„Pošast“ ekumenizma

Živica Tucić Jedno od pitanja koje izaziva tenziju u svim pravoslavnim crkvama, takođe i u SPC, posebno poslednjih desetak godina, jeste odnos prema ekumenizmu. Oni koji ga žustro odbacuju, čak proglašavaju za svejeres, daleko su glasniji od onih koji misle da je on nužan, mada to svakako ne znači da su brojniji i uverljiviji… Ziloti, ili pseudoziloti, ili revnitelji, kako ih ko naziva, u poslednje vreme znatno su intenzivirali svoje delovanje. Internacionalno su pocepani, razdeljeni, često i konfrontirani. Aprila 2009. u Grčkoj se pojavilo njihovo “Ispovedanje vere protiv ekumenizma” sa očekivanjem da bude masovno potpisano. Eho je dosad izuzetno skroman, što pokazuje da u pravoslavlju i nemaju podršku više nego nekoliko procenata vernika i klirika. Tekstu su se od gotovo hiljadu pravoslavnih episkopa sveta, pridružila samo dvojica, pirejski mitropolit Serafim Mentzelopulos i tadašnji srpski kosovski episkop Artemije Radosavljević. Dok prvi stvara i ovih dana glavobolje i državi i crkvi zbog u Evropi skoro nezabeleženog izliva antisemitizma, drugi je u međuvremenu prošao samoizabrani trnovit put, i vraćen u status monaha. NJega ovdašnji ziloti smatraju svojim predvodnikom, a on sebe doslednim i nepokolebljivim braniteljem svetosavlja. U svim crkvama treba da ima do određene mere podnošenja zilotizma, što se ne bi smatralo štetnim već tolerisanjem pluralnosti, no kad jedinstvo crkve dolazi u pitanje, tada se, pozivanjem na vaseljenske kanone, preduzimaju mere. Ako ko definiše ekumenizam kao stvaranje jedinstva opšte crkve pod vođstvom pape rimskog, pounijaćivanjem, kako čine ziloti, to ne bi prihvatili ne samo pravoslavni, već ni protestanti, anglikanci i svi ostali. Međutim, on to nije. Ni Vatikan ne misli da to može ikada postići, niti je pravoslavlje toliko inferiorno da bi taj put prihvatio. Ekumenizam, kao ideja i kao pokret, već skoro sto godina teži da se hrišćani međusobno bolje poznaju, približe, ublaže razlike, s ciljem da postignu međusobno pričešćivanje, interkomuniju, na kraju i verovatno nedostižno jedinstvo, koje ne bi bilo jurisdikcijsko. Da je danas iz raznih razloga ekumenizam u nekoj vrsti krize, nije razlog da se težnja napusti. Onima kojima i sam izraz smeta, takvih ima u pravoslavlju, mogu koristiti druge, kao na primer međukonfesionalna saradnja. U tim susretanjima pravoslavni ne praktikuju zajedničke molitve sa inovernima, već paralelne. Svepravoslavni sabor, koji će se održati ove ili sledeće godine, usaglasiće nove osnove interkonfesionalnih relacija. Izjava patrijarha Irineja pre četiri meseca da je on „ekumenista i pacifista”, bar kako su mediji preneli, a niko nije demantovao, ovdašnjim antiekumenistima prelilo je čašu. Uz to, on je u mnogo navrata istakao da bi papa 2013. mogao da dođe u Niš na obeležavanje 1700. godišnjice Milanskog edikta, ako ga pozove i crkveni sabor. Zilotima je uz to posebno zasmetao patrijarhov nastup prošlog septembra u Beču, koji je u evropskim crkvenim krugovima imao izuzetno pozitivan eho. Patrijarh je naglasio da je ekumenski dijalog suština crkve. Ma ko da je izabran za patrijarha januara prošle godine, od trojice kandidata koji su bila u žrebu, izložen bi bio kritici iz zilotskih krugova gotovo isto kao patrijarh Irinej. NJihovi pogledi na međuhrišćanske odnose su veoma slični. Ovdašnjim zilotima smeta članstvo SPC u Svetskom savetu crkava (SSC) od 1965. a tadašnji patrijarh German je