Idealan trenutak za novi yu teatar

U petak, subotu i nedelju, 28, 29. i 30. januara, na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta gostuje drama Zagrebačkog kazališta mladih sa predstavama Generacija 91-95, Garaža i Buđenje proleća. Prve dve predstave nastale su po književnim motivima savremenih hrvatskih pisaca, Borisa Dežulovića i Zdenka Mesarića, a treću (autora Frenka Vedelkinda) potpisuje Oliver Frljić, najprovokativniji i danas najtraženiji hrvatski reditelj koji jednako radi u Zagrebu, Rijeci, LJubljani, Sarajevu, Podgorici, Subotici... a uskoro i u Beogradu - na sceni Atelja 212 Oliver Frljić će postaviti dramu bosanskog pisca Abdulaha Sidrana Otac na službenom putu. U istom pozorištu za 4. februar zakazana je premijera drame Miroslava Krleže Gospoda Glembajevi (režija Jagoša Markovića) u kojoj jednu od glavnih uloga, Ignaca Glembaja, igra proslavljeni slovenački glumac Boris Kavaca, a Leona Glembaja najuspešniji makedonski glumac Nikola Ristanovski. U slučaju ovog pozorišta, to je samo početak realizacije ideje njegovog upravnika Kokana Mladenovića, da se ove sezone igraju predstave pod zajedničkim naslovom „nEXt YU“. Kako izgleda današnja, pre svega savremena, pozorišna scena na prostoru nekadašnje Jugoslavije? Jedan od boljih znalaca tih prilika, Branko Cvejić, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svoje saznanje o situaciji na prostoru nekadašnje Jugoslavije sublimira na osnovu višegodišnje intenzivne saradnje sa teatarskim kućama još od vremena kada se iznova gradilo JDP (1997-2003) uništeno u požaru 1997. godine. Uveren je da je njihovo repertoarsko povezivanje neminovnost i da svaka, dobra, savremena drama iz jedne od tih sredina nađe odjeka u drugoj. Kao i svaki dobar umetnik, uostalom: „Godine 2007. gostovali smo u Zagrebačkom kazalištu mladih, prvi put posle 16 godina i prikazali smo tri savremene domaće drame - Skakavce Biljane Srbljanović, Šine Milene Marković i Hadersfild Uglješe Šajtinca. Upravo smo želeli da, posle toliko vremena, tamošnja publika vidi presek, odnosno sliku onoga šta smo mi u tom trenutku. Naravno, ne treba zaboraviti da je godinu dana pre toga ansambl ZKM na našoj sceni igrao Biljanine Skakavce. Ta činjenica samo potvrđuje da je prava savremena tema jednako privlačna u Beogradu, kao i u Zagrebu.“ Za Ivanu Dimić, direktorku drame Narodnog pozorišta, dramaturga i pisca, najznačajnije što se dogodilo na pozorišnom prostoru scene bivše Jugoslavije u poslednjoj dekadi, u odnosu na dešavanja na svetskoj teatarskoj sceni, upravo je internacionalizacija ove dve dramske spisateljice - Biljane Srbljanović i kasnije Milene Marković: „Ne znam da je bilo ko sa bivšeg prostora postigao išta približno tome. To je ozbiljan uspeh tih darovitih ličnosti, pa posledično i zemlje iz koje dolaze, ali je postignut samo zahvaljujući činjenici da je relativno jeftino prevesti dramski tekst i poslati ga u svet.“ Jugoslovensko dramsko pozorište bez sumnje prednjači u pozivanju gostiju, pre svega reditelja sa prostora bivše Jugoslavije - tako su poslednjih godina na scenama „LJuba Tadić“ i „Bojan Stupica“ neke od najuspešnijih predstava postavili Dino Mustafić, Aleksandar Popovski, Slobodan Unkovski, Dušan Jovanović, Paolo Mađeli... Branko Cvejić misli da je u slučaju jednog Paola Mađelija zaista teško odrediti kojoj kulturi pripada ovaj Italijan koji je najveće uspehe na početku karijere napravio u Beogradu, potom je radio u Zagrebu, Italiji, Nemačkoj, što važi i za Radeta Šerbedžiju i mnoge druge umetnike. Neuporedivo je više pisaca, reditelja i drugih aktera predstava koji dolaze iz bivših jugoslovenskih republika, a koji poslednjih godina rade na beogradskim scenama, nego beogradskih umetnika koji rade u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini. I