Pad „pustinjskog Čaušeskua“

Do pre samo nekoliko nedelja režim Zin el Abidin ben Alija izgledao je čvrst kao stena. Nije bilo nikakvih naznaka da bi moglo doći do protesta, masovnih nereda ili političkih promena, jer je vlast kontrolisala sve medije, a opozicionari su bili ili u emigraciji i zatvorima ili su mudro ćutali. Pokornost deset miliona žitelja i red u zemlji obezbeđivalo je 130. 000 policajaca (koliko ima i šest puta veća Francuska). Ben Ali, nekadašnji šef tajne službe, od te severnoafričke zemlje napravio je idealnu policijsku državu, pa su ga protivnici poredili sa rumunskim diktatorom Čaušeskuom – jedino što je, za sada, izbegao njegov tragični kraj. Da li će ponosni Tunišani ući u istoriju kao prvi arapski narod koji je svog tiranina i njegove plaćenike doista oterao s vlasti? Jer u velikoj većini arapskih zemalja, od severozapadne Afrike do Arapskog poluostrva vladaju nedemokratski, često despotski okrutni, do srži korumpirani kraljevi, emiri, samoproglašeni predsednici. Posle događaja u Tunisu već su održani skupovi solidarnosti u Egiptu i Jordanu, a javlja se i o demonstracijama u Alžiru, Jemenu, Omanu i Libiji. Liberalni blogeri razmenjuju preko interneta subverzivne poruke. Neki posmatrači već govore o “sumraku despota” i mogućem domino-efektu narodne pobune u Tunisu, iako je još prerano govoriti da li će taj izliv gneva imati dugotrajnije efekte u samoj zemlji. Ono što spaja Tunis sa većinom arapskih država jeste ogromna nezaposlenost školovane omladine, duboko usađena korupcija i odsustvo naznaka ma kakvog političkog popuštanja kao i lažna obećanja o privrednom razvoju. Sve ove zemlje troše neuporedivo više na vojsku i policiju nego na obrazovanje ili zdravstvo, njihove vođe žive u basnoslovnom luksuzu i ne pomišljaju da se odreknu ni mrvice sa svog stola. Stoga je generalni sekretar Arapske lige Amr Musa već upozorio arapske zemlje da treba da izvuku pouku iz događaja u Tunisu, jer arapsko društvo ima mnogo sličnih i povezanih elemenata, tako da “ne možemo smatrati Tunis usamljenim slučajem”, rekao je Musa na Arapskom ekonomskom samitu početkom ove nedelje. Da u Tunisu tinja nezadovoljstvo mogli su da osete čak i stranci. Na opasku turiste iz Srbije da je, uprkos svemu vidljiv napredak u proteklih 25 godina, jedan Tunišanin je uz setni osmeh rekao: „Šta meni vredi besplatni autoput, kad nikada neću moći da kupim auto ili odsednem u nekom od hotela na našoj obali“. A reč je o akademski obrazovanom likovnom umetniku. Takve finansijske probleme nije imao i diktator, a posebno ne njegova druga, 21 godinu mlađa žena Lejla, koja je važila za najomraženiju osobu u zemlji. Ta bivša frizerka iz porodice Trabelsi je, zajedno sa svojih desetoro braće, faktički vladala, kako proizlazi iz američkih depeša, objavljenih na Vikiliksu. Teško oboleli diktator je sprovodio svaku njenu želju i hir i više se igrao sa svojim petogodišnjim sinom Muhamedom nego što se posvećivao državničkim poslovima, stoji u jednoj od Vikiliks-depeša iz 2007. godine. Trabelsi-klan je poznat po tome, što niko u Tunisu nije mogao da započne ozbiljan posao ili investiciju, a da njima ne da proviziju od deset do čak 20 procenata od ugovorenog posla! Bezobzirno bogaćenje Lejline svojte i prijatelja, raskoš u kojoj su živeli izazivao je godinama narodni bes. Većina, tokom proteklih nereda širom zemlje zapaljenih luksuznih dućana, vila, hotela i auto-salona pripadala su omrznutom klanu. Ben Ali (74) je, po nekim mišljenjima, postao žrtva sopstvenog uspeha. Kad je došao na vlast pre 23 godine on je obećao otvaranje zemlje, demokratiju i privredni razvoj. Demokratiju je brzo zaboravio, ali je ipak stvorio vidljivu srednju klasu, uveo obavezno devetogodišnje obrazovanje, uspešno je neutralisao islamske fundamentaliste, ozakonio