije njihove dece i sa kakvim mislima. “Da li je to pitanje kulture? Nije! To je pitanje neobaveštenosti, neznanja i neodgovornosti. Ova porodica živi u SAD već nekoliko godina i trebalo je da se raspita o zakonima te države, da ne pominjem da bi to i u Srbiji moglo biti kažnjivo ponašanje, ali ga verovatno niko ne bi prijavio, jer se većina isto tako ponaša. Ovo se ne može objasniti kulturološkim razlikama jer prema kulturnom relativizmu, sve što se u društvu javlja je njegova kultura, pa se onda to što Romi žive u kućama od kartona, a deca idu bosa na minus deset, naziva romskom kulturom! A slike gole srpske dece na „Fejsbuku“ nazvaćemo srpskom kulturom, smatra psiholog Dragana Koruga iz Centra za interaktivnu pedagogiju. I to nije jedini slučaj gde je “srpska kultura” specifična jer do sada nije shvaćeno da se kultura menja zakonima, a da je i kultura poštovanje zakona. Na primer: ako je u Srbiji zakonom zabranjeno fizičko kažnjavanje deteta, naša sagovornica se pita “kojom kulturom, tradicijom, religijom, pedagogijom, filozofijom, možemo da objasnimo fizičko kažnjavanje dece”. Zlostavljanje deteta je zakonom kažnjivo, ali nam zakon nije jasno definisao fizičko kažnjavanje kao oblik zlostavljanja i time je ostavljen širok prostor za improvizaciju na nivou porodice. Nažalost, jedna od “tradicija” srpskog naroda koja se prilično postojano održava kroz vekove jeste da je “batina iz raja izašla”. Prilikom ankete sprovedene u kampanji za donošenje zakona 3,5 odsto je ostalo dosledno ovoj tvrdnji, a 30,5 njih se izjasnilo da batinanje ne bi smelo da bude zabranjeno. To što je više od polovine roditelja podržalo ukidanje fizičkog kažnjavanja bila bi dobra vest da na drugoj strani nemamo poraznu statistiku: više od polovine dece je izloženo fizičkoj sili, 32 odsto psihičkom maltretiranju, a oko sedam odsto zadobija teže telesne povrede. Potpisnici dokumenata o pravima deteta ne bi smeli da imaju ni deseti deo tako negativne statistike, ali su se civilizovane zemlje potrudile da to urede dodatnim zakonima. Primer Švedske nam govori da batina nije specifičnost srpske kulture – 20 godina pre donošenja zakona samo devet odsto Šveđana je bilo protiv batina, a danas ih je 90 odsto. Ali, pre nego što na scenu stupi zakon, pa ideja da bi ga trebalo poštovati i na kraju civilizacijsko prosvetljenje da ljudi za razliku od ostalih vrsta imaju na raspolaganju reči koje se mogu koristiti i kada je u pitanju vaspitanje – mora se krenuti od kulturološkog šoka izazvanog onim što smo sada. A to je, recimo, demonstrirala slušateljka Radija 021 kada je pitala kako da vaspitava dete ako ne sme da ga tuče a država je ne podučava kako da se bude dobar roditelj. Nejasno je da li bi bilo opravdano i u skladu sa kulturološkim navikama Srba da država ili njeni predstavnici glasno čitaju ono što na mnogim mestima već piše: od međunarodnih dokumenata do saveta psihologa koji su se u vrlo uprošćenoj i svima razumljivoj varijanti pojavljivali u medijima – da bi batina u raju i ostala da nečemu vredi a da je fizičko kažnjavanje dozvoljeno jedino u situacijama kada ne postoji vreme ni za koju drugu reakciju. Predsednica udruženja “Roditelj” iz Novog Sada Dragana Ćorić repertoaru naših “osobenosti” dodaje još jednu: “Kao veoma pozitivan način vaspitanja dece pojavljuje se psovanje koje roditelji i okolina u velikom broju slučajeva ohrabruju osmesima i tapšanjem po ramenu. Tradicionalne vrednosti u svakom društvu treba da budu dobro, pravda, porodica, ljubav... Način ispoljavanja i realizovanja tih vrednosti je drugačiji od kulture do kulture, od države do države, ali je jedno uvek isto – dobrobit deteta i očuvanje