kada imaju angažman u Hrvatskoj na primer, reditelj Kokan Mladenović kaže da ih uglavnom zovu iz gradova koji imaju i danas jaku levičarsku tradiciju. A srpskog upliva u slovenačke pozorišne tokove, reći će on, gotovo i da nema. To suštinski ništa ne doprinosi kvalitetu, jer problem je u nečem drugom, smatra Ivana Dimić: „Mi ne možemo da pozovemo ni Boba Vilsona, ni Martalera da kod nas režiraju, jer za tako nešto nemamo para. Niti možemo da pravimo velike vizuelne spektakle, ili predstavu kao Teatar Komplisite u kojoj je napravljen ozbiljan umetnički pomak, jer je sučeljen japanski način igre i britanski dramaturški prosede. Stoga činimo što možemo u okvirima zadatih mogućnosti. Preostaje nam da se samopromovišemo i da se hvalimo, možemo i da se gložimo, ali naše pozorište na svetskoj teatarskoj sceni ima tačno toliko značaja. Teatarska umetnost, sinkretička po svojoj suštini, zahtevna je i skupa, jer spaja talentovane individue po estetskoj srodnosti. Nije filmska traka da možete da je poštom pošaljete na sve svetske festivale. Pozorište, da bi napredovalo, traži da se mešaju različitosti na svim nivoima, razmenjujući sve profile umetnika prema (da ponovo naglasim) estetskim, a ne prema bilo kojim drugim, recimo, političkim kriterijumima ili kriterijumima nacionalne pripadnosti. Dakle, zaključak je da (i sa i bez ironije) siromaštvo obavezuje.“ Onaj veoma traženi reditelj s početka ovog teksta, tačnije multimedijalni umetnik Oliver Frljić (rođen 1976. u Travniku, završio filozofiju, religijsku kulturu i pozorišnu režiju u Zagrebu), na pitanje kako bi sublimirao sličnosti i razlike scene centara bivše Jugoslavije, gde je ipak prisutniji od svih drugih kolega, za NIN odgovara: „U poslednje vreme, kazalište na celom bivšem jugoslovenskom prostoru okrenuto je intenzivnijem društvenom angažmanu. Razlika koju uočavam ogleda se u scenskom jeziku. U Hrvatskoj postoji grupa autora koja je ušla u direktniju tematizaciju društvenih problema bez korišćenja dramskog predloška, kao sredstva da bi se kritički govorilo o stvarnosti. U drugim sredinama još nisam video iskorak u takvu, direktnu tematizaciju, još je sve bazirano na posrednom tekstu, još uvek je to neka vrsta velike metafore.“ Ako postoji projekat kojim se pokušava premrežavanje prostora bivše zajedničke države, onda je to sezona 2010/11 u Ateljeu 212 pod nazivom „nEXt YU“. Za idejnog tvorca ove privlačne ideje upravnika Kokana Mladenovića to je isprobavanje kulturnog potencijala YU sfere: „Svi smo platili preskupi danak zatvaranju te naše kulturne i političke kasabe, koji je na tim malim i novoformiranim tržištima uništio sistem vrednosti. I svi zajedno smo postali žrtve kulturne klaustrofobije izazvane ratovima i raspadom zemlje. Mislim da je idealan trenutak da se iznova formira jugoslovensko pozorišno tržište, pre svega kao logičko ekonomsko razmišljanje. Odzivi na sve akcije Ateljea u tom pravcu, iz Zagreba, Sarajeva, Skoplja, LJubljane... pokazujy da nam je svima dosta te zatvorenosti.“ Ivan Medenica, pozorišni kritičar NIN-a Sav naš kukavičluk Predstojeće gostovanje Zagrebačkog kazališta mladih u JDP izuzetno je značajno, jer će pružiti mogućnost u zgusnutom i zato „oglednom“ obliku, i beogradskoj publici da se upozna sa pojavom koju smo do sada sporadično naslućivali sa pojedinačnim gostovanjima u Novom Sadu, Užicu i Subotici: novim hrvatskim političkim kazalištem! Reč je o predstavama koje otvaraju pitanje nasleđa jugoslovenskih ratova iz 90-ih, hrvatskog i s njim krvno povezanih drugih regionalnih nacionalizama, uticajem zvanične ideologije (škola, crkva, turbo-folk) na oblikovanje vrlo ksenofobične konzervativne svesti najmlađih generacija... Upravo ovaj poslednji problem - retrogradnost mladih - ukazuje na činjenicu da protekli