bio formalno jedan od njegovih potpredsednika. Odatle je stizala znatna finansijska pomoć za rad patrijaršije, bogoslovija, crkveno izdavaštvo. Episkop Artemije je zatražio da se izađe iz SSC, što je sabor 1997. usvojio ali tek nakon sprovođenja konsultacija sa drugim crkvama, gde ideja nije naišla na podršku. Opštepravoslavni dogovor je da se ta organizacija ne napušta. Traženje zilota da se istupi iz SSC i “sprovede odluka Sabora”, i danas je za njih veoma aktuelno. Ova organizacija ima 350 crkava članica, među kojima nije katolička. SPC sa gotovo svim ostalim pravoslavnim crkvama učestvuje u bogoslovskom dijalogu sa katolicima, bila je domaćin jednog susreta 2006. godine. Prisustvovala je gotovo svima od petnaestak sesija. Ovaj dijalog može da traje decenijama, on je samo izraz zajedničke odgovornosti prema ideji o jedinstvu hrišćana i neprestano pokazuje koliko su se Istok i Zapad udaljili ne toliko teološki, koliko kulturološki i po mentalitetu. Da se tu upada u “latinsku” zamku pounijaćivanja, kako to doživljavaju ziloti, nema nikakvih indicija. Skupovi, u poslednje vreme jednom godišnje, katkad uz dva koraka napred odu i korak nazad, bez žurbe, imajući, valjda, večnosti u vidu. Saopštenja sa razgovora zapravo su istorijske konstatacije i retrospektive. Zilotima je od novijih dokumenata susretanja, posebno onaj usvojen u Raveni 2007, “izdaja pravoslavlja”. Uz to, za pravoslavnog “prvog pregovarača”, mitropolita pergamskog Carigradske patrijaršije, ne biraju reči pogrde, takođe i zbog njegovih teoloških pogleda na savremena pitanja i uticaj na bogoslovsku misao kod nas i u svetu. Pravoslavnom (mada i protestantskom) antiekumenizmu važan element je “antipapizam”. Ovdašnji ziloti “papom plaše prost narod”, piše ovih dana jedan ugledni teolog, “mistifikujući njegovu magijsku moć”. Papin dolazak u Srbiju 2013. uopšte nije izvestan, isti autor smatra da je “skoro sigurno i neće biti pozvan” (od Sabora). SPC želi, da 2013. postane ekumenski centar sveta, da okupi one koji ispovedaju Hrista. U tome je i država spremna da joj pomogne. Program obeležavanja još nije izrađen, niti spisak crkava koje bi bile pozvane. Episkop Lavrenije Trifunović, koji nije antiekumenista, u božićnom intervjuu za jedan list smatra da “nije vreme da papa dođe” jer bi to u narodu “izazvalo negodovanje” i neraspoloženje unutar SPC. Ako bi ko pogledao sajtove raznih foruma koji se deklarišu kao pravoslavni, mogao bi steći utisak da bi papi ovde bile organizovane demonstracije, a možda mu se i ugrozila bezbednost. Uz to, i u episkopatu bi došlo do podele, iako bi većina, makar tesna, bila za njegov dolazak. Pitanje je da li bi papa želeo u tim okolnostima da se ovde nađe. Kako se saznaje, iz ne ovdašnjih krugova, papi će biti savetovano da ne dolazi u Niš, čime će i “svehrišćanski susret” umanjiti svoj značaj. To bi ovdašnji ziloti protumačili kao svoju pobedu u sprečavanju “pounijaćenja” SPC. SPC nije ništa “ekumenskija” sada nego što je bila u vreme patrijarha Pavla (koga ep. Lavrentije naziva “najvećim ekumenistom”). On se nije protivio članstvu u SSC i dijalogu sa inovernima. Susretao je, vrlo ljubazno, i primao predstavnike svih konfesija i vera, kardinale, rabine, muftije. Ekumensku ideju u srpskom pravoslavlju retko se ko u crkvi usuđuje otvoreno da brani, ili to čini više nego oprezno, među teolozima obrazovnih ustanova, još više među episkopima ili kliricima, pribojavajući se da ne postanu