Multimedijalni lični zapisi

Dnevnik je verovatno nešto najintimnije što čovek piše. Sve što se u njemu beleži dolazi iz srca. Ne kalkulišemo u dnevniku i ne racionalizujemo. Iz tog razloga „Kvirija centar“ je „Dnevnikom“ nazvala skup priča u kojima 21 žena iz javnog života Srbije govori o sebi, svojim iskustvima i mišljenjima. Kao nevladina organizacija koja se bavi osetljivom grupom ljudskih prava, pravima seksualnih manjina, „Kvirija centar“ je projekat „Dnevnik“, koji pored knjige čini internet-portal i video-rad, odlučila da uključi žene iz javnog života jer su, kako kaže kourednik projekta Boban Stojanović, one te koje ih podržavaju i prihvataju bez suvišnih pitanja. Knjiga je, objašnjava Stojanović, rezultat želje da se istraži zašto su žene te koje podržavaju ne samo seksualne manjine, već i sve druge manjine i dodaje: „Hteli smo da saznamo šta to njih motiviše, ne bismo li i druge ljude motivisali i inspirisali da se na isti način odnose prema društvu. Dnevnik je ispovest o društvenoj odgovornosti koju govore žene iz javnog života“. Zbog, kako kaže Stojanović, različitih predrasuda o ljudima koji se bave javnim angažmanom, želeli su da svaka od žena priča o svojoj porodici, odrastanju, i dodaje: „Jedni kažu: lako je njoj, njoj je tata bio ovo-ono. Postoje mitovi da je društveni angažman porodično nasleđe. Želeli smo da pokažemo da su i one obični ljudi koji žive oko nas, sa jednako teškim životnim pričama. Hteli smo da pokažemo da te žene imaju najširi spektar biografija, da to nisu žene koje su dokone, rođene bogate te nemaju šta drugo da rade pa se bave podrškom manjinskim grupama“. Dnevnici, oni u danima detinjstva pisani u najlepšoj svesci, dobro skriveni, ispod dušeka, iza reda naslaganih lektira, u fioci sa opremom za fizičko, za razliku od ove knjige osećajniji su. Tinejdžerski, otkucani u folderu smeštenom na dizajniranom USB, direktniji su, radikalniji. Penzionerski su pak romansiraniji, pisani s vizijom da budu objavljeni - kao da će svet da propadne ako se ne publikuje da je baš on, pisac dnevnika, duboko u sebi, dublje od najdonjeg nivoa metroa u nekom od evropskih gradova koje je posetio onomad kada se lepo živelo, bio protiv komunizma. Knjiga „Dnevnik“ opravdava svoje ime i sadrži karakteristike svih pomenutih. Kroz intervjue, sređene u tematske celine, žene iz javnog života Srbije govorile su o motivima zbog kojih su se društveno angažovale, o porodici, sećanjima na neke prelomne trenutke svojih života, ali i o društvenim pojavama, politici, vlasti, opoziciji... Nije nepristojno zaviriti u ovaj „Dnevnik“, pogledati fotografije kolekcije ploča novinarke Dubravke Marković, prisetiti se kako je 80-ih izgledala glumica Mirjana Karanović ili umetnica Milica Tomić, i pročitati ponešto iz njihovih zapisa: Nadežda Milenković, stručnjak za marketing, autor brojnih reklama i kampanja. O društvenom angažovanju: „Nedostatak kampanja koje nekoga mogu da pomere podstakao me je da se društveno angažujem. S druge strane, kampanje koje rade neka ministarstva potpuno su promašene. Evo, recimo, kampanja jednog ministarstva: ’Zaustavimo trgovinu ljudima’. Pa kako da je ja zaustavim? Malo sam se nervirala, budući da znam kako može...“ O porodici: „Moji roditelji su bili na rukovodećim mestima, ali nisu bili članovi partije... Slavili smo slavu uz obaveznu napomenu da to ne pominjem učiteljici i drugoj deci. Politika se pominjala ili u vicevima ili kroz šifre, zapravo, ona nije bila životna celina... Majka je bila zaposlena žena koja je kuvala samo vikendom, dok smo ostalih dana bili najveći potrošači gotovih jela firme ’29. novembar’ ... Ja sam mislila da ceo svet tako funkcioniše“. Dubravka Marković, novinarka. O drugovima i drugaricama: „U srednjoj školi družila sam se sa Bajagom, išli smo u istu gimnaziju iz koje smo zajedno bežali sa časova. Inače, Bajaga na ekskurziji nije otpevao nijedan ton - nije znao da peva. Moj najbolji drug je LJubomir Živanović, poznat kao Vasa iz Salaša u Malom ritu, koji je tada bio velika zvezda.