ratovi nikako nisu stvar prošlosti, kao što bi mnogi i s ove i s one strane Drine i Dunava hteli da nam prikažu, već da taj suštinski nepromenjen, zapravo samo metastaziran društveno-kulturni model, i te kako oblikuje i našu sadašnjost, a kada se proleće probudi i generacija 91-95. uđe u javni život, presudno će oblikovati i našu budućnost negativno, naravno. Ipak, najznačajnije u radu Šeparevića i Frljića nije društvena provokativnost samih problema koje otvaraju, već činjenica da to rade, i nasuprot prvom utisku da je reč o „pamfletskoj direktnosti“, na umetnički vrlo promišljen, uzbudljiv, složen, slojevit način. Većina njihovih predstava koje sam gledao su autoreferencijalne pre svega drugog, postavljaju pitanje da li i šta samo pozorište može da uradi u suočavanju s ovim društvenim zlom. One stvaraju jednu autentično uzbudljivu pozorišnu situaciju u kojoj nema klasične „scenske fikcije“ iza koje mogu da se sakriju i glumci i gledaoci, te nas sve zajedno izvode na crtu, gradeći teatar, zapravo, od naše građe, od naših predrasuda, netolerancije, zabluda i, da parafraziram naslov predstave koju je Frljić nedavno postavio u Subotici, od našeg - kukavičluka. Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba Na vagi preispitivanja Kako izgleda srpsko pozorište danas gledano, na primer, iz trećeg reda partera hrvatskog kazališta ili obratno? Paradoks je u tome što u Hrvatskoj, uz sve nataložene ratne animozitete prema Srbiji, postoji neprekinuto oduševljenje i mit o zvezdama srpskog teatra, dok u Srbiji, koja je iz historijskih razloga bila otvorenija prema ostatku bivše države, hrvatska se kazališta danas doživljavaju sa određenom distancom. Nažalost, 20 godina bilo je dovoljno vreme za zaborav. Koliko su predstave i teatri iz Hrvatske i Srbije danas međusobno slični i u čemu postoje razlike? Možda se nekada moglo govoriti, iz hrvatskog ugla, da pozorište takozvane srednje struje u Srbiji više gaji neku vrstu ležernijeg realizma, dok je hrvatsko kazalište doživljavano sa srpske strane kao akademski strogo i zakopčano. Šta god bilo, repertoari velikih kuća sa obe strane u poslednjih 20 godina uglavnom su kreirani po sistemu red stranih, red domaćih pisaca i po onoj čuvenoj formuli „igranja klasike na nov način“. I stil igre prilično je sličan i kod jednih i kod drugih pa se jedino može govoriti o nijansama u kvalitetu ili pak o ukusu a to je opet nezahvalno kako god se okrene. O ovoj izmešanosti najbolje govore određene kontradikcije. Na primer, komad hrvatskog dramskog pisca Ivora Martinića Drama o Mirjani i ovima oko nje igra se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu ali u isto vreme i u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Na gostovanju JDP-a sa ovom predstavom u Zagrebu, glumci su ispraćeni frenetičnim aplauzom, dok je zagrebačka Mirjana sahranjena kod domaće kritike i gotovo da je skinuta s repertoara. S druge strane komadi Biljane Srbljanović, Skakavci i Barbelo postavljeni su i u beogradskom JDP-u i u zagrebačkim kazalištima ZKM i Gavela. Trenutno, nakon razmene gostovanja ovih predstava, lome se koplja o tome ko je bio bolji ali nije daleko od istine tvrdnja da su zagrebačke izvedbe ovih beogradskih komada bile življe. Ono što danas predstavlja možda najveću razliku na pozornicama između Srbije i Hrvatske je tretiranje novije prošlosti. Upad na javnu scenu mlađe generacije režisera iz Hrvatske, Frljića, Boruta Šeparovića, Anice Tomić, Borisa Bakala i drugih, s radikalno kritičkim preispitivanjem pojedinca, društva i države u vreme raspada Jugoslavije i posle, te s tipom tvrdog dokumentarističkog teatra koji gura prst u oko kriminalu i ratnim zločinima, pomaknuo je jezičak na vagi zanimljivosti na hrvatsku stranu. Pitanje glasi: kakav će biti odgovor iz Srbije?