tema desetak sajtova, koji iz dana u dan šire strah od pošasti, ili drugde. Niko ne prisiljava pravoslavlje, ni SPC na ekumenizam, to je zajednička dobrovoljna orijentacija. Pogotovo pritisak ne dolazi iz duhovnog centra svetskog pravoslavlja – Carigrada. Takođe ni Moskva koja je sve otvorenija prema katoličanstvu, ali ne i prema protestantizmu. Pomoćnik patrijarha Kirila, zadužen za ekumenu, mitropolit Ilarion Alfejev ističe da su ziloti stvorili “mit” o navodnom perfidnom planu da se stvori neka nadcrkva sa papom na čelu. Pravoslavlje u dijalogu zapravo, kaže on, svedoči svoje poglede i ne potpisuje “nikakve kompromise ni ustupke”, mada bi on voleo “da svi postanu pravoslavni”. Za podele, raskole u hrišćanstvu, nije odgovorna današnja generacija, nasledila ih je, kaže mitropolit. Beograd u odnosu na ova dva centra pravoslavlja, može samo da im bude saputnik. To takođe očekuje i srpska država, svakako i najveći deo političke elite: otvorenost, ne izolacionizam. Antiekumenizam kod dela ovdašnjih vernika je, možda najvažniji, ali ne jedini sadržaj konzervativnog pogleda na svet koji integriše i druge izme: antimodernizam, antiglobalizam, negiranje demokratije, sloboda (vera, misli, savesti), često i antisemitizam. Uz to, u srpskoj unutrašnjoj politici teže teokratiji (ništa bez blagoslova!) i autoritarnosti, protivnici su posebno onih koje nazivaju “žutima”, protiv su ravnopravnosti polova, seksualnih orijentacija, čipova i biometrije. Tekstovi su im uvredljivi prema Hrvatima, “Šiptarima”, Crnogorcima, odbojni su prema islamu, Jevrejima, masonima, rotaristima, žele da “ocrkove” vojsku, školstvo, medije. Spoljnopolitički, odbacuju EU (mada se neki kolebaju) i Nato, žele oslanjanje na Rusiju, ali ne i rusku crkvu, koja im je takođe ekumenska, pogotovo patrijarh Kiril. Lista njihovih postulata ovim nije iscrpljena. Koliko kod nas ima sledbenika zilotizma, nije poznato a teško je proceniti. Da ih ima samo onoliko koliko se okuplja u LJuljacima, potpuno bi bila pogrešna procena. Jedan episkop se zavarava da oni mogu da stanu “u dva autobusa”, kako bi izazivali “putujuće predstave”. Crkva nije na vreme zapazila da njenom jedinstvu ugrožavanje dolazi sa te strane, a ne sa drugih, ili spoljnih. Patrijarh Pavle je želeo po svaku cenu da izbegne konflikt misleći verovatno da će on splasnuti, a zapravo se zaoštrio do mere da se zaključilo da mu se mora pristupiti radikalno. Sabori nisu pokazali “jednomislije”, ideje zilota imale su otvorenu ili diskretnu podršku bar desetak episkopa. Iznenađena je i država, od predsednika do lokalnih političara, ističe se, niko ne želi “da se meša”, shvatajući da se u društvo unosi još jedna podela. Međutim, zilote, predvođene za crkvu sada monahom Artemijem Radosavljevićem, na njihovo iznenađenje, malo ko je iz crkve javno podržao, nijedan episkop ili sveštenik im se nije pridružio. Među nekim vernicima ima zbunjenosti, teško im je bilo da prate “teološka nadmudrivanja”. Zilotizam se ne može eliminisati, uvek je bio prisutan u istoriji vere. Radikalizam se iz politike i sporta ovde prenosi i na veru, ne samo pravoslavnu, prati ga isključivost, netolerantnost, mesijanstvo. To je slika srpske stvarnosti, za koju neki pre svega krive politiku. Ona nije ponudila ljudima sigurnost rada i života, nade i perspektive.  