Afera Nobel

Lepo je rekao Sartr da je put do pakla Nobelove nagrade popločan dobrim namerama. Ovoga se puta radova na tom putu poduhvatio izvesni dr prof. Svetislav Jarić koji je pre neki dan gromoglasno obznanio da je, zahvaljujući njegovim naporima, Dobrica Ćosić kandidovan za „Nobela“. Da ne bi docnije bilo nekih zabuna, sasvim je legitimno kandidovati Ćosića za bilo koju nagradu. Konačno, da je nekim slučajem i dobije, Gorostas iz Drenove sasvim sigurno ne bi bio najlošiji pisac ovenčan najprestižnijim književnim priznanjem. A sve i da je ne dobije, uvek mu kao kec u rukavu ostaje opravdanje da ni Tolstoj nije dobio „Nobela“. I da – je li – Nobelov komitet ima predrasude prema Slovenima. Pogotovo prema Srbima. Setite se: Ivo Andić je bio Hrvat i mason. Kandidat, Dobrica Ćosić, promptno se oglasio, najpre u narodnom glasilu, to jest, Manjinim i njegovim „Novostima“, a potom i u državotvornoj „Politici“. On, piše u saopštenjima, sa tom ujdurmom nema ništa, a ni o Nobelovoj nagradi nema neko naročito mišljenje. I u toj stvari mu treba verovati. Ali akcija mog imenjaka i te kako ima veze sa Ćosićevim likom i delom. Dr prof. je, naime, tipičan cvet iznikao iz semena koje Ćosić decenijama seje po njivama ove puste zemlje. Ne znam ko je Imenjak, a ni u akademskoj zajednici niko nije čuo za dr profa, ali njegovi su mi motivi poprilično jasni. Zakleo bih se da je Jarić naumio da se obesmrti preko Ćosićeve grbače. A da pri tom ostavi utisak kako sve to radi na polzu Srpstva i srpske književnosti. Što je tipična Ćosićeva etika i poetika. I u tom smislu – Gedža ne bi trebalo da se previše buni. Sada samo žanje ono što je sejao. Jer, da se razumemo, dr prof. Jarić je tipičan Srbin po meri „Ćosićeve filozofije“. Dobro ste pročitali – filozofije. Jer, da bi potkrepio Ćosićevu kandidaturu, Jarić je priredio nekakav zbornik, kompendijum, šta li, naslovljen – „Ćosić kao filozof“. Još to nije štampano. Ali se verovatno radi na tome. Pa kad se odštampa, onda će Jarićeva poslanica Nobelovom komitetu sa tvrdnjom da je Dobrica „posle Solženjicina najveći živi evropski pisac“ i „verovatno najznačajniji srpski pisac“ (svih vremena) imati veću težinu i antisrbi neće imati druge nego da nagradu – o kojoj nagrađeni unapred ima loše mišljenje – dodele Dobrici Ćosiću. Jarićevu samovoljnu kandidaturu momentalno su podržali takozvani nacionalni velikani. Svaka čast potpisnicima, ali sve nešto mislim da osim za Kustu, u kletom Komitetu niko nije čuo ni za jednog od potpisnika. Ama, srpski narod, kao celina, stoji iza njih. Možda je i dr prof. bio svestan izvesnih manjkavosti spiska, pa je dalekovido rešio da podršku potkrepi potpisima neupitnih autoriteta. Jeste da je Ćosić ateista, ali u takvim delikatnim stvarima ni Božija pomoć nije na odmet. I u tom smislu, obznanjuje Jarić, tražiće se i podrška patrijarha Irineja. Koji, saglasno Jariću, čita i „duboko razume“ Ćosićevo delo. Svojevremeno sam napisao nekoliko tekstova, diskretno adresiranih na članove Svetog arhijerejskog Sinoda, u kojima sam ocima skretao pažnju da njihova bliskost sa „ocem nacije“ verovatno i nije baš po volji Gospoda Boga. Ne zbog toga što je Ćosić zakleti ateista – Bog ni od koga ne diže ruke – nego zbog jedne nezgodne činjenice. Gorostas je, naime, učinio nešto čega se klonio i markiz De Sad. Nezadovoljan izvesnim nepravilnostima i levim skretanjima u tekstu, hrabro je prepravio jevanđelje po Jovanu. U čuvenoj mu knjizi „Vreme vlasti“. Od pasusa do pasusa. Citira Ćosić Jovana, pa mu nalazi zamerke i koriguje. U neka starija vremena, takav se književni postupak nazivao svetogrđe. U ova vremena, onakva kakva su, apologeti to zovu „Ćosićeva filozofija“. Bilo bi mi drago čuti da je patrijarh uskratio kandidaturnu podršku Ćosiću. Ali dr prof. je i za to našao rešenje. Pisaće, piše Jarić, Noamu Čomskom i još nekim svetskim facama, a našao je vezu i za Marija Vargasa LJosu. Prava je šteta što je