Nepoznato u pravoslavlju

Nakon objavljenog teksta „Oslikavanje Hrama Svetog Save“ u NIN-ovom božićnom broju, na adresu naše redakcije stiglo je pismo dvojice profesora sa Beogradskog univerziteta, koji povodom iznetih činjenica u tom tekstu i prikaza mogućeg izgleda Hrama u 3 D verziji ističu: „Na osnovu razgovora sa arhitektom Dragomirom Acovićem, Biljana Bošnjak je ekskluzivno prikazala budući unutrašnji izgled novog hrama Svetog Save u Beogradu, preko 3 D makete. Kako je istaknuto, to je najveći hram u pravoslavnom svetu. Zato bi ta građevina trebalo da traje najmanje koliko i uzor, crkva posvećena svetoj Sofiji (mudrosti) u Konstantinopolju (Carigradu), dakle najmanje 1.500 godina, i da utiče svojim izgledom na potonje hramove. Tako velike poduhvate u kojima učestvuju svi građani Srbije, i tako skupe, treba dobro odmeriti, jer će po njima buduća pokolenja suditi o svima nama: u kakvim smo društvenim i privrednim okolnostima stvarali, koliko smo imali znanja, nadarenih umetnika i zanatske sposobnosti da stvorimo trajna dela. U članku se spominju neki davno postavljeni standardi, i ne sumnjamo da je jedan od osnovnih bio poštovanje pravoslavnog predanja i tradicije SPC. Prikazana maketa je u tom pogledu zbunjujuća, jer su mnoga usvojena rešenja potpuno nepoznata u pravoslavnom svetu. Oslikavanje unutrašnjosti hrama ima dve osnovne uloge, prvo da pomogne verniku da saučestvuje u sveštenosluženju kroz razumevanje Crkve, kao zajednice sa istorijom od nastanka sveta do njegovog svršetka, i drugo, da ga svojim sadržajem i lepotom pobudi i olakša mu molitvu Bogu (setimo se kako su Rusi, po Nestorovom letopisu, zbog lepote Svete Sofije i pojanja u njoj odabrali pravoslavnu veru). Ima li toga u onom što nam je prikazano o 3 D maketi oslikavanja Hrama Svetog Save? Spominju se brojni umetnici, umetnička sloboda negde više negde manje, prikazani su različiti stilovi na ilustracijama, ali svi trećerazredni. Spominje se veličina crkve kao problem za oslikavanje, što je zapravo izgovor za promenu pravoslavne tradicije. Navodno, lik Hrista u kupoli bi bio suviše veliki da se prikaže na uobičajen način. Zato je izabrano prikazivanje Hrista u Vaznesenju, pa je Hristov lik postao manji od likova jevanđelista ispod kupole. Tu Hristos bosih nogu na (planeti) zemlji, sedi na dugi (dakle posle kiše?) i blagosilja sa dve ruke (ravnopravnost ruku?)! Kao da ne postoje brojni uzori za ikonu Vaznesenje, na primer, onaj u kupoli Svetih apostola Pećke patrijaršije, pa je zato preuzeta ikona neke sekte. Umesto da su ispred i bočno od ikonostasa, Blagovesti su predviđene na zidovima u oltarskom prostoru, remeteći redosled zbivanja, jer za autore projekta istorija očigledno ne postoji (dakle ni budućnost). U oltarskoj apsidi, umesto evharistije sa apostolima ili povorkom arhijereja, i presvete Bogorodice „šire od nebesa“, predviđa se slikanje Hristovog silaska u ad, i to na neobičan način (ne vide se oborena vrata smrti, ni svezan đavo), a iznad navodno „Silazak Svetog duha na apostole“. Tu su apostoli prikazani individualno, kako se prikazuju na pojedinačnim ikonama, i to pogrešno. Na primer, sveti Petar nema ključ, sveti Pavle ne drži knjigu, a samo jedan apostol drži krst (mučenika) i to kao neku metlu. Iznad njih je krst (zašto, zar je krst simbol Svetog duha?) sa nekim vencem od lišća. Apsurdno, na suprotnoj, zapadnoj strani Hrama, takođe je prikazan „Silazak Svetog duha na apostole“, ali na pravoslavan način! Izloženi predlog je samo maketa, dakle ne znači da su to konačna rešenja, ali neuobičajeno i neumešno ranije oslikan istočni deo paraklisa svetih Ermila i Stratonika opominje na oprez. Naime, pored ostalih nepodopština, u njemu je preslikan