U narednom broju: Ceksualna etika u SPC Antiekumenizam u SPC NJima upravlja đavo Crkva svetog Jovana Krstitelja u LJuljacima gde svake nedelje i praznika liturgiju služi raščinjeni vladika Artemije, jedan je od poslednjih bastiona antiekumenizma. Hram je svakom takvom prilikom pun molitvenika koji veruju da, sledeći Artemija, slede „jedino istinsko pravoslavlje“. To im ne garantuju samo glasno izgovoreni stavovi bivšeg, ali i dalje u istoj ulozi aktivnog episkopa, da je „ekumenizam jeres nad jeresima“, već i finese u bogosluženju primetne samo prekaljenim pobožnicima. Premda pitanja ujedinjenja hrišćanskih crkava i, kako kažu, „liturgijskih novotarija“ nisu najdirektnije povezana, oni tvrde da je jedno „predvorje“ drugog. „Uslediće zatim promena kalendara, skraćivanje postova, a onda će nam doći i papa“, kažu s mešavinom ubeđenja i odbojnosti. U ljuljačkoj dugo napuštenoj crkvi zato nijedna ženska glava nije otkrivena, pa čak i sasvim malim devojčicama majke stavljaju marame. Jedna takva mama ne može da obuzda jedva dvogodišnje dete kome se baruši svilena kosica, i zbog nekoliko trenutaka narušenog mira osmehom traži opravdanje od starijih vernica na levoj, „ženskoj“ strani bogomolje. Muškarci mahom izgledaju kao monasi u civilnim odelima. Svi pevaju na crkvenoslovenskom i to deluje skladno, osim u melodijski komplikovanijim delovima kada tanani dečji glasić istrči van hora pastve složenim stihom „...i životvoraščej trojicje...“. Nakon službe sledi posluženje u ogromnoj trpezariji konaka koji je pokojni prota Tomislav Marković ostavio „vernom narodu žičke eparhije“. Episkop Hrizostom, međutim, nije dao da zaživi jer je prota u testamentu crkvenu i državnu vlast nazvao raskalašnom, pa ga sad koristi odbegla kosovska bratija i, situaciono, Artemijeve pristalice. „Zna se šta je ekumenizam – sve jeresi odjednom“, kaže žustro jedan od gostiju, odgovarajući na pitanje novinarke. „Neće ’oni’ da druge uvedu u pravoslavlje, već hoće da ga isprljaju“, još vatrenije dobacuje drugi uveren da „’njima’ upravlja đavo koji se neće smiriti dok i jedan pravoslavan ostane“. „Mi imamo dogmu, istinu koja je sišla sa neba, i nismo je mi izmislili. A istina mora da se čuva“, smirenije kaže prvi, siguran u svoju „nauku“. Predstavlja se kao „slučajno onaj“ koji se suprotstavio vladiki šumadijskom Jovanu kada je došao da osveti temelje crkve u Tuležu. Episkop Jovan je, naime, prvi koji je (2006) ozvaničio novine u liturgijskom obredu naredivši svom sveštenstvu da sve molitve čita naglas, a da se Carske dveri sve vreme drže otvorenim kako bi “sabrani narod mogao da sluša” ono što sveštenik čita u oltaru. LJutiti “venčanski parohijan” se isprečio vladiki, tražeći da “služi po starom”, pa je došlo do prepirke. Jer, episkop mu je uzvratio: “Ko si ti da mi naređuješ?” Iako laiku navedene stavke deluju kao formalne, “pravoverni” tvrde da pored “nedoslednosti kanonima”, postoje mnogi suštinski razlozi otpora reformama. Na ovaj “novi” način, kažu, ritualu se oduzima mističnost, a svešteniku koncentracija da “meditira pred Gospodom”. “Kada razmotrite zaključke Vatikanskog koncila 1962-1965, videćete da se jedna po jedna stavka i ovde ostvaruju. Oni su u ime približavanja narodu spustili oltar u sredinu hrama, prešli na služenje na narodnim jezicima, ukinuli post... Tako i kod nas - u sve više hramova SPC nema ikonostasa, ili su ‘slučajno’ na restauraciji, ili ne postoje dveri, dok sve više klirika pričešćuju vernike bez pripreme i ispovesti”, upozorava treći na vezu između promena i “spoljašnjih uticaja”. Kad ne uspe da dođe u