Dostojevski mrtav. Ne bi ni on oklevao. Panslovenstvo je u pitanju. No, dobro. Ćosić očigledno nije umešan u celu tu ujdurmu. Zašto ga onda krpim? Malopre sam rekao: zbog toga što su tipovi poput dr profa Imenjaka njegov lični proizvod. Odgajani i formirani na njegovoj „filozofiji“ pre ili kasnije su morali završiti blamažom svog duhovnog vođe. Ta, nije li on u svojim neprolaznim delima nalazio puno lepih reči za sve srpske slabosti? Nije li on poučavao prkosu i inatu? Nije li on projektovao put ka svakom srpskom „uspehu“? Nije li našao lepu reč za svaku ovdašnju zabludu? Ima li, konačno, njegove vune u džemperu endemskih srpskih neuspeha. I te kako ima. Daleko sam od primisli da nema velikih stvari i velikih tema. Mada ni jednom ni drugom u poslednje vreme ne ide baš od ruke. Još sam dalje od primisli da pisci ne bi trebalo da se bave tim temama. Upravo zato što nisu naročito konjunkturne. Ali tim se temama mora pristupati veoma oprezno i – da kažemo – uvijeno. Što će reći: ne bi se lična „veličina“ trebala graditi na veličini tema. Uzmimo slučaj Miloša Crnjanskog i „Seoba“. Po Jariću znatno slabijih od Ćosićevih istoricističkih trabunjanja. Crnjanski se, za razliku od Gorostasa, nije odvažio na promišljanje, što Crnogorci kažu, „cjeline“. Nije mu književni junak bila vaskolika Srbija, nego dvadesetak Srba u vihoru istorije. Osim toga, Crnjanski je istoriju video onako kako je vide svi veliki duhovi – kao tragediju, kao slepu silu koja melje i moćne i nemoćne, i velike i male. Ali kada se istoriji i „velikim temama“ pristupi na način ćosićevski, a sada i svesrpski, kada se, dakle, istorija shvati kao stvar podložna svakovrsnim prepravkama i kao polje ostvarivanja ličnih ambicija, onda imamo bruku i belaj. Usud je iste te istorije udesio da u nas Srba svetska i nacionalna istorija postanu prćija svakog nadobudnog ignoranta. Sad će da graknu: evo ga, elitista, srbomrzac. Ali neće biti u pravu. Svako ima pravo, štaviše i obavezu, da misli o velikim i poslednjim stvarima. Samo, tome se ne bi smelo pristupati sa stanjem duha koga ću ovde provizorno nazvati „kod Marike na karike, ko nabije taj dobije“ koji je sažetak Ćosićeve životne i književne „filozofije“. Dobrica, dakle, donekle kuži stvar. Jeste istorija gadna rabota, jeste puna noževa i bajoneta, ali – progovara Čarapan – daj da mi nađemo udoban način da zasednemo na noževe i bajonete. Daj da usred tog kosmičkog košmara sedimo u prvim redovima, da budemo i komesari i pisci i akademici i komunisti, demokrate i građani sveta i velikosrbi i da za tu rabotu tražimo priznanje celog sveta. A – odbije li nam svet priznanja – daj da sve prevalimo na svetska leđa. Pa nek vidi svet šta će posle. Upravo je iz tog stanja duha proistekla Jarićeva akcija kandidovanja Ćosića za Nobelovu nagradu. I u svemu se tome to žalosno stanje duha pokazalo u svoj svojoj golotinji. Ćosić, je li, kao antiglobalista i antievropljanin, kao zagovornik zaostalosti kao prednosti, nema druge nego da izjavi kako on tu nagradu nenavidi i kako sa celom ujdurmom nema ništa. Sa druge strane, ćutke progovara lubeničar i Čarapan. Pa, dobro, ogradio sam se, a ako Nobelov komitet bar malo bude kao oni moji komiteti i ako mi nagradu dodeli, e onda – puna šaka brade. A ja ću onda reći da je to u stvari nagrada celoj Srbiji i srpskoj pravednoj borbi. Može nekom zazvučati neiskreno, ali ja bih iskreno voleo da Ćosić dobije Nagradu. Ako ne baš za književnost, a ono za fiziku ili medicinu. Ili – ta bi najbolje odgovarala – za mir. Bili bi to veliki dani takozvane nacionalne inteligencije. Pa, ljudi, zamislite: Ćosić i Tadić na balkonu Skupštine grada Beograda. Tadić ogrnut šalom na kome piše „Srbija“. Dole, na travnjaku, kliče oduševljena masa. A Jarić, Jarić u pozadini, skroman, ali zadovoljan. Srbija je, zahvaljujući njemu, još jednom pobedila. Glad, nezaposlenost, beda, rasulo – šta je sve to u odnosu na veliku pobedu srpstva i čekićstva.