emancipaciju žena i zabranio poligamiju. Nikla su i industrijska postrojenja, turizam je donosio milijarde dolara i otvarao nova radna mesta – ali je sve to bilo premalo u odnosu na potrebe sve mlađe, školovane populacije. Upravo je ta omladina svrgla Ben Alija. Najveći neredi u istoriji zemlje su i počeli zbog nezaposlenosti. Skoro svaki treći mladi Tunišanin nema posla, a posebno su pogođeni fakultetski obrazovani stručnjaci. Tako je 17. decembra prošle godine 26-godišnji nezaposleni Muhamed Buazizi postavio svoja kolica sa voćem na pijaci u Sidi Buzidu, u centralnom delu države. Ali, pošto je prodaja sa kolica u Tunisu zabranjena, to su mu policajci zaplenili svu robu. Muhamed je na to reagovao najdrastičnije: polio se razređivačem za boje i zapalio ispred zgrade regionalne vlade naočigled stotina ljudi. Umro je 4. januara. NJegov očajnički čin je odmah doveo do burnih protesta mladih nezaposlenih posebno u unutrašnjosti zemlje, gde je siromaštvo upadljivije nego uz obalni pojas, koji profitira od miliona inostranih turista. Režim na demonstrante šalje policiju i paravojne grupe, koje koriste i bojevu municiju. Prva žrtva pada 24. decembra, a ukupno je ubijeno 78 civila i nepoznat broj pripadnika snaga bezbednosti. Predsednik nije nikako mogao da shvati da je narod besan i da više neće da trpi i ćuti. Kada ni hiljade policajaca, suzavac i pucnjava nisu mogli da zaustave svakodnevne proteste širom zemlje, pa ni u prestonici, autokrata je prošlog petka raspustio vladu i najavio prevremene izbore. Obećava prestanak pucanja na demonstrante, garantuje totalnu slobodu štampe i interneta, snižava cene mleka, šećera i hleba. Istovremeno uvodi vanredno stanje i policijski čas, vojska sa tenkovima izlazi na ulice. Ali, najveće iznenađenje za Tunišane, ali i čitav svet, biće vest nacionalne TV tog petka uveče: Ben Ali je podneo ostavku i napustio zemlju. Za sada je sa porodicom u Saudijskoj Arabiji. I to bi trebalo da bude kraj njegove ere – ali, da li će biti tako? Ustavni savet, vrhovno zakonodavno telo Tunisa, imenovao je odmah predsednika Parlamenta Fueda Mebaza za vršioca dužnosti predsednika republike i najavljuje održavanje izbora za 60 dana. Dosadašnji predsednik vlade Mohamed Ganuči je u ponedeljak oformio prelaznu, koalicionu vladu nacionalnog jedinstva, u kojoj su međutim ključne resore (unutrašnje i spoljne poslove, odbranu i finansije) zadržali stari, provereni Ben Alijevi kadrovi. Prva odluka je bila puštanje na slobodu svih političkih zatvorenika. U vladu su, prvi put u jednoj arapskoj zemlji, ušli opozicioni političari. Neosporni vođa opozicije Nadžib DŽebi postao je ministar regionalnog razvoja, a u vladi su i antirežimski raspoloženi lideri Ahmed Ibrahim i Mustafa Ben DŽafar. Ali već u utorak su trojica ministara iz sindikalne unije UGTT napustila vladu iz protesta što Ben Alijevi kadrovi i dalje vode glavnu reč. Zapadni posmatrači ovu taktiku dosadašnjih vlastodržaca vide samo kao pokušaj da se oslabljena opozicija, ali i narod nateraju da prihvate produžetak vladavine Ben Alija u jednoj razvodnjenoj, “mekšoj” varijanti. Narod na ulicama na to svakako neće pristati, što dokazuje i nastavak demonstracija. Policija i vojska se trude da nekako zavedu red i spreče veće zločine. Tako je u nedelju uhapšen i jedan nećak izbeglog predsednika, koji je sa svojim telohraniteljima jurcao po gradu Msaken u policijskim kolima i pucao na sve što se kreće. Niko za sada ne može predvideti dalji razvoj događaja u Tunisu. Činjenica je da je zemlja za mesec dana nereda pretrpela velike štete: paljene su i pljačkane banke i šoping-centri, više hiljada stranih turista je moralo biti evakuisano i ne zna se da li će se i kada će se vratiti, u gradovima već nedostaje hrane. O mrtvima i povređenima da i ne govorimo.