porodice kao nukleusa društva. Psovanje, iniciranje tuča kao način dokazivanja i ulaska u društvo, fizičko kažnjavanje dece i drugi vaspitno-kulturološki modeli su veoma prisutni kod nas, a društvo iako često osuđuje ovakvo ponašanje, u javnosti je spremno da ga podrži. U sveopštoj histeriji zadržavanja tradicionalnih vrednosti, koje ni po koju cenu ne želimo da sklonimo pod tepih kad uđemo u EU, ovakve stvari i pojave se veoma pogrešno ističu kao naše vrednosti.” Kao naša vrednost se ističe i to što su nam deca samostalna i što ih ne vozimo do škole poput njihovih američkih vršnjaka do šesnaeste godine, kao i činjenica da su slobodni i da ne podležu policijskom času. Iz naše perspektive deluje smešno zakon koji je donet u Francuskoj, po kojem deca mlađa od 13 godina ne smeju da se nađu na ulici bez pratnje starijih posle 23 časa, ali ako to pogledamo iz statistike o saobraćajnim udesima, onda prestaje da bude smešno. Deca su žrtve u svakoj trećoj saobraćajnoj nesreći, najčešće stradaju kao pešaci (62,2 odsto), uglavnom prilikom prelaska ulice na neobezbeđenom mestu i u najvećem broju u okolini kuće. Nažalost, naš zakon ne propisuje pratnju do uzrasta u kom dete postaje svesno gde prestaje igralište a počinje ulica. Koju od pomenutih specifičnosti ćemo uspeti da prošvercujemo na putu do Evrope ostaje da se vidi, ali jednu sigurno nećemo – kasno osamostaljivanje dece, ali u suštinskom smislu a ne u puštanju da deca sama tumaraju ili se sama o sebi staraju dok su roditelji na poslu. Jer Evropa je već jasno propisala pravila po kojima se studira i zapošljava – više nije dovoljan uspeh u školi, ma koliko da je dobar, već prilikom prijema na bilo koji fakultet dete mora da pokaže gde je volontiralo, gde je radilo za džeparac i u kojim referentnim firmama je imalo praksu. Jasno je da ćemo mnoga pravila igre morati da promenimo ako stvarno želimo da budemo deo Evrope i da nam opravdanja tipa da je to deo naše kulture neće baš previše pomoći. Ali se postavlja pitanje gde je granica? Odvikavanje od fizičke sile, nezanemarivanje dece i pokušaj da ih usmerimo da bar zarade svoj džeparac baš i nisu loša vest. Način na koji ćemo fotografisati dete? Pa dobro, nisu ružna ni u odelu… Ali prihvatiti obrazac po kome je rizično da dete sedne u krilo nekome ko nije prošao sve socijalno-psihološke kontrole više deluje kao stvaranje nego sprečavanje perverzije. Biti spreman za opasnost i očekivati je na svakom mestu nisu iste stvari. Sve naše specifičnosti Psiholog Dragana Koruga je za NIN izdvojila naše najčešće zablude u vaspitanju dece koje podvodimo pod deo srpske kulture i naglasila da je poslednji trenutak da promenimo mišljenje jer prema međunarodnim a i našim zakonima, reč je se o obrascima izbačenim iz kategorija prosocijalnog ponašanja, iz teorija vaspitanja i razvojnih psihologija. Fotografije nage dece na „Fejsbuku“ – to je povreda prava na zaštitu od nasilja i zloupotreba. Spavanje u krevetu sa roditeljima – to je povreda prava na privatnost i deteta i roditelja, nepotrebno intimiziranje deteta. Zajedničko kupanje bez kupaćeg kostima – i to je povreda prava na privatnost i deteta i roditelja, nepotrebno intimiziranje deteta. Fizičko kažnjavanje – to je zlostavljanje deteta, zloupotreba moći i ugrožavanje psihičkog integriteta i dostojanstva deteta, povreda prava na bezbedan život i odrastanje u podsticajnoj sredini bez nasilja i zlostavljanja. Puštanje na ulicu bez nadzora – to je ugrožavanje života i bezbednosti i samim tim povreda prava na zaštitu i bezbednost. Kasno osamostaljivanje – to je takođe povreda prava na slobodu izbora, na samostalan život, na rad i participaciju u zajednici ...