“ O devedesetim: „... mog pokojnog dedu je Gestapou prijavila mama Mire Marković... Mnogi svedoci Drugog svetskog rata pisali su kako su moj deda i dvojica uglednih profesora iz Beograda bili mučeni, jer je Vera Miletić njih trojicu (kao i ceo požarevački odred) prijavila Gestapou. Zbog nje je ubijeno preko sedamdeset ljudi. Tako je moja porodica postala jedna od sedamdeset koja je sa Mirom Marković imala danak u krvi. Tako ja objašnjavam kako sam volela Slobu.“ Jelena Višnjić, sociološkinja. O feminizmu: „To što sam aktivistkinja i sociološkinja ne znači da ne mogu da sedim u kafani i lomim čaše na pesme Hanke Paldum. Ja mogu da odem na Cecin koncert, a da deset dana posle toga odem na stajanje za Srebrenicu. Ništa nije oskrnavilo moj aktivizam zbog moje eklektike. Plašim se podrazumevajućih obrazaca i zato volim da konstruišem i dekonstruišem realnosti.“ Vesna Pešić, političarka. O aktivizmu: „Ponekad mi se spočitava da nisam baš uvek bila sasvim odvojena od vlasti jer sam, eto, bila ambasador u Meksiku... Iskreno da vam kažem, meni je zanimanje ambasadora bilo dosadno. I za to vreme sam se bavila politikom, pa me je tadašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica, kritikovao što se mešam u politiku. Mada s njim ne delim politička gledišta, bio je u pravu kada mi je to zamerio“. O porodici: „Moj otac je bio iz istočne Srbije, rođen je u Vratarnici. Otac mu je bio pop i ubijen je u Prvom svetskom ratu, ubili su ga Bugari. Odrastao je sa sestrom i majkom. Najpre je, pre Drugog rata, bio davidovićevac, antimonarhista i Jugosloven. Za vreme rata je bio u zarobljeništvu i tamo postao komunista...“. Jasmina Tešanović, književnica. O muškarcima: „ ...kao feministkinja sam zainteresovana za muškarce, da ih volim. Ne mrze sve feministkinje sve muškarce... Moji bivši ljubavnici su govorili da sam ih uništila. Kada sam to jednom prilikom podelila sa svojom prijateljicom Adelom, rekla mi je: ’Jasmina, to je najmanje što jedna žena može da učini za voljenog muškarca’. Tamara Skroza, novinarka. O Severini i Gej paradi: „Potpuno sam fascinirana činjenicom da u Hrvatskoj pevačica Severina iz nekih svojih razloga poteže temu veštačke oplodnje. Ona usred koncerta proziva premijerku da promeni zakon ’ako ima muda’. Ja sam bila presrećna jer je ona to uradila i očajna jer sam shvatila da Svetlana Ražnatović nikada neće izaći i reći premijeru Cvetkoviću da uradi nešto za prava žena ’ako ima muda’.“ Mirjana Karanović, glumica. O porodici: „Odrasla sam u siromašnoj porodici. Majka je bila radnica sa završenom večernjom školom i srednjom koju je pohađala u poznijim godinama. Otac je bio službenik. U porodici nije bilo rasipništva, ni materijalnog ni duhovnog. U kući nije bilo slika, nije bilo knjiga, nije bilo umetničkih predmeta, sve je bilo posvećeno praktičnosti“. O ljudskim pravima: „... Sebe uvek zamislim u poziciji onog koji je ugrožen... Ja sam ateista, nemam drugi život, nemam načina da zaslužim nešto bolje i da u drugom životu činim dobre stvari, i zato ne mogu da dozvolim da moj život prođe u ćutanju“.  Čekaonica u krugu dvojke Svaka od 21 žene čije priče čine Dnevnik zapisala je ponešto o Srbiji danas. Crtice iz tih zapisa izgledaju ovako: Vesna Pešić: „Mišljenja su se ispeglala, usaglasila, i najveći deo onog mulja iz devedesetih preselio se u dvadeset prvi vek, u Srbiju posle Miloševića. Pa onda se ne treba čuditi što se još uvek ne zna jasno da li smo na Istoku ili na Zapadu, i kuda se krećemo. Nismo ni tamo ni ovamo. Još smo u čekaonici“. Aleksandra Janković: „U današnjem srpskom društvu, a Srbija je krug dvojke, ja sebe ne vidim, meni je to dosadno“. Nadežda Milenković: „Demokratska vlast u Srbiji je vrlo so called demokratska. Nema institucija, nema javnog mnjenja, nema pravih zaštitnika građana. Sve izgleda kao jedna velika, oronula zgrada.“ Milica Tomić: „Alternativna kulturna elita devedesetih, nakon što je došla na vlast dvehiljadite, označila je turbo folk kao najveću društvenu opasnost, dok je iz nekog razloga sve drugo ostalo isto: isti ljudi u Akademiji nauka, na fakultetima, u pozorištima.“