Postmodernizam - nova utopija

Nedavno je u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju održana rasprava o Karlu Šmitu povodom nove knjige Aleksandra Molnara Sunce mita i duga senka Karla Šmita u kojoj sam i sam učestvovao. Jedan od ključnih problema razmatranih u raspravi bilo je pitanje zašto je poslednjih decenija, u okviru levo orijentisanog postmodernizma, došlo do reafirmacije dela Karla Šmita, iako je on, kao što se zna, bio radikalni desničar koji je svoju genijalnost u jednom periodu svoga života stavio u Hitlerovu službu. Moje mišljenje je bilo da odgovor leži u činjenici da su levi postmodernisti ranije uglavnom bili marksisti. Kao takvi, oni su se, posle pada realno postojećih socijalizama, suočili sa dve veoma neugodne stvari: pokazalo se da se etatistički socijalizam ne može iznutra reformisati i da socijalizmu kao socijalizmu nije imanentna tendencija ka demokratiji. To ih je nagnalo da napuste ključne Marksove teze o načinu funkcionisanja kapitalizma, ali su oni pri tome zadržali Marksov teorijski radikalizam - njegov stav da teorija mora da stvar zahvata u korenu, tj. da treba da bude korenita kritika kapitalizma. Stoga su se oni okrenuli traganju za drugačijim teorijskim koncepcijama koje će im omogućiti da iz drugačije perspektive i dalje izlažu radikalnoj kritici kapitalizam i s njim povezanu formalnu, predstavničku demokratiju čiju teorijsku potku predstavlja liberalističko učenje. Kao što je poznato, Karl Šmit je bio jedan od najžešćih kritičara parlamentarizma i liberalističkog učenja. Po njemu, vanredno stanje razotkriva suštinu svakog sistema, pa i onog liberalno-demokratskog - čuvena je njegova teza da je suveren onaj ko odlučuje o uvođenju vanrednog stanja. Pošto suveren tu odluku navodno donosi potpuno arbitrarno, utoliko što je oslobođen svih pravno-normativnih ograničenja, vanredno stanje nam jasno obelodanjuje ono što u periodu normalnosti biva skriveno - da u korenu svakog sistema, pa i onog liberalnog, leži apsolutistička vlast. Odluka se, ističe Šmit, oslobađa svih normativnih stega. U vanrednom stanju norma biva u potpunosti razorena. Momenat arbitrarnosti je, po njemu, prisutan u svakoj pravnoj odluci, samo što je to manje uočljivo u fazi normalnosti kada je norma u prvom planu. Šmit, međutim, ovde previđa da po liberalnim ustavima odluka o uvođenju i trajanju vanrednog stanja nije koncentrisana u rukama jednog pojedinca, tj. da se po tim ustavima, i kad je reč o vanrednom stanju, ne ukida u potpunosti podela vlasti tj. ovlašćenja, te da otuda vanredno stanje nije s onu stranu svakog normativizma. Uz to, hipostaziranje vanrednog stanja - kao izuzetka - nužno vodi degradiranju normalnog legalnog stanja. Neke liberalne demokratije nisu vekovima bile suočene sa vanrednim stanjem, te stoga tvrdnja da je takvo stanje njihova suština deluje krajnje neuverljivo. Ali, i pored toga, mnogi postmodernisti shvataju Šmitovu definiciju vanrednog stanja i iz nje izvedenog pojma suverena kao nepromenljivu suštinu moderniteta. Mnoge fenomene modernog sveta - od obezduhovljenih predgrađa do holokausta - oni posmatraju kao logičnu posledicu strukture moderne države koja navodno počiva na arbitrarnim odlukama suverena kao pojedinca, tj. onoga u čijim je rukama monopol poslednje odluke o vanrednom stanju. Pošto te odluke, u suštini gledano, nisu ograničene nikakvim zakonima i pravilima igre, sledi da se u samom korenu moderne države i vladavine prava nalazi vanlegalno, utemeljujuće nasilje. Tako, primera radi, Đorđo Agamben, koji je veoma popularan među našim postmodernistima, smatra da se iza vladavine prava skrivaju masovni masakri i koncentracioni logori kao paradigma modernosti. Ovakvi stavovi vode ka izjednačavanju vlasti i moći: svaka vlast se zasniva na pravu jačega. S obzirom na to, svaki oblik moderne, na univerzalizovanim i formalizovanim procedurama zasnovane vlasti, utemeljen je u vanlegalnom nasilju. Tako je levičarski postmodernizam, napuštajući Marksovu teoriju o višku vrednosti, našao u Šmitovom antiliberalnom usmerenju novi utopistički temelj za korenitu kritiku kapitalizma i građanske (pravne) države. NJegova glavna meta je proceduralizam, tj. pravni formalizam kao bit modernoga sveta. U Evropi nema vrednosti koja bi nadvisivala vrednost prava. Jer u građanskom pluralističkom svetu sve može imati svoju alternativu, osim čisto formalnih i za sve važećih pravila igre, pošto su ona uslov bez kojeg ne može biti pluralizma, tj. slobode individualnog izbora.