LJuljake, naš sagovornik, Zemunac, odlazi u “manje beogradske hramove” koji se drže starih pravila. Izvorni pravoslavci su, kaže, u velikoj manjini, a valja zadržati sabornost. Ističe da osim Artemija, ispravno služi i vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda (poznat po bogatstvu, prim. nov.), banatski Nikanor (poznat po naprasitosti), dok je u prestonici “najsigurniji” penzionisani protojerej Žarko Gavrilović (poznat po prekidanju predstave “Sveti Sava” i prve gej-parade). Zajednicu je, objašnjava, (donekle) moguće ostvariti i preko interneta, ali i tu čovek mora da bude pažljiv, da razluči one koji su na “pravoj strani”, od onih koji stvaraju taj privid. Nije ni za zilote jer se oni, “kao kad neko zaljulja čamac, bacaju naglo udesno, u suprotnu stranu od ekumenista koji bi, naginjući se ulevo, taj čamac da potope”. Jedan od osvedočenih protivnika ekumenizma je sajt borbazaveru.com čije uredništvo upozorava da u cilju “humanizacije“ hrišćanstva, novotarci čak odriču postojanje raja i pakla, iako, kako kaže kolegijum portala, „hrišćanstvo čoveka nikad nije spuštalo do granica animalnog, već ga je izdizalo do božanskih visina“. A ako nema raja ni pakla i nema kazne za grehe, onda nam ostaje samo da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti, ironično kažu, dodajući da „ovo, naravno nije tačno, jer će, po Svetom pismu, svako delo Bog izneti na sud“. Moguća promena kalendara je još jedna „kost u grlu“ antiekumenistima, pa i oni koji kažu da to nije stvar kanona, naglašavaju da „Bog jasno pokazuje koji kalendar mu je draži“. Blagodatni oganj (plamen bez izvora) se pali na pravoslavnu Veliku subotu u crkvi Svetog groba, dakle, uoči pravoslavnog Vaskrsa; na pravoslavno Bogojavljanje reka Jordan staje i počinje da teče uzvodno; na „naše“ Preobraženje se na goru Tavor spušta čudotvorni oblak, da bi ujutru otišao ka Jerusalimu, mimo meteoroloških pravila. S druge strane, uredništvo „Borbe za veru“ tvrdi da jedinstvo Crkve nije administrativno, pa tako ni pitanje kalendara koji je propisan upravo radi uspostavljanja molitvenog jedinstva svih pravoslavnih na zemlji. Shodno tome, pokušaj pojedinih pomesnih pravoslavnih crkava da računanje ciklusa izjednače sa onim kojim se rukovode rimokatolici i protestanti ne samo da predstavlja narušavanje ovog jedinstva, već znači i približavanje jereticima. Međutim, Sigilion izdat na Saboru u Carigradu 1583. decidirano kaže: „Ko god ne prati crkvene običaje proglašene od strane sedam Vaseljenskih sabora, Svetu Pahu i kalendar koji su sveti oci dobro ustanovili za nas da ih pratimo, nego želi da prati novoizmišljenu Pashaliju i kalendar bezbožnih, papinih astronoma... svako takav neka ima anatemu i bude van Crkve i van Sabora vernih“, naglašavaju „borci za veru“. Najžešći otpor ipak izaziva dolazak pape u Niš 2013, jer se revoltu antiekumenista ovde pridružuju čak i pristalice promena. Možda bi lakše prošlo, kažu, da nam prve komšije nisu Hrvati, sa kojima nemamo „raščišćene odnose“. Ovako se od pape očekuje da se Srbima prvo izvini, pa tek onda da se ovde uputi. Opšti je zaključak da će se, pre ili kasnije, crkve i religije ipak ujediniti. „U tom haosu laži će čak i izabrani biti u opasnosti da izgube svoj put. To će biti doba Antihrista. No, Bog će i u ta najteža vremena sačuvati svoje malo stado“, tvrde naši internet- sagovornici. A ko će biti u tom stadu pokazaće „poslednja vremena“, ili, ekumenski - apokalipsa.