poznati „Beli anđeo iz Mileševe“ – valjda se nekome dopao – ali kakav je smisao prikazivanje nekog anđela ili arhanđela kako sedi, kao na nekom građanskom portretu, u oltarskom prostoru? Zamišljen ikonostas je još neobičniji, potpuno nepoznat u pravoslavnim (i unijatskim) crkvama (rimokatolici ga ne koriste). Kao da je predviđen za razgledanje sa obe strane, dakle za turiste. Naime, to nije uobičajena oltarska pregrada, već niz panoa sa slikama (ikonama?) na obe strane(!), koje su osvetljene reflektorima. Sa bočnih strana tih panoa može slobodno da se prolazi, što znači da nema posebnog oltarskog prostora – svetilišta, a samim tim ni uobičajenog sveštenosluženja. Nema ulaza u proskomidiju i đakonik, Časne dveri nisu prikazane. Nekakav „sakralni“ prostor oblikovan je na sredini tih panoa, pod zlatastom kupolom, postavljenom na osam stubova. Spreda je na kupoli prikazan dvoglavi orao, pa ispada da je kupola nekakav vid vojničkog šlema ili mitre sa grbom – šta će to u hrišćanskoj crkvi? U sredini, ispod kupole – šlema ili mitre, nalazi se monolitni blok, kao žrtvenik, na čijim su uglovima izgleda reljefno prikazani simboli jevanđelista, kao, jevanđelisti simbolično drže oltar, što je za hrišćane besmislica. Da podsetimo, časna trpeza je u prvim vekovima hrišćanstva pravljena u vidu stola sa četiri noge, ponekad sa mestima za 12 apostola i Isusa Hrista, a zatim u vidu stola od kamene ploče na jednoj stopi u sredini, i pokriva se čaršavom; tako je bilo kod pravoslavnih do danas. Na glavnoj zapadnoj fasadi, iznad severnog ulaza predviđena je ikona svetog Save i svetog Simeona, a nad južnim ulazom ikona sa tri (srpska) svetitelja - dva arhijereja i jednim monahom. Nad središnjim ulazom je neprikladno predviđena ikona Raspeća, sa likovima manjim od onih iznad bočnih ulaza; da je tu prikazana ikona presvete Bogorodice sa Hristom detetom, bila bi odgovarajuće većeg lika od onih nad bočnim ulazima. Ali, ako je hram posvećen svetom Savi, zašto on nije sam prikazan nad glavnim vratima? Obično se posveta crkve prikazuje nad ulazom. Onda bi nad bočnim vratima trebalo da budu ikone svetih Ermila i Stratonika, kojima je posvećen paraklis, i svetog kneza Lazara, kome je posvećena takozvana grobna crkva. Na kraju da se osvrnemo i na prikazan budući izgled prostora unutrašnjosti Hrama Svetog Save. Tu upadaju u oči četiri bandere (kandelabri), postavljene na četiri ugla ispod kupole. Taj način osvetljavanje Hrama deluje vulgarno, jer Hram svodi na javno mesto nalik trgu, sa uličnim svetiljkama, to ne treba objašnjavati, jer svi znaju kako se koriste ulične bandere. Zašto nema uobičajenog horosa – polijeleja, u vidu venca okačenog o tavanicu, na kome bi se našlo mesto i za dvoglave orlove (kao u Dečanima), koje toliko voli D. Acović? Zašto prozori ne daju dovoljno svetla? Postoji li analiza potrebne osvetljenosti i usmerenja svetla, jer se o tome nekada i te kako vodilo računa? Da zaključimo: autor, odnosno autori, opisane 3 D makete kao da nisu čitali Sveto pismo, niti su upoznati sa pravoslavnim sveštenosluženjem, i sa smislom izbora i rasporeda ikona na zidovima Hrama. Čini se da se standardi postavljeni tridesetih godina prošlog stoleća za izgradnju našeg sabornog hrama sve više napuštaju, a javnost o tome malo zna. Treba reći na vreme šta ne valja u projektima koji se finansiraju našim novcem, a za nas i za generacije naših potomaka, pre nego što se novac potroši i loši projekti ostvare. Bilo bi dobro da se i mi i oni ponosimo pred drugima kada ih dovedemo u taj hram, ne samo zato što je najveći i najskuplji. Da li će tako biti zavisi od nas, danas. Đorđe Janković, Filozofski fakultet, Beograd Aleksandar Bačkalov, Muzej Prištine, Beograd